„Radnicima ćemo dati sva prava, ali pod uslovom da ne koštaju poslodavca“. Ovo je deviza prema kojoj se uređuje sadržina (sada već mnogobrojnih) novih modela radnog angažovanja kojima nas vlast obasipa, uz salve podrške lobističkih grupa. Model ekonomije u kojem se iz troškova izbacuju oni za zaposlene, radnike, oduvek je bio vrhunac uspeha za sloj poslodavaca-predatora. Sa saradnicima u lobističkim organizacijama i u Vladi Republike Srbije, ovaj model je sada realno ostvariv.
Kada se studenti prava uče pravu na zaradu u okviru predmeta Radno pravo, jedna od prvih stvari koja im se onako lakonski kaže, i sa kojom se uvek slože, jeste da je zarada osnovna svrha nečijeg rada. Jedan od osnovnih elemenata prava na rad je – prema praktično svim međunarodnim instrumentima koji su se ovim pravom bavili posle Drugog svetskog rata – pravo na pravičnu zaradu. Dakle čak ne ni pravo na bilo koju naknadu za obavljeni rad, već pravo na zaradu koja je dostojanstvena nadoknada i dovoljna za život radnika (i njegove porodice). Ljudi rade iz različitih razloga. Neki vole svoj posao i uživaju u njemu više od ostalih, nekima on omogućava da izraze svoj talenat i kreativnost. Ali osnovni cilj rada po pravilu je da ljudi za njega budu plaćeni, kako bi sebi i svojim bližnjima obezbedili dostojanstven život. Nikada sav višak vrednosti koji stvore neće biti pretočen u zaradu koju primaju – poslodavac treba da pokrije niz drugih troškova, kao i da zadrži za sebe deo profita koji je stvoren radom radnika. I dokle god je taj profit umeren i postoji svest da se radnici moraju platiti u skladu sa svojim zalaganjem i vrednošću uloženog rada, zarada koju dobijaju biće dovoljna da im omogući dostojanstven život. Imajući u vidu da se od poslodavaca ne može očekivati da u svakoj situaciji želi da raspodeli nastali višak vrednosti na pravičan način, razvijen je čitav niz prava koja štite radnika – kao što su pravo na pravičnu zaradu, način obračuna zarade, minimalna i/ili garantovana zarada, druga primanja, naknada troškova i tako dalje. Stvoren je i sistem oporezivanja poslodavaca tako da se oni stimulišu da više ulažu u radnike – u njihove uslove rada, stručno usavršavanje, bonuse i nagrade.
Ništa od toga više ne važi u nesrećnoj Srbiji. Poreski sistem ekstremno favorizuje bogate i čini ih još bogatijima, a osnovna prava radnika vezana za zaradu opstaju još samo u radnom odnosu – a sve se čini da i tamo budu što više „liberalizovana“.
Zarada se dakle polako gubi iz osnovnih prava radnika. Počinju da preovlađuju oblici rada u kojima zarada ne postoji, a ni naknada koju radnici primaju (umesto zarade) nije garantovana u iznosu koji nije apsurdno mali i nedovoljan za fizičko preživljavanje. Devolucija zarade kao osnovnog prava počela je zapravo dosta davno, kada su osmišljeni neustavni oblici rada van radnog odnosa. Niko ko je angažovan van radnog odnosa nema pravo na zaradu (pa samim tim ni na pravičnu zaradu) već dobija naknadu za ostvareni rad. Razlika nije samo terminološka, naprotiv, iz nje proističe niz posledica jer se radi o dva različita pravna instituta. Kod ugovaranja i isplate naknade za rad, poslodavac i radnik nisu ograničeni pravilima Zakona o radu. Ne postoje osnovna zarada, zarada za radni učinak, uvećana zarada. Ne postoji pravilo minimalne cene rada (mada se ono i kod zaposlenih koji imaju pravo na minimalnu zaradu pogrešno primenjuje). Drugim rečima, ne postoji mogućnost da radnik pregovara o naknadi tako što će poslodavcu nametnuti neke početne, zakonom regulisane minimume. Zbog toga pregovora o takvoj naknadi nikada ni nema – nju određuje poslodavac jednostrano i po pravilu je niža od onoga što bi dobio zaposleni koji radi te iste poslove (i prima zaradu). Ova legalizovana diskriminacija radnika koji rade van radnog odnosa izgleda nijednog trenutka nije zabrinula državne strukture. Zašto bi, kada je država jedan od najvećih korisnika radnog angažovanja van radnog odnosa? Novac koji se „uštedi“ na plaćanju radnicima koji ne poseduju osnovna prava garantovana Ustavom i međunarodnim konvencijama, kao što je pravo na pravičnu zaradu i pravo na pravičnu naknadu za ostvareni rad, kasnije se rasipa na razne „državne“ projekte, a većina ode upravo u džepove poslodavcima – takozvanim „stranim investitorima“, čiji dolazak se po pravilu besomučno i nekritički finansira.
Pravo na zaradu ne poseduju: radnici na privremenim poslovima, radnici na povremenim poslovima, radnici na ugovoru o delu, radnici na ugovoru o stručnom osposobljavanju, radnici na ugovoru o stručnom usavršavanju, radnici na dopunskom radu, radnici na sezonskom radu, radnici angažovani putem studentsko-omladinskih zadruga, radnici koji rade na crno (neprijavljeni radnici), radnici na radnim praksama (još uvek neregulisanim), mladi radnici na neustavnom programu „Moja prva plata“,1 radnici lažni volonteri (zakoniti i nezakoniti), radnici u režimu povećanog obima posla kod poslodavca (novi neustavni zakon koji je u pripremi za donošenje uprkos snažnom protivljenju struke i sindikata, ranjivi (i ostali) preduzetnici, samostalni umetnici, neregulisani frilenseri i lažno samozaposleni platformski radnici. Verovatno sam nekoga zaboravio, neka mi ne zameri.
Pravo na zaradu poseduju: radnici u radnom odnosu na neodređeno i određeno vreme (uključujući i agencijske radnike).
Jasno je, naročito u ekspanziji neustavnih modela rada van radnog odnosa, da poslodavci sve manje jesu i „platodavci“, odnosno da je tendencija da se što većem broju radnika uskrati pravo da budu plaćeni makar u minimalnom iznosu (o pravičnom da ne govorimo).
Zbog toga podaci koji u nekoj normalnoj državi znače boljitak za narod, nama ne znače ništa. Manja nezaposlenost i veća zaposlenost (iako obe sumnjivo statistički izražene), kao ni rast društvenog proizvoda, ne znače ništa kada poslodavci zadržavaju za sebe ogroman procenat novostvorene vrednosti. I iznose ga iz zemlje plaćajući mizerne poreze državi (koja ih opet potroši na beneficije poslodavcima – „investitorima“). Takvu novostvorenu vrednost radnici dakle ne dobijaju nazad ni putem zarade (naknade), ni putem boljih uslova rada, niti putem poreza (kroz troškove za javne službe, infrastrukturu, dakle kvalitetniji život), a naravno ni kroz reinvestiranje ili, daleko bilo, nepovratno ulaganje u lokalnu zajednicu.
Zašto onda ova vlast to radi svom narodu? Zato što ljudi na vlasti imaju lični interes, zato što ne znaju i ne umeju bolje, zato što se plaše sistema u kojem bi morali da preuzmu odgovornost za neuspeh – svi ovi odgovori su pomalo tačni. Ovako imaju našminkani statistički uspeh od kojeg nikom nije bolje, osim poslodavcima i njima samima.
Zato poslodavci danas nisu i platodavci. Naprotiv, počeće još malo da naplaćuju radnicima koji žele da rade kod njih. Čuj žele, koji bi hteli da se iščupaju iz odvratne kaljuge siromaštva radeći za nešto više od kore hleba i pocepanih patika za dete. Neće naći kod takvih poslodavaca ono što traže, jer – zar niste čuli – plata je (skoro pa) ukinuta, a toliko nam dobro ide da ubuduće možete da radite i samo iz hobija.
I treba da ga bude sramota.
Peščanik.net, 11.10.2021.
________________
- Kod ovih nesrećnih mladih radnika je postignuto savršenstvo predatora-poslodavca: oni naime ništa ne koštaju poslodavca, a ono malo troškova koji postoje povodom njihovog rada plaća država.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
