Nacrt zakona o radnoj praksi

Nacrt zakona o radnoj praksi je na javnoj raspravi. Pre par godina sam za potrebe Beogradske otvorene škole (BOŠ) napisao kratku studiju o normativnom uređenju radnih praksi. Bio sam tada, kao što sam i sada, duboko ubeđen da je radne prakse potrebno normirati. Nakon (ispravne ali kratkovide) izmene uređenja ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju tokom čuvenih izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine, radne prakse su postale deregulisane. Tada je bilo izuzetno važno ograničiti domašaj stručnog osposobljavanja jer su zloupotrebe ovog režima rada bile prevelike – i ovo je jedna od retkih lucidnih izmena koje su tom prilikom izvršene. Ali ostaviti radne prakse izvan sistema radnog prava činilo se ne samo lošim nomotehničkim rešenjem već i konkretno nepraktičnim, jer je bilo jasno da će radne prakse opstati i da će praktikanti bez valjanog pravnog osnova biti u teškom položaju kada je reč o uslovima rada.

U studiji sam predvideo dva moguća rešenja – da se prakse normiraju kao vrsta rada u radnom odnosu (pripravničkog rada) ili kao vrsta rada van radnog odnosa. Ovaj drugi modalitet angažovanja, imajući u vidu tadašnju i sadašnju neustavnost načina uređenja rada van radnog odnosa, zamislio sam tako da praktikant ima određena prava koja ga sasvim približavaju radnom odnosu i koja su u skladu sa međunarodnim standardima rada: pravo na naknadu i ostale troškove; ograničeno radno vreme i isključenje prekovremenog rada, pripravnosti za rad i preraspodele radnog vremena; pravo na odmore; pravo na socijalno osiguranje. Bio je to neki minimum koji mi se činio logičan jer poslodavci upravo ove elemente žele da izbegnu, kako bi dobili što jeftinijeg (po mogućstvu besplatnog) radnika. Važno je bilo i vezivanje naknade koju bi lice dobijalo van radnog odnosa, odnosno zarade u radnom odnosu, za osnovnu zaradu lica koje obavlja iste poslove, uz donji prag ovog iznosa na minimalnoj zaradi.

Nijednog trenutka nisam ozbiljno razmatrao mogućnost donošenja posebnog zakona o radnim praksama. Bilo bi to nelogično rešenje, dalje čerupanje Zakona o radu i stvaranje nekog novog, konkurentskog sistema rada – što radne prakse nisu, niti mogu da budu. Uostalom, moje rešenje normiranja radnih praksi sadržalo je samo jedan novi član koji bi bio ubačen u Zakon o radu.

Gotovo tri godine kasnije, dobili smo Nacrt zakona o radnoj praksi (u jednini). Na prvo čitanje budućeg zakona, jasno je nekoliko stvari.

Prva je, naravno, da nam zakon nije potreban. Simuliranje celog jednog paralelnog sistema normi koje podsećaju na radni odnos ali nisu radni odnos moglo se sprečiti – ubacivanjem praktikanata u radni odnos.

Druga stvar je domašaj zakona. Iz nekog razloga, ovaj zakon će se primenjivati i u državnim organima, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i javnim službama. Šta praktikanti međutim tamo mogu da nauče, a da nije vezano za formalno obrazovanje? Ovo je prva anomalija koja navodi na to da se pod „radnom praksom“ krije nešto značajno drugačije nego što je bila početna ideja. Članom 3 Nacrta određeno je šta radna praksa nije. A šta jeste – članom 4, stav 1. Prema ovom članu, praktikant je lice starosti do 30 godina koje obavlja praksu kao način sticanja znanja, specifičnih veština i iskustava za rad u određenom zanimanju. Zašto je izvršena diskriminacija prema starosnom uzrastu, koja tako upadljivo odudara od (originalne) ideje da se kroz radne prakse zaista stiču znanja, iskustva i veštine na onim poslovima za koje se ne može steći formalno obrazovanje, a kojih ima dosta zahvaljujući činjenici eksplozivnog razvoja informacionih i drugih mašinskih tehnologija, kao i novim zanimanjima koja se vezuju za takve tehnologije, ali i razvoj drugih polja društvenog fokusa i rada – društvenih mreža i novih dimenzija savremenog marketinga, na primer. Zašto neko stariji od 30 godina ne može da se bavi tim zanimanjima?

Stvar postaje dodatno zbunjujuća drugim stavom člana 4: Praktikant iz stava 1 ovog člana, tokom prvih devet meseci od završetka školovanja radnu praksu može da obavlja za rad u zanimanju u okviru stečenog nivoa kvalifikacija. Pa onda stav 3 istog člana, koji uređuje da radnu praksu može da obavlja samo nezaposleno lice. Ovo znači da je praksa zamena za zaposlenje, kao i da može trajati do isteka perioda od devet meseci nakon stečenog nivoa formalnog obrazovanja. Ovo dalje znači da praksa onako kako je regulisana ovim nacrtom, nema nikakve veze sa početnom idejom o radnim praksama, koje su sada vezane za sistem formalnog obrazovanja (što omogućava njihovo proširenje na niz zanimanja u kojima radne prakse realno nisu potrebne i na taj način odlaganja zapošljavanja mladih).

Kakav je režim rada praktikanata? Na to nam daje odgovor ostatak Nacrta zakona, u kojem se razvija ceo sistem konkurentskih normi Zakonu o radu. Praktikant se nalazi van radnog odnosa i zaključuje do sada nepoznati ugovor o radnoj praksi. Međutim, na njega se primenjuje niz odredbi iz Zakona o radu koje mu značajno unapređuju položaj – tako će praktikant imati pravo na ograničeno radno vreme, odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor, godišnji odmor, zaštitu zdravlja i bezbednost na radu, zaštitu omladine, naknadu troškova u vezi sa radom; on će takođe odgovarati za štetu na način na koji odgovara zaposleni (lice u radnom odnosu). Ugovor o radnoj praksi se zaključuje samo jednom (nema produžavanja, osim u opravdanim slučajevima dužeg prekida radne prakse koji su regulisani zakonom) na period do šest meseci (u okviru pomenutih devet meseci nakon završetka školovanja). Zakonopisci su – da bi popunili prostor ili da bi ispoljili kreativnost – ponovili niz odredaba koje proističu iz drugih važećih zakona. Ovo se naročito odnosi na antidiskriminacione odredbe. Ali kakva god bila namera, gotovo je prijatno čitati ove odredbe i stil kojim je Nacrt zakona napisan. Prosto se postavlja pitanje zašto na ovaj način ne mogu biti napisane i odredbe o radnom odnosu u Zakonu o radu, ili odredbe o raznim radnim režimima van radnog odnosa?

Pozitivan utisak međutim slabi kada je reč o odredbama kojima se utvrđuju prava praktikanta koja neposredno koštaju poslodavca. Istina, praktikant će imati pravo na plaćeni godišnji odmor, privremenu sprečenost za rad (bolovanje), kao i ograničeno radno vreme. Praktikant ne može raditi prekovremeno, u preraspodeli radnog vremena, kao ni na dan praznika koji je neradan dan. Ovo je sve veoma pohvalno i na tragu pružanja osnovnih mehanizama sprečavanja radne eksploatacije. Nema, međutim, odredbi o plaćenom odsustvu koje bi parirale onima iz Zakona o radu. Takođe, praktikant ne dobija zaradu (jer nije u radnom odnosu) već naknadu za rad i to u visini od 2/3 minimalne zarade za puno radno vreme provedeno na praksi. Ovde se značajno odstupa od ideje dostojanstva praktikanta i kreće se putem njegove radne eksploatacije. Kao što sam već napomenuo, ne može postojati režim rada u kojem se neko plaća niže od minimalne cene rada. Kako je ta cena rada minimalna, ako neko može raditi ispod nje? Ovo je suprotno osnovnom pravu da se svakom radniku mora omogućiti zarada dovoljna za dostojanstven život. Više puta sam predlagao, uključujući i pomenutu studiju, da se zarada (naknada) praktikanta veže (u određenom procentu) za osnovnu zaradu lica koje inače obavlja poslove za koje se praktikant obučava, a da minimalna zarada bude samo korektivna mera ukoliko bi iznos koji bi se ovako dobio bio niži od njenog iznosa. Ovo je jedino merilo prema kojem se može vrednovati rad praktikanta. Jasno je da neće svako od njih imati isti radni učinak i napraviti istu dodatnu vrednost (ili, ako hoćete jednostavnije – neće svako od njih biti na isti način isplativ za poslodavca). Kako je onda donja granica plaćanja rada identična za sve? I još važnije, ako gledamo veoma neodređenu i opštu definiciju praktikanta, kako ćemo izbeći da ovaj režim vodi u eksploataciju lica bez obaveze poslodavca da ga nakon šest meseci zaposli? Praktikant jeste daleko bliži minimalnim povoljnim uslovima rada nego što je na primer lice na „Mojoj prvoj plati“ ali nije zaštićen u domenu zarađivanja, dakle tamo gde je najlakše da se eksploatiše. Ovaj gorak ukus ne može izbrisati ni (odlično) rešenje da naknada koju praktikant dobija neće uticati na gubitak raznih socijalnih davanja (član 28 Nacrta).

Sliku o „preslikanom“ režimu rada iz Zakona o radu upotpunjuju i odredbe o prestanku ugovora o radnoj praksi. Imajući u vidu da je inače lice van radnog odnosa potpuno nezaštićeno u ovim situacijama, svakako raduje da su se zakonopisci setili da ovu važnu oblast posebno regulišu (mada je i ovde simptomatično ponavljanje opštih zabrana koje važe i prema drugim zakonima i koje suštinski ništa ne znače). Praktikant je ipak kroz postavljeni režim gotovo izjednačen sa položajem lica na probnom radu, što je svakako dobar pomak u promišljanju položaja ove vrste rada van radnog odnosa.

Naročito je važno i što je praktikantu data (potvrđena) sudska zaštita u slučaju da mu budu povređena prava koja su mu garantovana zakonom. Ovo je prvi put da se tako nešto pominje u odnosu na rad van radnog odnosa. Odredbe o socijalnom dijalogu u vezi sa radnim praksama takođe deluju futuristički, imajući u vidu da se ni sa njima nismo do sada sretali pri normiranju rada van radnog odnosa.

Kako na kraju okarakterisati ovaj Nacrt zakona? Osećanja i utisci su najblaže rečeno pomešani. Pojedine odredbe koje se u njemu nalaze vrlo su progresivne. Ipak, čini se da je napravljen jedan veoma čudan kompromis sa poslodavcima prilikom njegove izrade. Rad van radnog odnosa mora ostati prošlost u Srbiji, na način na koji je trenutno regulisan. Ipak, imamo uvođenje još jednog modela rada van radnog odnosa. Ova (užasna) činjenica kompenzovana je nizom kvalitetnih odredbi o zaštiti praktikanata – nivo zaštite je daleko sofisticiraniji i napredniji od onog koji sam u svojoj studiji ponudio za ovu vrstu radnog angažovanja. Ali onda se postavlja pitanje zašto opstaje (i širi se) rad van radnog odnosa po svaku cenu, zašto negujemo i umnožavamo taj kancer u radnom pravu umesto da ga hirurški otklonimo? Odgovor je svakako u naknadi koja je predviđena i koja je protivteža svim navedenim pravima praktikanta, odnosno u ukupnom koštanju praktikanta u odnosu na najkonkretniju obavezu poslodavca. Jer praktikanti na kraju dana neće imati pravo da budu članovi sindikata, da kolektivno pregovaraju, da štrajkuju. Neće imati tu vrstu podrške, a znajući kakvo je stanje na terenu to može da dovede do većih zloupotreba radnih praksi. Neće praktikanti imati ni pravo na (makar) minimalnu zaradu, što je očigledno poslodavcima bilo najvažnije prilikom pisanja ovog zakona. U kombinaciji sa širokom definicijom praktikanata i mogućnostima njihovog angažovanja u državnim organima i službama, nekako pada u drugi plan sve ono dobro što Nacrt sadrži. A sadrži zaista maksimalističku verziju prava radnika van radnog odnosa. To što je ona manjkava i prilično rušljiva u praksi – to, čini se, nije mana zakonopisaca, nego radnopravne pomrčine u kojoj se nalazimo, pa nam i neka notorna, osnovna prava radnika izgledaju kao veliki (i često nedostižan) domet pri donošenju zakona.

Peščanik.net, 17.12.2021.