Radni zločini

Krivični zakonik je jasan ali avaj, (tehnički?) ministar ne razume. Postoji u KZ glava koja reguliše krivična dela protiv prava po osnovu rada. Razna dela se tamo nalaze, između ostalog i ono opšte prirode iz člana 163. „Povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja“. Zakonodavac je kao krivično delo označio sledeće ponašanje: Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine. Potrebna je dakle namera da se delo učini i potrebno je kršenje nekog prava po osnovu rada. Svakodnevno smo svedoci vršenja ovih krivičnih dela, čak i sa teškim posledicama po radnike i celu lokalnu zajednicu. Nijednom, međutim, niti jedan poslodavac, odnosno odgovorno lice u poslodavcu, nije osuđeno za ovo krivično delo. I ranije sam pisao o ignorisanju krivične odgovornosti odgovornog lica kod poslodavaca. Ne samo ignorisanju, već svojevrsnoj zaštiti. Jer, država je očigledno sasvim vlasna i efikasna kada je potrebno zaštititi „investitore“, pa se tako vrlo lako pokrenuo krivični postupak protiv radnika Jure koji je protestovao zato što je poslodavac ugrožavao živote radnika neprimenom mera zaštite u doba epidemije i vanrednog stanja. Ali kada je protiv tog istog poslodavca trebalo sprovesti istragu države nema, netragom je nestala.

Najčešće se država skriva iza formalizma, nemuštog i ponekad zabavnog a uglavnom nenormalnog tumačenja zakona. Kako bi inače moglo doći do toga da inspekcija rada, na primer, tumači da nije ovlašćena da kontroliše mere bezbednosti na radu ili da se pravni sistem Republike Srbije neće primeniti na radnike koji rade u toj istoj Republici Srbiji. Ako se pogleda šta je zajedničko ovim naizgled diletantskim ispadima, jasno se vidi da nijedan od njihovih tvoraca nije niti neinteligentan, ni nestručan. Oni su takvi zato što je politika ispred prava, a politika povlađivanja poslodavcima je u Srbiji – zakon. Ili bolje rečeno, iznad zakona i pravnog sistema. Svako od navedenih tumačenja, kao i mnoga druga koja su se pojavila (i opstala) prethodnih godina, zasniva se na taktici zaštite interesa kapitala po svaku cenu.

I tu se sasvim lepo uklapa (tehnički?) ministar Đorđević kada radnicima kaže da mogu oni da se žale na zloupotrebe državne pomoći od strane poslodavaca koliko god žele ali dokaza o tome nema. Ministar je, sasvim ozbiljno ako je verovati novinarima, izjavio najpre da radnici ne prijavljuju poslodavce koji zloupotrebljavaju državnu pomoć, a zatim i da su prijave svakodnevne ali da inspekcija rada nije utvrdila da je došlo do kršenja zakona. Možda zato što je to posao za javnog tužioca i policiju? Ili je to preveliki upliv države u privatni sektor, koji je po rečima tog istog ministra ali i predsednika Vučića, praktično nedodirljiv za državne organe, jer je to kapitalizam?

Kako međutim takva situacija eskalira? Veoma jednostavno i predvidivo. Kada se pisalo o indijskim radnicima koji su ostavljeni na milost i nemilost „američkom“ poslodavcu u Srbiji, nije poenta bila samo u sudbinama tih nesrećnih sedamdesetak ljudi već i u daleko većem broju onih koje ne vidimo a koji se nalaze u našim komšilucima, rade na putevima i građevinama, koji su došli ko zna odakle i rizikuju svoje živote kako bi u nezakonitom radnopravnom ali i boravišnom statusu u kojem se nalaze, porodicama koje ih kod kuće čekaju poslali nešto novca. Globalno tržište rada je u Srbiju zakucalo na mala vrata, na onaj nelegalan ulaz. Najpre sa kineskim investitorima koji isključivo koriste sopstvenu radnu snagu i drže se maksime – trošimo novac Republike Srbije ali ništa od toga joj ne vraćamo kroz potrošnju – da bi se zatim nastavilo dovođenjem radnika iz Indije, Turske, drugih zemalja u kojima su oni navikli na surove uslove rada i kojima su uslovi u Srbiji prihvatljivi jer izbora nemaju. Suviše tiho je odjeknula vest da je inspekcija rada (bravo za inspektore, nadam se da neće imati problema zbog toga!) na gradilištima širom Srbije na kojima se grade stanovi za pripadnike vojske i policije naišla na veliki broj radnika na crno, od toga zavidan broj neprijavljenih radnika iz Turske. Resorna (tehnička?) ministarka reagovala je dosta brzo, naravno ispraznim floskulama, spinujući kako je ona prva primetila nedostatke na gradilištima, i bez trunke stida što se to dešava u njenom resoru. Ni pomislila nije da najavi da će se preispitati ugovori sa tim izvođačima – zašto bi, kada se radi o poslodavcima koji mogu da rade šta žele, samo moraju da budu malo suptilniji (ili možda nisu ni znali da postoje i inspektori rada sa integritetom koji će svoj posao odraditi kako bi trebalo). Država na ovaj način postaje saučesnik u radnim zločinima, da ne kažem podstrekač ali makar pomagač. I to je najveća garancija počiniocima da neće biti gonjeni. Naprotiv, oni se osećaju dovoljno dobro da sebe predstave kao žrtve, kao što to čini vlasnica firme koja je angažovala radnike iz Indije.

Radna snaga masovno odlazi iz Srbije, proces je trenutno zastao zbog epidemije ali će se svakako nastaviti čim zdravstvene prilike to budu dozvolile. Ispražnjeno tržište rada na veliku potražnju a malu ponudu moralo bi reaguje „tržišno“ (da ne kažem kapitalistički): da se poboljšaju uslovi rada onih koji su ostali a čiji je rad potreban. Međutim reaguje se na drugi način, koji jasno govori o prirodi ove vlasti ali i o odnosu vlasti prema građanima. Smišlja se nova prevarna šema i radna snaga se uvozi. A kada se uvozi, hajde da se i obespravi u potpunosti. To odgovara povlađivanju poslodavcima, naročito stranim „investitorima“ i krupnom kapitalu uopšte. Jer, tu se nalazi bolji život i svetla budućnost. Naravno ne za građane Srbije, već za funkcionere na vlasti. Otuda su u istoj ravni svi ostali: mali preduzetnici, samozaposleni, samostalni umetnici, radnici na crno, agencijski radnici, oni na privremenim i povremenim poslovima, angažovani preko zadruge, lažno samozaposleni… Svima njima je zajedničko da ih je država ignorisala još davno pre korone, samo je sada postao jasan animozitet koji gaji prema njima. Tim ljudima neće dati ni dinar pomoći, jer svaki dinar dat njima je dinar manje za velike i bahate korporacije, investitore i biznismene koji to nisu. Nema zbog toga ni boljih uslova za domaće radnike – oni će biti zamenjeni stranim radnicima, koji manje kukaju (ili to čine na jeziku koji gazda ne razume), nemaju pojma o svojim pravima i pravnom sistemu zemlje u kojoj se nalaze i posledično – ne traže mnogo čak ni kada dobijaju daleko ispod zakonskog minimuma. Domaći radnici će tako biti zamenjeni „idealnim radnicima“, baš kako i predsednik često priželjkuje da ceo narod zameni nekim drugim, idealnim narodom. Kako je krenulo sa iseljavanjem, želja će mu se možda uskoro i ispuniti. A radni zločini će ostati nekažnjeni.

Peščanik.net, 11.08.2020.