Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Važenje prava znači da su pravne norme obavezne, da ljudi treba da se ponašaju onako kako one propisuju, da treba da im se pokoravaju i da ih primjenjuju… Norma važi kao pravna norma ako (a) je stvorena na način koji je predvidio pravni poredak kome pripada i (b) ako nije bila poništena bilo na način koji je predvideo taj pravni poredak ili putem izobičajavanja ili činjenicom da je pravni poredak kao celina izgubio svoju efikasnost. (Hans Kelzen, Opšta teorija države i prava)

Ako ignorišete nečije postojanje i uspete da svoj život uredite kao da on/ona/ono ne postoji, taj neko ili to nešto za vas efektivno zaista neće postojati, iako njegovo formalno postojanje nije dovedeno u pitanje. To je relativno lako učiniti sa bivšim dečkom ili devojkom, ali sa pravnim normama je znatno teže. Izobičajavanje prava retka je pojava kada neka pravna norma nije formalno ukinuta, ona dakle postoji i čini deo važećeg pravnog sistema, ali se jednostavno ne primenjuje – ne primenjuju je ni građani, ne primenjuje je državni aparat, a i oni koji se staraju o sankcionisanju kršenja prava, uključujući tu i sudove, takođe ne konstatuju njeno postojanje.

Norma se izobičajava – nestaje iz primene usvajanjem pravnog običaja koji je suštinski suprotan njenoj sadržini – samo ukoliko je zastarela, nepraktična, postala suprotna svrsi svog postojanja – dakle, ukoliko je njeno postojanje suprotno interesu građana i države. Umesto da se iz pravnog sistema izopšti na formalan način, ona se „zaboravlja“ u praksi, čime se praktično njeno važenje ignoriše na način da ona više ne stvara posledice u primeni prava.

U radnom pravu u Srbiji postoji jasno izraženo izobičajavanje pojedinih normi. Ono je međutim različito od onoga što je o izobičajavanju prethodno napisano i po tome je krajnje specifično. Norme koje formalno važe se ne izopštavaju iz pravnog sistema kao zastarele i neprimenjive – sasvim suprotno, aktuelne su i Srbija nije jedina država koja ima ista zakonska rešenja. One su još manje protivne javnom interesu ili posebno loše po građane – naprotiv, sve one štite prava zaposlenih od nezakonitog postupanja poslodavaca. Kako onda dolazi do njihovog ignorisanja? Tako što država godinama, ponekad i decenijama unazad, ostaje nema na njihovu pogrešnu primenu i pogrešno tumačenje. Tako nastaju nova tumačenja, koja su suprotna ne samo sadržini norme koju je zakonodavac imao u vidu kada je donosio propis, već i prirodi i svrsi pravnog instituta koji regulišu. Država međutim ne obezbeđuje zaštitu ovim nezakonitim radnjama – naprotiv, ona pogrešna tumačenja prihvata kao ispravna, normalna, istorijski i pravno utemeljena. Tako se dolazi do nekoliko anomalija koje danas postoje u pravnom sistemu, a koje su pre svega rezultat takve državne politike.

Radni odnos na određeno vreme je izuzetak od pravila, jasno određen Zakonom o radu. Član 37. stav 1. Zakona o radu je nedvosmislen: „Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba… Opravdani rokom, izvršenjem određenog posla, ili nastupanjem određenog događaja“. Ugovor o radu se dakle zaključuje kada postoji privremena potreba za povećanjem broja postojećih zaposlenih. Zato se kaže da je ugovor o radu na neodređeno vreme pravilo, a na određeno vreme samo mogućnost u slučaju izuzetne potrebe za angažovanjem dodatne radne snage. Takođe, jasno je da se ovo pravilo odnosi i na izuzetke koji su predviđeni istim članom, a koji se odnose na potencijalno duže trajanje rada na određeno vreme – izuzetak je u ovim slučajevima u trajanju ugovora o radu na određeno vreme, a ne u osnovu za njegovo zaključenje.

U praksi se međutim pri inspekcijskom nadzoru ugovor o radu na određeno vreme u svakoj situaciji uzima kao zakonit. Tako u medijima vidimo navode inspektora rada koji su vršili nadzor nad nekim stranim „investitorima“, o tome kako oni poštuju zakon jer svi zaposleni imaju zaključene ugovore o radu. Činjenicu da 90% zaposlenih ima ugovor o radu na određeno vreme inspektori rada, kao ni nadležni državni funkcioneri, ne pominju niti komentarišu. Kako je moguće da neko ima obim posla koji je 90% privremenog karaktera? Ovo skretanje pogleda od očiglednog kršenja zakona „investitorima“ omogućava bar dve pogodnosti.

Prva je da mogu da se pokupe i odu u veoma kratkom roku bez ikakvih dodatnih izdataka, otpremnina i slično (ako svi ili ogromna većina zaposlenih ima ugovore u trajanju od jednog do tri meseca, logično je da se odluka o povlačenju može realizovati u tom periodu bez davanja otkaza viškovima zaposlenih, bez donošenja programa za rešavanje viškova, bez isplate otpremnina). Druga pogodnost jeste ucenjivanje zaposlenih da se, ukoliko žele da im ugovor o radu bude produžen, odreknu nekih ili mnogih prava koja im po zakonu pripadaju – kao što je ograničeno radno vreme, plaćeni prekovremeni rad, godišnji odmor, plaćeno odsustvo, bolovanje i slično. Naravno, moraju da se odreknu i mogućnosti formiranja sindikata, dok je pravo na štrajk samo pusta želja.

Minimalna zarada nije i ne može da bude ugovorena zarada. „Minimalac“ se međutim masovno zloupotrebljava godinama unazad. Koristeći užasnu situaciju na tržištu rada, kada nezaposleni praktično pristaju na sve uslove rada bez obzira na to što je njihov rad evidentno potcenjen, minimalna zarada u mnogim profesijama praktično je pravilo. Ona je međutim Zakonom o radu uređena kao izuzetak, kao potencijalno sredstvo finansijske konsolidacije poslodavca. Poslodavac dakle ugovara sa zaposlenim neku drugu (višu) zaradu, a minimalnu zaradu isplaćuje samo onda kada nema dovoljno sredstava da isplati ugovorenu zaradu, odnosno kada bi isplata ugovorene zarade mogla da ugrozi ukupno poslovanje. Zbog toga član 111. stav 3. Zakona o radu izričito predviđa: „Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade“. Dakle, poslodavac je dužan da predvidi u kojim situacijama donosi odluku o uvođenju minimalne zarade. Poslodavac je dužan (a o tome postoji sudska praksa) da nakon isteka perioda isplate minimalne zarade zaposlenima isplati razliku između minimalne zarade koju su dobijali i ugovorene zarade koju je trebalo da dobijaju.

U praksi ova pravila međutim ne funkcionišu, a minimalna zarada se isplaćuje kao pravilo. Oni poslodavci koji ipak imaju svest da je tako nešto nezakonito, jednostavno zaobilaze zakon isplaćujući minimalnu zaradu uvećanu za jedan ili nekoliko dinara. To se više ne smatra minimalnom zaradom i kršenja zakona formalno nema – ima samo izigravanja smisla zakonske norme. Država ovako nešto ne samo da toleriše, već svaka nova izmena Zakona o radu sve više muti osnovni smisao minimalne zarade – u tolikoj meri da se danas mora ući u dublje analiziranje zakonskih odredbi da bi se ponovo pronašao prvobitni smisao normiranja „minimalca“.

Neisplaćivanje zarade ili neuplaćivanje doprinosa, kao i druga masovna uskraćivanja prava zaposlenima, jesu inkriminisana kao krivična dela. Jedan dnevni list je pre nekoliko godina sproveo anketu sa pitanjem: da li bi neisplaćivanje zarade trebalo da bude krivično delo? Očekivano, ogroman procenat građana odgovorio je potvrdno. Ono što je međutim gotovo nepoznato široj javnosti jeste da je ovo već krivično delo, kao i mnoga druga ponašanja poslodavca kojima on krši radnopravne propise. Glava XVI Krivičnog zakonika nosi naziv „Krivična dela protiv prava po osnovu rada“ i sadrži inkriminacije ponašanja, koja danas prepoznajemo kao uobičajena. Krivično delo iz člana 163. pod nazivom „Povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja“ glasi: „Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine“. Ovo je generičko delo za razna ponašanja, među koja spadaju i neisplaćivanje zarada i neuplata doprinosa, kao i niz ograničavanja ili uskraćivanja prava iz radnog odnosa. Niko međutim nije osuđen za izvršenje ovog krivičnog dela, čak ni u uslovima potpunog (namernog) rasipanja imovine državnih preduzeća, ili u primerima „gazdi“ i „investitora“ kod kojih rad više liči na robovlasnički odnos nego na savremeno uređen radni odnos.

Zašto je to tako? Zato što se ova dela, iako krivične prijave postoje, jednostavno ne procesuiraju. I u ovom slučaju, država nije zainteresovana da zaštiti interes građana, čak ni onda kada joj se oni sami obraćaju za pomoć. Sasvim pogodno po javnog tužioca, ova dela su inkriminisana „felerično“, bez bližeg određenja kada će neko ponašanje i postupanje poslodavca predstavljati prekršaj, a kada prerasta u krivično delo. Tako da je na njima diskreciona ocena da li su poslodavci, odnosno odgovorna lica kod poslodavaca, učinila svojim ponašanjem krivično delo, ili nisu. Ovde dolazi do izražaja čuveni tužilački oportunitet, to jest tužioci se veoma retko odlučuju da procesuiraju krivične prijave koje dobiju povodom kršenja prava iz radnog odnosa. Sasvim je izvesno da, na primer, neisplaćivanje zarade jednom zaposlenom ili blago kašnjenje u isplatama zarada zaposlenima neće biti dovoljno da se odgovorno lice krivično goni. To su situacije koje se rešavaju u ravni materijalne i prekršajne odgovornosti poslodavca, odnosno odgovornih lica. Međutim, sistematsko odbijanje da se zaposlenima pri radu sa hemikalijama daju i najosnovnija sredstva zaštite na radu – krivično je delo za koje se mora odgovarati (a upravo tako nešto je dokumentovano čak i fotografijama ovde). Nečinjenje tužioca ovde nije pitanje oportuniteta, već direktive koja dolazi „odozgo“ – nema drugog racionalnog objašnjenja zašto država ćuti.

Kako se može sprečiti ovakva praksa izobičajavanja? Čini se da je važno načiniti dve izmene – jednu formalnu a jednu faktičku. Formalna bi se sastojala iz detaljnijeg, preciznijeg i nedvosmislenog normiranja opisanih radnopravnih instituta i krivičnih dela. Faktička izmena bila bi u tome da nadležni organi počnu da primenjuju postojeće odredbe onako kako je zamišljeno. Već svakako shvatate da i jedan i drugi korak zavise upravo od ponašanja države, odnosno promene politike ignorisanja prava. Koliko je to realno očekivati od trenutnih vlasti, možete proceniti sami.

Peščanik.net, 19.01.2017.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.

Latest posts by Mario Reljanović (see all)