Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić

Gotovo da ne postoji duži period otkako je kompanija „Jura“ došla u Srbiju, a da nije završila na naslovnim stranama zbog nekog kršenja zakona. Navodnog kršenja zakona, naravno, budući da je država bez greške propustila da makar jednom sankcioniše varvarsko ponašanje južnokorejskih „investitora“ prema srpskim radnicima. Tako nikada nismo dobili potvrdu da je bilo pelena (odnosno u blažoj i realnijoj varijanti ove priče, sankcionisanja zbog vršenja male nužde u toku rada), diskriminacije, zlostavljanja na radu, kršenja niza odredbi o rasporedu radnog vremena. Čak ni video radnika koji kleče pred „gazdama“ (navodno samo pošalica, kako je javnosti brže-bolje objašnjeno), ni svedočenja radnika da je zlostavljanje na radu uobičajena pojava a da se pokušaji sindikalnog organizovanja sistematski i konstantno guše, nisu promenili stav vlasti prema kompaniji. Jura u Srbiji trenutno ima nekoliko fabrika u Nišu, Leskovcu i Rači. Jura je za različite fabrike koristila subvencije države. Vlastima se odužila za svoj faktički nedodirljiv položaj pre svega kroz nedozvoljene poklone inspekciji rada, koji bi se u nekoj normalnijoj zemlji zvali korupcijom i zbog kojih bi se pokrenuli krivični postupci. Ne i u Srbiji, naravno.

Najnoviji događaji, kako je neko napisao „Jura u doba korone“, pokazali su međutim da uporno ignorisanje rukovodstva Jure da prihvati radna prava sadržana u zakonima Srbije, zapravo nema granica. Od samog početka se južnokorejske gazde ponašaju eksteritorijalno, imaju svoja pravila i tek pomalo poštuju zakone zemlje domaćina da ne bi potpuno potonuli iz radnopravne u krivičnopravnu analizu svog ponašanja i rada. Sada je i ta granica prekoračena, i to u velikom stilu – Jura je pokazala da ljudski život radnika ne vredi ništa, ili makar ništa naspram profita. Ne samo radnika, već i njihovih porodica i cele lokalne zajednice.

Sledi kratak pregled dela onoga što se dešavalo u Juri prethodnih meseci, uz usputni komentar koji su zakoni i na koji način prekršeni. Verovatno neće biti izloženi svi detalji budući da se situacija razvijala na dnevnoj bazi, a kako je to zaista izgledalo na terenu znaju samo radnici Jure. Svi događaji dokumentovani su medijskim izveštajima – ali kako mi je svojevremeno kazala jedna inspektorka rada, izgleda da „inspektori ne gledaju televiziju“. Naravno da bi gazde Jure trebalo da bude sramota (pojam koji im je verovatno potpuno nepoznat), ali bi podjednako trebalo da bude sramota one ljude koji su dužni da spreče divljanje poslodavaca i koji su morali znati da će se sve ovako završiti (samo što još nije završeno). Baš kao odgovorna lica u Juri, ti ljudi imaju imena i prezimena i trebalo bi da za primer budu gonjeni za svesno zanemarivanje svojih zakonskih dužnosti.

Dana 18. marta organizovan je prvi protest radnika Jure u fabrici u Nišu, zbog toga što im poslodavac nije obezbedio nikakvu zaštitu na radu, kršeći na taj način Zakon o radu, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kao i Uredbu o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja (svi ovi propisi uređuju pravo radnika na bezbednu radnu sredinu, kao i konkretne mere koje poslodavac mora da sprovede da bi ovo pravo obezbedio). Zaštita na radu je obezbeđena na bazičnom nivou (kasnije su je radnici opisali rečima „dobili smo jednu masku i jedne rukavice za mesec dana“), ali je Jura ipak zaustavila rad na 10 dana (bilo je, između ostalog, ogromnih problema sa prevozom radnika u prepunim autobusima).

Odmah po nastavku rada, pojavili su se prvi slučajevi zaraze među zaposlenima. Organizovan je još jedan protest, ovoga puta u fabrici u Rači, a radnici su javno tražili od države da reaguje. Država je reagovala, doduše ne onako kako je bilo očekivano – hapšenjem sindikalnog aktiviste i učesnika protesta i podnošenjem besmislene krivične prijave protiv njega. Kada je reč o rukovodstvu Jure, i dalje niko nije odgovarao za prekršaje koji su očigledni. Ono tada poseže i za potezima koji pokazuju kako južnokorejska kompanija gleda na radnike – nudi im „bonus“ na dnevnicu ako dođu da rizikuju svoj život i pored toga što nisu obezbeđeni elementarni uslovi za bezbedan rad. Kada je ovako nešto dočekano praktično sa gađenjem radnika i javnosti (naravno, bilo je i onih koji su ispred svoje bezbednosti stavili mogućnost da dodatno zarade u situaciji kada je svaki dinar važan i kada se lako zanemare zdravstveni rizici koji postoje), počele su i pretnje radnicima. Iako dakle zaposleni ima pravo da odbije rad kada smatra da su mu život ili zdravlje ugroženi zbog nepoštovanja propisa od strane poslodavca. Prethodnim kršenjima zakona se dakle dodaju i nova kršenja Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (pritisak na radnike da zanemare zakonsko pravo da odbiju rad u nebezbednim uslovima), kao i Zakona o radu (niko ne može pretiti otkazom radniku koji koristi svoja zakonska prava).

Za razliku od inspekcijskih organa, zdravstveni radnici rade svoj posao prema Juri i preporučuju obustavu rada u leskovačkoj fabrici još 5. aprila – dakle pred sam nastavak proizvodnje. Poslodavac (naravno) ovako nešto ignoriše, kao što ignoriše sve ostale preporuke lokalnog kriznog štaba i ostalih tela tokom celog trajanja vanrednog stanja. Država se odlučuje da stvori privid da postoji i da se njeni zakoni primenjuju, pa inspekcija rada konačno ulazi u priču i – konstatuje da je u niškoj fabrici u Juri sve u redu, što se naravno odmah objavljuje na zvaničnom sajtu Vlade Republike Srbije. Jura objavljuje da će poštovati sve propisane mere tokom 14 dana, iako one nisu bile vremenski oročene.

Posle 14 dana, samoinicijativno se pokreće proizvodnja punim kapacitetom. Tada leskovačka fabrika dolazi u centar pažnje. Prema rečima sindikata, rukovodstvo čak povlači one radnike koji se nalaze u samoizolaciji – Jura je dakle ponovo rizično područje a poslodavac prethodnim kršenjima zakona dodaje i direktno nepostupanje po nalozima vlasti i ugrožava javno zdravlje, što se može kvalifikovati kao ponavljanje prekršaja iz Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ali i krivično delo „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“: „Ko za vreme epidemije kakve opasne zarazne bolesti ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama kojima se određuju mere za njeno suzbijanje ili sprečavanje, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.“

Direktorka Zavoda za javno zdravlje Leskovac izjavljuje da je Zavod dva puta izricao mere zabrane rada Juri na po 14 dana ili pridržavanja mera da 50 radnika radi na prostoru od 5.000 metara kvadratnih. Zdravstveni radnici dakle i dalje rade svoj posao ali nemaju podršku države – iako je u tom trenutku (5. maj) već sasvim jasno da se zaraza širi kroz fabriku Jure u Leskovcu. Da bi država još jednom odglumila da njen nadzor postoji (iako ne postoji) još jednom dolazi inspekcija rada koja naravno zatiče daleko veći broj radnika od propisanog ali volšebno zaključuje da to – nije u njenoj nadležnosti! Ova nečuvena laž (mora se tako nazvati jer je teško da bi neko pri zdravoj pameti mogao da bude u zabludi povodom toga da li treba da kontroliše što radnici jedni drugima sede na glavi dok rade i da li to ulazi u domen „zaštite zdravlja na radu“ koji je u nadležnosti inspekcije rada) pravda se time da je propisana razdaljina, odnosno broj radnika po kvadratnom metru, proistekla iz primene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a ne primenom Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu – pa je samim tim nadležna sanitarna inspekcija za ovo pitanje.

Ne treba biti upućen u pravo pa zaključiti da je u pitanju samo bedan izgovor, ali čak i da je takva konstrukcija tačna – uostalom nadležnost sanitarne inspekcije niko ne spori, ali to ne znači da ne postoji nadležnost inspekcije rada – čini se da su inspektori rada zaboravili član 30. stav 1. Zakona o inspekcijskom nadzoru koji obavezuje inspektora rada da po primećenoj nepravilnosti odmah kontaktira sanitarnog inspektora: „Ako inspektor nađe da je nadzirani subjekat povredio zakon ili drugi propis čiju primenu nadzire druga inspekcija, dužan je da, prema svom znanju i iskustvu, o stanju koje je zatekao sastavi zapisnik, kojeg bez odlaganja prosleđuje inspekciji u čijem delokrugu je delatnost koju obavlja ili aktivnost koju vrši nadzirani subjekat, kao i drugom nadležnom organu i Koordinacionoj komisiji, radi preduzimanja radnji i mera iz delokruga te inspekcije, odnosno vršenja zajedničkog inspekcijskog nadzora ili saradnje u obavljanju poslova.“

Da li je to urađeno, zašto nije (ako nije) i gde je sanitarni inspektor (ako jeste)? Ovo su lako proverive informacije, koje dovode do imena i prezimena ljudi koji su takođe u potencijalnoj krivičnoj odgovornosti jer su svojim propuštanjem doveli do stanja kontinuirane neprimene zaštitnih mera, odnosno kako se u Krivičnom zakoniku kaže „nepostupanja po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“. Oni se moraju posmatrati kao saučesnici u izvršenju ovog krivičnog dela, jer to i jesu.

U međuvremenu, situacija u leskovačkoj Juri se naravno pogoršava iz dana u dan. Posle poražavajućih rezultata prvih masovnih testiranja, rukovodstvo Jure u Leskovcu traži da se – oni ponište?! Još luđe deluje nastavak ove vesti da su možda pravi rezultati i broj pozitivnih radnika prikriveni od strane države, posle tog „zahteva“, odnosno da su nakon pozitivnih rezultata nastavili da dolaze na posao. Tek 14. maja se pogon Jure u Leskovcu zatvorio na tri dana, i to da bi se testirali svi radnici. Leskovac je zahvaljujući tome, uz Vranje gde se takođe zaraza širila kroz proizvodni pogon poslodavca, jedno od novih žarišta korone. Gde će se zaustaviti broj zaraženih, da li će biti umrlih, to u ovom trenutku nije poznato (u trenutku pisanja ovog teksta zaražena su 104 radnika Jure, od kojih se 52 nalaze na bolničkom lečenju). Sasvim je, međutim, jasno da u Juri ne važe zakoni i drugi propisi Republike Srbije – vlast se svesno i potpuno odrekla svog suvereniteta u tim fabričkim halama.

Došlo je dakle vreme, kao u XIX veku, da se radnici bore za svoje živote na radu. U tom smislu bilo bi odlično kada bi „investitori“ poput Jure konačno ispunili svoju (praznu) pretnju i otišli. Još bolje bi bilo kada bi vlast konačno počela da primenjuje zakone sopstvene države i pokrene niz krivičnih i drugih postupaka, za primer. Konačno, bilo bi idealno kada bi sinhrono sa prethodnim korakom (odgovorne u zatvor, i tome slično) izmislili novu kategoriju sankcije – ekonomsko-političke, ako hoćete, pre nego pravne: proglašenje nekog „investitora“ za nepoželjnog u Srbiji. Investitor non grata bi tako morao da plati za sva kršenja zakona i bio bi potom isteran, onako kako jedino zaslužuje. Od ove vlasti međutim to ne treba očekivati. Naprotiv, treba očekivati da ljudski – naročito radnički – život vredi sve manje. To je budućnost koju pripremaju za našu (ne i svoju) decu.

Peščanik.net, 22.05.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.