- Peščanik - https://pescanik.net -

Od EU do Z

Marš povodom Dana pobede, foto: Vesna Anđić

Tek što je Srbija u petak „snažnije“ zakoračila ka EU, od EU u ponedeljak ostade u Srbiji samo Z. Beogradske ulice ne izlaze na evropski put. Njima spokojno šeta Putin s članovima ovdašnje vlade i drugim državnim službenicima. Istina, ovaj Putin u Beogradu je od kartona, ali su članovi vlade i državni službenici od krvi i mesa. Tako izgleda „besmrtni puk“ u srpskom izdanju 2022. Na čelu stroja je Z, a za Z-om ide mešana kolona – ljudi od kartona i oni obični. Gotovo pa kao u nekom sf-u – besmrtni zombiji krenuli širokim bulevarom ka groblju.

Na ulicu ih je izveo sâm ruski ambasador u Beogradu. Kao da je hteo da odmeri snagu s Vučićem. Vučić bi kao da jače povuče Srbiju ka EU, a ruski ambasador ka groblju. Za koga bi trebalo da navijamo u ovom naopakom obaranju ruke između ambasadora i Vučića? Zar za Vučića? U petak uveče Vučić je rekao „da će Srbija biti snažnije na evropskom putu, ali da neće gaziti ni gasiti svoja prijateljstva na Istoku“. To je kao kada kaže da će Srbija osuditi napad Rusije na Ukrajinu, ali neće uvoditi sankcije protiv Rusije. Tako bi Vučić da se izvuče. Ali ne da ruski ambasador.

S ambasadorom i članovi vlade i državni službenici. Među njima Bajatović. Kaže: neko proslavlja dan Evrope, a neko borbu protiv antifašizma. Jeste, baš tako kaže Bajatović, „borba protiv antifašizma“. Dobro, pogrešio čovek, napravio omašku – sleže ramenima dobronamerni čitalac. Neka mi čitalac ne zameri, Bajatovića ipak treba shvatiti doslovno, pogotovo kada pravi omaške. Pobunila se Bajatovićeva podsvest. Jer, pošto je tačno opisao šta proslavlja stroj u kojem je marširao, on je – izgleda iskreno – dodao da mu je zaista stalo da antifašizma. E pa zato što mu je stalo, napravio je omašku i rekao istinu.

Dobro, ostavimo se jeftine psihoanalize, možda je čovek zaista samo pogrešio i ništa više od toga. Umesto Bajatovića, zamislimo nemačkog predsednika vlade Scholza, nemačku ministarsku spoljnih poslova Bearbock i nemačku ministarku odbrane Lambrecht: Vučić je sa njih troje razgovarao u danima pre petka. Ispalo je tako da je u petak uveče rekao ono što je njih troje očekivalo da čuje. Ali, nije prošlo ni tri dana, a Putin (od kartona) pojavio se u Beogradu, zajedno sa Z. Kako u ponedeljak zvuče Vučićeve reči od petka?

Nama, recimo, zvuče kao i uvek – šuplje. Ali, ko nas pita. Sluša se Vučić. Kako pak Putinu (od kartona) zvuče Vučićeve reči? Reklo bi se – isto kao i nama. Zato nimalo diplomatski ruski ambasador u Beogradu izvodi ljude na ulicu, da naglasi da Vučića ne treba shvatiti ozbiljno. Dobronamerni čitalac se mršti: bilo je u ambasadorovoj koloni običnih ljudi, sa slikama predaka koji su se borili u 2. svetskom ratu protiv nacista. Njima se nema šta zameriti. Neka bude. Ali, ambasador je na ulicu izveo i jednog člana vlade, Nenada Popovića, pored (grešnog) Bajatovića. Šta je politika vlade, ono što Vučić kaže u petak ili Popovićevo Z u ponedeljak?

Možda je čitalac zaboravio, od Srbije se očekivalo da i 2014. uvede sankcije protiv Rusije (isto zbog Ukrajine). Tada, kao predsednik vlade, Vučić je objasnio da Srbija to neće uraditi jer je „srpski“ narod „neverovatno povezan istorijskim, kulturnim, verskim i drugim različitim vezama sa ruskim narodom“. „Neverovatnu“ vezu Vučić je i ilustrovao: „Jugoslovenske snage, pre svega srpske, uz veliku, ogromnu podršku i pomoć Crvene armije, oslobodile su Beograd 20. oktobra 1944. I to je bila jedna od naših velikih istorijskih pobeda“. Ovu pobedu Vučić vidi kao „rusko-srpsku“. Kao Vučić, i jučerašnji šetači Z.

Ali, oslobođenje Beograda uopšte nije bilo „rusko-srpsko“. Ono je te 1944. bilo jugoslovensko-sovjetsko. Beograd su oslobodile jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. Kada se kaže da su Srbija i Rusija uvek bile na ispravnoj strani istorije, kako nekada tako i danas (što nije tačno, ali ne moramo ovde o tome), to naprosto nema veze sa događajima iz 1944, jer tada, ako govorimo o oslobodiocima, nije bilo ni Srbije ni Rusije. Kada ruski ambasador povede svoju kolonu Z ka groblju oslobodilaca Beograda, on praktično, kao Vučić 2014, falsifikuje istoriju.

Tim pre što su te 1944. Beograd oslobađale formacije Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije. Te formacije popunjavali su mahom žitelji Sovjetskog Saveza s teritorije Ukrajine – dakle, u najmanju ruku Ukrajinci i Rusi podjednako. Ako je tačno da je srpski narod „neverovatno“ povezan s ruskim, i onda se ta veza ilustruje oslobođenjem Beograda, moralo bi da važi da je jednako „neverovatno“ srpski narod povezan i s ukrajinskim narodom. Ali ne važi. Pa ruski ambasador spokojno nosi Z, što je znak za rusko satiranje žitelja Ukrajine, do groblja gde leže hrabri Sovjeti (žitelji SSSR-a) – Rusi i Ukrajinci zajedno.

Ali, i da je kolona Z otišla da oskrnavi neko drugo groblje, to ne bi mnogo menjalo na stvari. Jer, pravo pitanje je – da li je Vučić u petak znao gde će biti neki članovi vlade i državni službenici u ponedeljak. Ako je znao, da li je svojih 10 tačaka u petak čitao s figom u džepu? Ako nije znao – ko vodi vladu Srbije: Vučić ili ruski ambasador?

Peščanik.net, 10.05.2022.

UKRAJINA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)