Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Neke teme se nametnu sticajem okolnosti ili su naprosto same – okolnost. Tako je i sa tim štrajkom glađu, koji je dobio mnogo više pažnje nego što je objektivno zasluživao. Naročito na Peščaniku… A radi se i o sadržaju te pažnje.

Priznajem da ne delim interesovanje Dejana Ilića za taj slučaj, ali me intrigira samo Ilićevo interesovanje, pa i način na koji se, interesujući se za tu temu, njome bavio. Uveren sam da je to bilo iznenađenje za sve (nas), koji Obradovićeve ideološke pomije ne doživljavaju kao, eto, drugačije mišljenje, već kao u svakom smislu reči odvratne (sve i ako ih, odnekud, neko i ne vidi kao fašističke). Ovaj tekst, paradoksalno, potpisujem, dakle, kao autor kojeg zapravo iznenađuje i samo prisustvo te teme na sajtu Peščanika, u takvom obimu i obliku, iako se, na kraju, i sam njome bavim. Dejan i ja smo stari znanci i sagovornici i znam da njegov polemički duh neće negodovati što ova shvatanja iznosim javno, ali bih isto postupio i kada bi negodovao, jer je ovde reč o fundamentalnom, totalnom neslaganju.

Ne prestajem da se pitam: Šta je tebi Hekuba!?1 Boško Obradović zavređuje da bude tematizovan onda i samo onda kada se prema njegovom šovensko-pravoslavnom svetonazoru upućuje jasna i nedvosmislena kritika. Sve drugo je, najjednostavnije govoreći – nepotrebno, a iznad svega nezasluženo. Ni Obradović ni njegov pokret ne zaslužuju baš nikakav „kredit“, a Dejan Ilić mu je dao, kako se meni čini, jedan vrlo velikodušan, takoreći – veresiju.

Od čega se taj kredit-veresija sastoji? Najpre, od jednog pokušaja normalizacije, pa makar i u formi očekivanja. Ilić kao da se nada da će njegova benevolentnost (pod pretpostavkom da je svi usvoje?) možda uticati na jednog agresivnog autsajdera i njegovu bigotnu nikolajevsko-ljotićevsku bulumentu neofašista da se pomere na famoznom političkom spektru i ukotve na poziciji nekakvog legitimnog konzervativizma. Ne strepim od toga da eventualno kvarim Ilićevu računicu, jer od toga svakako nema ništa. (Od računice, pa ni od kvara). Svojevremeno sam u tekstu Dva deblja kraja već pisao o nenormalnosti situacije u kojoj nam se varljivo čini da se za demokratiju možemo izboriti rame uz rame sa njenim prononsiranim neprijateljima.

Da li je moguće da iko prihvati zdravo za gotovo tek površinski, neznatno kultivisanu Obradovićevu retoriku, koja je bez ikakvog stvarnog demokratskog sadržaja, što se po pravilu očituje već u prvoj polurečenici koju Obradović izgovori posle ritualnog zazivanja demokratije? Možda mi je nešto promaklo, ali se ne sećam da je Obradović makar za jotu promenio svoje – ne konzervativne, već ortodoksno-reakcionarne stavove: o ljudskim pravima, nacionalnom pitanju, javnom moralu, veri, istoriji, susednim državama, kulturi, političkom sistemu… Ukratko: o bilo čemu od tema o kojima se javno izjašnjavao poslednjih skoro dvadeset godina, uneređujući ionako vonjivo ideološko okruženje novim gomilama nečistog sadržaja (što nemam potrebu da ovim prilikom dokumentujem, osim jednom od novijih epizoda, jer je baš sve to dobro poznato svakome ko je u tom periodu pratio mejnstrim marginu ovdašnjeg pseudopolitičkog podzemlja). Zna li iko od čega je, od silesije zlideoloških andramolja, Obradović odustao u svom razvojnom putu i može li iko da detektuje iole znatniji obim unormaljivanja i kultivacije njegovih stavova?

Ilićevi argumenti su logički koherentni, ali to je takoreći jedna misaona mehanika, koja je pod opasnim rizikom da joj sasvim izmakne suština, pregnantno formulisana u tekstu Vesne Pešić: fašisti su napali fašiste optužujući ih za fašizam. To je moglo i da otvori i da zatvori bavljenje ovom temom na Peščaniku. Ko je u toj igri žrtva među akterima koji su – ko više, ko manje – ali u svakom slučaju daleko zabasali u zonu, ne samo politički neprihvatljivog, već neprihvatljivog u pogledu baš svake vrednosti bitne za ljudsko društvo? U čemu se vučićevsko-esenesovsko i obradovićevsko-dverjansko viđenje politike tačno i bitno razlikuju, pa da Obradović zasluži neku osobitu pažnju, još manje odobravanje? Ne čini se da je bitna razlika to što SNS laže da je liberalnija nego što jeste, odnosno što su Dveri iskrenije u svojoj reakcionarnoj suštini.

Jedina logika koja je, po mom viđenju, donekle opravdavala pretvaranje da ne vidimo repove koje vuče veliki deo opozicije bila je ta što se radi o heterogenoj grupi. Čak i sa pojedinim elementima gorim od vučićevaca, ona, usled te heterogenosti, ne bi mogla da stvori tako monolitnu (makar prema spolja) vladajuću mašineriju kao SNS, u slučaju da ikada uopšte dospe na vlast, u ma kojoj kombinaciji. Uz ne malobrojne izuzetke, opozicija ni u kadrovskom smislu ne može, sve u svemu, biti lošija od ovoga što nas je zadesilo sa SNS bašibozukom, ali se sa tom konstatacijom spisak „komparativnih prednosti“ uglavnom iscrpljuje.

I na kraju, kada smo se već (nepotrebno) ovoliko bavili Obradovićem, u nadi da neću biti pogrešno shvaćen, ipak moram da naglasim da je štrajk glađu ozbiljan vid borbe. Kada bi mene iko (dakle i Obradović) ikada pitao da li da se u takav oblik borbe upušta moj bi odgovor uvek bio: ne! Jer tu stvari stoje ipak drugačije od onoga kako je čak i Dejan Ilić interpretirao Obradovićev odustanak od štrajka. Naime, u taj se poduhvat ne upušta ako štrajkač nije spreman da za ideju zbog koje se na takav korak odlučuje zaista i položi život. Sve ostalo je, da oprosti čitateljstvo, uvredljiva sprdnja.

Na Obradovićevu a, nadam se, i na našu sreću izgleda da je glađuštrajkač ipak manje fanatik nego što bi se moglo pomisliti, pa možda jednom, ipak, makar iz pragmatičnih razloga, shvati koliko je zla svojom malignom idejno-političkom delatnošću posejao. Tada neka Dejan Ilić bude u pravu, a do tada neka bi Obradović ostao podalje od svakog ozbiljnijeg uticaja i vlasti, pa makar trpeli ovog aktuelnog, u glavi obezdaščenog Belzebuba, štaznam, da ne preteram ali, eto – još godinu, dve! Za posle toga – ne znam…

Peščanik.net, 25.05.2020.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Moda Marjanova

Dejan Ilić – Fantomski ud

Dejan Ilić – Optimista

Vesna Pešić – Kad fašisti napadaju fašiste

Dejan Ilić – Kovidioti

Ljubodrag Stojadinović – Umreti od gladi

Ljubodrag Stojadinović – Boškova pobunjenička svirala

Dveri prekidaju tribinu Peščanika u Pančevu


________________

  1. Šta je tebi Hekuba? U značenju: Šta se to tebe tiče? Je li to tvoja briga?
The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)