Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Za samo nekoliko sedmica, Boško Obradović je evoluirao od energičnog buntovnika, spremnog na osobenu vrstu političkog pesničenja, do skrušenog štrajkača glađu.

Videlo se, ipak, da mu isposništvo nikako ne stoji. Prikupio je podršku ljudi koji su ga nagovarali da se odrekne inače suvišnog mučeništva. Osim nekog filozofskog mira, pronađenog u ličnom fizičkom propadanju, gladovanje nije pobuna.

Ne može biti ni ucena. Nijedan njegov zahtev nije ni razmatran, i nešto kao častan izlaz pronađeno je u navodnom opštem saznanju kakva je u suštini ova vlast: gomila hulja na čelu katastrofe. Ali to smo znali i pre štrajka i bez njega.

Iskazana politička hibridnost inače buntovnog Čačanina, neće bitno promeniti njegovu prirodu. Izvesno je da se posle kratkotrajnog izleta u strogi post vraća sebi, beležeći u svojoj biografiji ipak važan gandijevski eksces. Njegov izlet u neočekivano doneo mu je možda ne kapitalnu, ali znatnu medijsku pažnju. I ako se postepeno bude otresao svojih mladalačkih desnih skretanja i impulsivnih vrludanja, mogao bi da postane opasan protivnik nesmenjivoj vlasti. Makar neprijatan, dok ne pronađe ljude sposobne da mu naprave valjan politički program. Boško zna da želi da smeni vlast, ali ne zna kako, i ne zna šta bi posle toga.

Ako bude otkrio te dve tajne, može da postane ozbiljan opozicioni lider.

Dok se bavio strogim postom, Obradović je tražio sat vremena na javnom servisu, kako bi se obratio javnosti. To bi bio jedan od uslova da prekine gladovanje. Naravno da to vreme nije dobio. Vreme koje servis ima na raspolaganju, postoji samo kao fikcioni prostor vladarske distopije. Tamo može biti samo jedan, u svako doba, kad kolosalne budalaštine udeljuje kao milost lobotomiranoj i dodatno omamljenoj publici, već zatrovanoj odvratnom, beskrajnom logorejom.

Pošto već nije pustio Obradovića u program ni jedan jedini minut, servis je seo, uzeo pero i napisao pismo štrajkaču. Ako vam je stalo da čitate nešto dosadnije, praznije od Vladaočevog govora, uzmite to štivo, ako već niste i pokajaćete se, što svakako jeste.

Uz besmislena opšta mesta o značaju servisa za objektivno informisanje građana, i nastojanju da taj posao obavljaju na najvišem mogućem nivou, u pismu su navedeni svi podvizi televizije koja je postala sjebani sluga, javna kuća vlasti, ruglo bez volje, morala i snage da se odupre tiraninu i vrati profesiji.

Kaže se kako Boško već jeste dolazio tamo, ali kao siledžija sa motornom testerom, a siledžijama tamo mesta nema. Kad se uljudi, možda bi mogao da navrati, ali u skladu sa programskom šemom u predizbornoj kampanji. Boško, međutim bojkotuje izbore, pa je i tu mogućnost proćerdao.

Ali, sve je to samo uvod. U raspletu tog antologijskog sastava, kao neočekivani tragični junak javnoservisne priče, iznenada se pojavljuje Marjan Rističević.

Zna li Boško, kaže se u tom pismu, da ni Marjan nikada nije bio na državnoj televiziji. Čovek, narodni kulak, seljak koji je dovozio traktor pred skupštinu, branitelj njihove stvari uvek i protiv svakoga, posilni koji za gazdu grize svim preostalim zubima – nikada nije bio na najvažnijoj televiziji.

Možda se tvorac pisma Bošku Obradoviću ne bi setio Rističevića, odakle mu je on pao na pamet, ne zna se. Osim ako ih nije doveo u vezu pokidan sako Marjanov, koji je posle one tuče podno nogu Roksandićevih konja, vukao kao trofej po holovima visokog doma, dokazujući tako da su ga prebili i pocepali, tako neophodnog u javnoj brbljaonici.

Ali, nije samo to. Na nekoj sednici o bilo čemu, posle obaveznog bestidnog udvaranja svom tvorcu, Marjan je napravio dramsku pauzu i uputio javni vapaj: evo, gledajte me i zamislite. Ja nikada, ama nikada nisam bio na državnoj televiziji. Jedan ja, molim vas. Nikada. Nisu me pozvali nijednom, pa ih sa ovog svetog mesta pozivam da me pozovu.

Rističević nije računao sva svoja nepodnošljiva trućanja u prenosu iz visokog doma, on je želeo da se napuderiše, uštirka, obuče onaj sako dok je još bio u obliku odevnog predmeta, i umaršira u studio. U Upitnik, kod Olivere Jovićević, recimo. Ona ne ume da pita, ali Marjan zna da odgovara. I sam bi nešto smislio, sve ono što se nije setio da kaže dok je pljuckao po skupštini.

Ali, eto, čak ni takav čovek nije mogao u studio, maskota parlamenta, gazdin baštenski patuljak – nikada niko nije ni pomislio da ga uvede tamo. A Boško bi hteo čitav sat. I to sam.

Tako je Marjan postao mera za televizijske paralele. Režimski Apolon, koga još drže na uzdi, a pustiće ga kad dođe vreme, da zaseni sve protivnike i još jednom se pokaže kao poslednji branilac Vladaoca, spreman da učini sve za njega. Baš sve.

U takvoj konkurenciji Obradović nije imao šta da traži. Nego da se vrati u Čačak i navali na prasetinu. Valjaće mu povratak snage za osnovne delatnosti.

Peščanik.net, 22.05.2020.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Quid tibi Hecuba?

Dejan Ilić – Fantomski ud

Dejan Ilić – Optimista

Vesna Pešić – Kad fašisti napadaju fašiste

Dejan Ilić – Kovidioti

Ljubodrag Stojadinović – Umreti od gladi

Ljubodrag Stojadinović – Boškova pobunjenička svirala

Dveri prekidaju tribinu Peščanika u Pančevu


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)