Optimista

Boško Obradović i Dveri još uvek su deo Saveza za Srbiju. SzS je opoziciona demokratska formacija i politički stoji naspram Vučića. Vučić je pak i autokrata i fašista, kako god da se on sam deklariše. Njegov fašizam sastoji se danas u potpunom nerazumevanju i odbacivanju ideje te parlamentarne koncepcije političkog pluralizma. U devedesetima, on nije mogao da podnese etnički pluralizam. Sve i ako ne doživljava sebe kao fašistu (kako on zaista doživljava sebe, posebno je pitanje, izvan dosega utemeljene spekulacije), kontinuitet njegovog političkog delovanja od devedesetih do danas potvrđuje da on to jeste. Bezbroj puta propustio je priliku da pokaže ili da jeste ili da barem želi da bude drugačiji.

Ovde nas ipak ne zanima Vučić, nego baš Obradović, a zbog reakcije Vesne Pešić na, kako je to ona doživela, moju podršku Obradoviću. Pešić pita, može li se podržati ispravan metod političke borbe ako ga primenjuje – fašista. Za Vesnu Pešić, dakle, Obradović je fašista. I pošto je fašista, šta god da radi, to se naprosto mora odbaciti. Da sam siguran da je Obradović fašista, kao što sam siguran za Vučića, zahvalio bih se Vesni Pešić što me je opomenula i povukao bih svoju podršku. Zapravo, na ulazak Dveri u Savez za Srbiju reagovao sam odmah, napisavši komentar o tome šta je sve pogrešno u programu Saveza. To danas deluje kao drevna prošlost.

Sada imamo sledeće činjenice: Dveri i Obradović su u SzS-u. SzS je demokratska formacija u političkoj borbi protiv diktatora. Podržavam borbu protiv diktatora. Podržavam demokratsku formaciju, pa tako i njene članove u njihovoj političkoj borbi. Gde grešim?

Moglo bi se reći da je greška napravljena odavno, kada su Dveri uopšte pristupile, to jest bile primljene u SzS. Hajde da raščlanimo taj argument. Hoće se reći da su nedvosmisleno demokratski nastrojeni politički akteri sklopili pakt sa fašističkim đavolom. Da li je baš tako? Iz jedne druge pozicije, može se reći i da je patriotska desnica sklopila pakt sa prodanim prozapadnjačkim liberalnim dušama. Drugim rečima, imali smo kompromis, koji je svima nama politički ostrašćenima bilo teško da progutamo. Ali, taj kompromis mi više ne izgleda tako strašno kao što mi je izgledao pre par godina. Naposletku, dok se ne oformi neka nova demokratska formacija, ovo imamo na stolu.

Koliko su se u očima demokratski nastrojenih liberala kompromitovale članice SzS-a kada su se udružile sa Dverima, toliko su se i Dveri kompromitovale u očima svojih profašističkih pristalica. U toj borbi ko će odneti prevagu u SzS-u, izgledalo je, kada se pogleda onih notornih, a sad sasvim zaboravljenih 30 tačaka, da Dveri ubedljivo vode. S vremenom, pak, sve je to izbledelo pod pritiskom fašiste na vlasti. Taj pritisak će možda od Dveri napraviti pristojnu demokratsku konzervativnu stranku, protiv koje bi se politički vredelo boriti u nekim normalnim uslovima. Ali, zašto bi jedna takva stranka bila vredna prezira i odbačena kao saveznik u ogorčenoj borbi za temeljne demokratske principe.

Nije nemoguće da se u toj borbi sama ta stranka temeljno demokratizuje. Da li Obradović i Dveri imaju kapacitet za to? Ne znam. A verujem da ne zna ni Pešić. Ali, ne vidim da je loše da im damo podršku i poguramo ih da krenu u tom smeru. I ne vidim da time kompromitujemo sopstvenu poziciju (ako uopšte postoji „naša“ pozicija). Za sada mi, recimo, ponašanje Obradovića izgleda znatno solidnije od ponašanja dela Demokratske stranke. To što se upravo događa u DS-u oko glupijade sa glavnim odborom tako je sramno, da mi Obradović spram dela članova DS-a izgleda kao moralna gromada. DS nikako da prekine unutarstranačku borbu za (mrvicu) privilegije. Obradović u ovom trenutku izgleda znatno principijelnije od toga. Moguće je da je to poraz za „našu“ stranu. Ali, hajde onda lepo da ga priznamo, a ne da gazimo po Obradoviću.

Za kraj, ja Obradovića u stvari ne podržavam u meri u kojoj zapravo brinem za njega. U zemlji u kojoj život ništa ne vredi on je odlučio da štrajkuje glađu. On kaže, zalažem svoj život za svoje principe i za ono što ja vidim kao zajedničko dobro, na šta mu iz dana u dan stiže odgovor – nije nas briga ni za tvoj život ni za tvoje principe, a zanimaju nas samo naši sebični interesi. I taj odgovor ne stiže samo od kriminalnih vlasti. To je poruka koja trenutno stiže i iz DS-a. Možda ima neke više pravde u tome da na svojoj koži jedan „fašista“ iskusi kako život ništa ne vredi posle dve pune decenije fašizma u zemlji. (Mislim na poslednju deceniju 20. veka i drugu deceniju 21. veka.) Ili je reč o banalnoj ironiji. Ili na delu konačno imamo dugo očekivani politički preobražaj. Trudim se da budem optimista.

Peščanik.net, 15.05.2020.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Quid tibi Hecuba?

Ljubodrag Stojadinović – Moda Marjanova

Dejan Ilić – Fantomski ud

Vesna Pešić – Kad fašisti napadaju fašiste

Dejan Ilić – Kovidioti

Ljubodrag Stojadinović – Umreti od gladi

Ljubodrag Stojadinović – Boškova pobunjenička svirala

Dveri prekidaju tribinu Peščanika u Pančevu