Revizija revizije

Čoveka bez prošlosti činjenice ne mogu odvratiti od zloupotrebe istorije: on sebi dopušta da izgovori bilo šta što mu se u datom momentu učini zgodnim i korisnim za trenutne svrhe. Predsednik vlade, dakle, misli da iz sadašnjeg sticaja okolnosti može izvući neku kratkoročnu političku dobit ako insistira na tome da je „srpski“ narod „neverovatno povezan istorijskim, kulturnim, verskim i drugim različitim vezama sa ruskim narodom“. Za ilustraciju te „neverovatne“ veze, zgodno mu se namestila proslava dana oslobođenja Beograda. To je važan datum, reći će on, „ne samo za Srbiju već i za rusko-srpske odnose“.

Posebnim odnosom „srpskog“ i „ruskog“ naroda predsednik vlade opravdava to što Srbija ne uvodi sankcije protiv Rusije. Te sankcije Srbija neće uvesti naprosto zato što postoje „neverovatne“ veze između dva naroda, a ne iz nekog principijelnog razloga. Mnogo se može reći o spoljnoj politici koja se vodi „tradicionalnim“ i „emotivnim“ razlozima, a ne principima i međunarodnim pravom. O tome su drugi na ovom mestu već pisali. Ovde je važno ponoviti da je razgovor o sankcijama protiv Rusije pokrenut zbog oružanog sukoba u Ukrajini. Srbija se u tom sukobu svrstala na stranu Rusije. Tu odluku predsednik vlade temelji na specijalnim vezama između „srpskog“ i „ruskog“ naroda, iz čega sledi da takve veze ne postoje između „srpskog“ i „ukrajinskog“ naroda.

Dokaz za tu povezanost predsednik vlade pronalazi i u oslobođenju Beograda, koje ove godine treba posebno obeležiti: „Jugoslovenske snage, pre svega srpske, uz veliku, ogromnu podršku i pomoć Crvene armije, oslobodile su Beograd 20. oktobra 1944. I to je bila jedna od naših velikih istorijskih pobeda.“ Nije jasno na koga predsednik vlade tačno misli kad kaže – „naših“. Ako imamo u vidu kontekst u kome je to izgovorio, „naših“ bi moglo obuhvatiti i „nas“ i „Ruse“, u smislu – to je velika zajednička pobeda „nas“ i „Rusa“. Ili bi se moglo odnositi samo na „Srbe“, na koje upućuje umetnuta sintagma – „pre svega srpske“. Tako predsednik vlade u narativ o oslobađanju Beograda upisuje kolektivne aktere koji u tome nisu učestvovali: Beograd nisu oslobodili ni „Srbi“ ni „Rusi“. Kao što Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije, što je bio zvaničan naziv formalno priznatih domaćih oružanih snaga koje su oslobodile Beograd, ne mogu biti „srpski“ u onom smislu u kome tu reč danas koristi predsednik vlade, tako ni Crvena armija ne može biti „ruska“, i to na jedan, u vezi sa sukobima u Ukrajini, vrlo specifičan način.

Dakle, Beograd su oslobodile oružane formacije koje su bile jugoslovenske, a ne srpske. Najveći broj jedinica koje su učestvovale u borbi za Beograd formiran je na teritoriji izvan Srbije. Možda bi se moglo tvrditi, ako se primeni današnja perspektiva na te prošle događaje, da je u sastavu tih jedinica bilo najviše etničkih Srba, ali time bi se u prošlost učitalo nešto čega u njoj nije bilo. I kad im je do njega bilo stalo, etnički identitet je kod najvećeg broja boraca i partizana bio tek jedan od kolektivnih identiteta kojima su bili privrženi, i to ne nužno primarni. Po revoluciji koja je izvedena nakon oslobođenja, reklo bi se da su njihovi identiteti – zasnovani na ideološkom, levičarskom i komunističkom opredeljenju, to jest na težnji ka socijalnoj pravdi, kao i na antifašizmu – bili jači od njihovih etničkih osećanja. Stoga je reč o bezočnom krivotvorenju istorije kada se za jugoslovenske snage kaže da su bile „pre svega srpske“. Oni koji su se za vreme tog rata držali „pre svega“ svog „srpstva“ mahom su izabrali istorijske uloge drugačije od slobodarskih.

S trupama Crvene armije koje su se borile na teritoriji Jugoslavije – zajedno s nekim jedinicama Otadžbinskog fronta iz Bugarske (što izgleda nije dovoljno za narativ o posebnim vezama između „Srba“ i „Bugara“) – stvari unekoliko stoje slično. Međutim, ako sad i tu uzmemo u obzir etnički kriterij – za kojim neopravdano i olako poseže predsednik vlade – slika dobija nove konture, jer na njoj dramatično bledi „ruski“ element. Formacije Crvene armije koje su ušle u Jugoslaviju, pripadale su Trećem ukrajinskom frontu. Po svemu što o tome znamo, u tim formacijama je lako moglo biti više „Ukrajinaca“ nego „Rusa“. Ako sledimo naopaku logiku predsednika vlade, onda bi to značilo da oslobođenje Beograda svedoči o posebnim vezama između „srpskog“ i „ukrajinskog“, a ne „ruskog“ naroda. Iz te činjenice neminovno sledi da „nas“, kao „Srbe“, „tradicionalistički“ koncipirana spoljna politika obavezuje da bezrezervno držimo stranu „Ukrajincima“.

U ovoj istoriografskoj epizodi, predsednik vlade nadišao je svoje revizionističe prethodnike. Sećamo se kako je u ovdašnjoj, „srpskoj“ kulturi oslobođenje Beograda iz 1944. predstavljano kao nova okupacija (romani Slobodana Selenića, recimo, dobar su primer za to, baš kao i nedavna izložba „U ime naroda“), pa se u skladu s tim „oslobođenje“ pisalo baš tako – pod navodnicima. Taj narativ je izgledao otprilike ovako: partizani su 1944. sa strane došli u Srbiju – u kojoj ih inače nikada nije bilo u velikom broju – i onda su zajedno sa „Rusima“ okupirali i Beograd i Srbiju. U trenutnom sticaju istorijskih okolnosti tekuća vlada vodi politiku ljubavi prema „Rusima“, pa joj ova verzija revizionističkog narativa ne ide u prilog. Stoga je sklepan novi: sada su oslobodioci „Srbi“ i „Rusi“. Jugoslavija i Sovjetski Savez se brišu. Komunisti se brišu. Ostaju samo fašisti, ali ćemo njihovu etničku pripadnost, koja nam je tako važna u slučaju oslobodilaca, takođe prećutati, jer nije zgodno da kažemo da su to bili – Nemci. Drugim rečima, teško je pisati istoriju iz perspektive nedosledne i neprincipijelne spoljne politike koja se nepromišljeno rukovodi trenutnim ciljevima i kratkoročnim dobitima.

Za nas je u ovoj istoriografskoj epizodi predsednika vlade na kraju zanimljivo još i to da svaka priča o „neverovatnoj“ povezanosti „Rusa“ i „Srba“ neminovno leži na istorijskim lažima.

Peščanik.net, 10.09.2014.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)