Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Koliko je Nemaca potrebno da se Vučiću prenese poruka. Izgleda da je malo jedan Nemac, pa bio on i predsednik vlade Olaf Scholz. Izgleda da ih je potrebno najmanje troje. Pored pomenutog kancelara još i ministarka spoljnih poslova Annalena Bearbock te ministarka odbrane Christine Lambrecht. Da li je Scholz nešto zaboravio da prenese Vučiću, pa je Bearbock to ispravila dan kasnije; a onda Vučić ništa nije razumeo, pa je u Srbiju požurila Lambrecht da objasni, recimo, osnovne vrednosti?

Ne zna se ko je neozbiljniji, ovo troje Nemaca ili Vučić. Za razliku od njih, američki senator Chris Murphy jasno je rekao Vučiću – čuo si nas, tražio si 60 dana za sankcije, dobio si ih, pričaćemo opet za dva meseca. Nema tu šta više da se priča. Ali, Nemci kao da znaju bolje od Amerikanca – ovde od svega mora da se napravi cirkus. Malo rike lavova, malo gutača vatre, malo hodanja po žici. Jedino što domaća publika više ne pljeska, oguglala je na stalno iste cirkuske trikove. Pored toga – strahuje od svega što je čeka izvan cirkuske šatre.

Dobar deo kampanje i nešto malo posle izbora, Vučić nije imao s kim da razgovara. Niti su ga zvali, niti su mu dolazili. Dobro, bio je Orban, ali on se sve više ne računa u Zapad. Ovih dana pak sve vrca od razgovora, uglavnom s Nemcima. Kako izgledaju ti razgovori? Treba da uvedeš sankcije, kaže Scholz Vučiću, kao što mu je rekao i Murphy.

Neka mi čitalac oprosti na ovom familijarnom „ti“ između Scholza i Vučića. Nisam ga sasvim izmislio. U izveštaju sa sastanka s Vučićem, Murphy ovako: Two minutes into my opening monologue, Vučić cut me off. “Chris, Chris Chris… we know each other too well. Stop this formality. What do you want to know? I will tell you.” (Posle dva minuta uvoda, Vučić me je prekinuo: „Chris, Chris, Chris… znamo se. Prekini s tim formalnostima. Šta vas zanima? Sve ću vam reći.“)

Kako Murphyiju, tako Vučić i Scholzu: uvešću ih, za dva meseca. Tačka. Ili – neću. Tačka. Neka bude da se Vučić još i pogađao sa Scholzom – hoću, ali vi meni da date… Pa šta god da je tražio. Ako je hteo da se pogađa, mogao je unapred da spremi spisak i samo ga pruži Scholzu. Tačka. Šta tu ima dalje da se priča? Ali, neka bude da ima još. To ne može izgledati bitno drugačije od onoga što je opisao Murphy. Time što je objavio beleške sa sastanka s Vučićem, Murphy je znatno olakšao posao za Scholza, Bearbock i Lambrecht.

Ali, njih troje ponašaju se kao da taj Murphyjev manual za razgovor s Vučićem nisu ni pogledali. Neka to ostane njihov problem. Ako nemačka administracija ima vremena da se iz njenih redova dan za danom svako ponaosob viđa s Vučićem i priča o istom, to je njihova stvar. Naša stvar je nešto sasvim drugo.

Pošto ga je Vučić na sastanku u Beogradu mimo svakog protokola prekinuo, Murphy je zaista promenio ton: “Ok, Aleksandar,” I replied, a bit thrown. “We want to know this — are you going to stand with democratic nations and sanction Russia, or are you going to keep playing both sides?” („Dobro, Aleksandre“, odgovorio sam, pomalo zbunjen. „Hteli bismo da znamo – da li ćeš stati uz demokratske zemlje i uvesti sankcije Rusiji ili ćeš i dalje sedeti na dve stolice?“)

Posle toga ide onaj Vučićev odgovor „za dva meseca“: “Call me in 60 days. Check to see if I’ve done what I am telling you I will do.” („Pozovi me za 60 dana da vidiš da li sam uradio ono što sam rekao da ću uraditi.”)

Dakle, Murphy ne pita Vučića kakvo je raspoloženje u Srbiji, kakav je odnos snaga na političkoj sceni, na koju stranu misliš da će pretegnuti volja većine. Ništa od toga Murphyija ne zanima. Iako se poziva na demokratske zemlje, kao što uostalom i Lambrecht objašnjava šta su vrednosti – sloboda, mir, teritorijalni integritet – Murphy nimalo demokratski pita Vučića: šta ćeš ti da uradiš, kao da je Srbija Vučićeva privatna firma.

Da li je možda Vučić Murphyiju odgovorio da Srbija nije banana država, da u njoj postoje institucije, da će parlament odlučiti a vlada odluku sprovesti – koja god da bude, jer je to stvar žitelja Srbije i njihovih predstavnika, a ne njegova lična stvar? Nije, naravno. Rekao je: važi, javiću ti za dva meseca.

Dobro, Murphyija još i da razumemo. Kad on razgovara s Vučićem, Srbija nema ni parlament, a praktično ni vladu. Da je pitao, Vučić bi mu rekao da nema ni predsednika. Ali, kako da razumemo Vučića? Javno roni suze, kuka i nariče da mu je teško, a pred strancima izigrava jakog čoveka koji može sve – od njega se traži i on obećava. Strance je naravno baš briga, njih zanimaju samo sankcije. Nema razloga da ni mi više brinemo: naprosto, niti nas ko šta pita, niti nešto od nas zavisi. Ali bedna je i snaga kojom se Vučić razmeće po Srbiji – od njega tek više ništa ne zavisi.

Peščanik.net, 06.05.2022.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)