Šta misli narod?

Od 59 mesta u britanskom parlamentu, koliko ide na poslanike iz Škotske, Škotska nacionalna partija (SNP) osvojila je 48 uzevši na nedavnim izborima nešto manje od polovine glasova izašlih birača – 45 odsto. To su anomalije jednokružnog većinskog sistema, koji, iz meni nepoznatih razloga, neki akteri iz opozicije ponovo traže da se uvede i u Srbiji, kao da smo sasvim zaboravili iskustvo iz decembra 1990, kada je SPS uzeo dve trećine parlamenta sa manje od pola glasova izašlih birača, u dvokružnom većinskom glasanju.

Ali, nećemo ovde o izbornim sistemima. Pričamo o Škotskoj. Ali ćemo se vratiti i na 1990. Dakle, Glas za SNP tumačio se na prošlogodišnjim izborima u Britaniji i kao glas za nezavisnu Škotsku. Pa se sada kaže, nema strepnji od secesije, jer SNP nema većinu među žiteljima Škotske, kao da je 45 odsto antibritanski raspoloženih ljudi stvar koja se da lako zanemariti ili gurnuti pod tepih. Veliki je tepih potreban za to, veličine Evropske unije, a Britanija ga od danas više nema.

Naravno, čitalac već zna, nije tačno da su žitelji Škotske glasali za SNP zato što žele da se njihova zemlja izdvoji iz Ujedinjenog Kraljevstva. Oni su glasali za ostanak u EU, što je bilo na vrhu agende SNP-a u izbornoj kampanji. Samo još sa glasovima koji su u Škotskoj otišli liberalnim demokratama (9,5 odsto), blok za ostanak u EU u Škotskoj prelazi polovinu. Ako im se dodaju i glasovi za neodlučne i podeljene laburiste (18,6 odsto), onda je većina za EU u Škotskoj bila izrazito ubedljiva.

Uprkos tome, većina iz ostatka Britanije, preglasala je na referendumu iz 2016. većinu iz Škotske. I na osnovu toga juče izvela Britaniju iz EU. Administracija iz Londona sada se ruga predlozima za novi referendum o ostanku Škotske u Britaniji. Prvo, kažu, ta odluka je već doneta, žitelji Škotske izglasali su na referendumu pre par godina da budu i dalje žitelji Britanije. Ali, tada su to uradili pod pretnjom da će izlazak iz UK ujedno biti i izlazak iz EU.

Izvod je jednostavan. Promenile su se okolnosti od referenduma o nezavisnosti Škotske: ona sad svakako, sa ostatkom Britanije, više nije u EU; glavni razlog za ostanak u Britaniji tako je otpao; što je ujedno i dobar razlog za novi referendum. O tome London nema poslednju, niti može imati poslednju reč. Pošto argument o održanom referendumu odbacimo, ostaje drugi – SNP nema većinu birača u Škotskoj. I to je lažni argument. Jer glas za SNP bio je glas za EU. U tom smislu, EU je imala ogromnu podršku u Škotskoj. I iz tog rezervoara glasova SNP kao najjača škotska stranka sad može vući podršku i legitimitet za novi referendum o nezavisnosti.

To škotski nacionalizam čini jedinstvenim. Ne traži se nezavisna država zarad nacionalne suverenosti. Naprotiv, traži se nezavisnost da bi se nacija utopila u nadnacionalnu političku zajednicu. Na drugoj, engleskoj strani, ukopao se isključivi, uskogrudi nacionalizam. Biće zanimljivo gledati kako će dalje ići stvari. Reklo bi se, Škotska postavlja model secesionizam za 21. vek i tako pokazuje da su nacionalne države danas neodrživ model. Uprkos jakim nacionalističkim pokretima širom Evrope.

Što nas vraća u 1990. Odurni su pozivi novoradikala za stvaranje trgovinske unije na području Jugoslavije. O takvoj uniji trebalo je misliti 1990. i ranije, kada smo je imali. Novoradikali, zajedno sa ondašnjim režimom, tu postojeću uniju razbili su u paramparčad i počinili tako gnusne zločine da se ona, izgleda, nikada više ne sastavi. Ali, nećemo ovde ni o tome. Na primeru Jugoslavije, londonska administracija i njoj pridruženi komentatori mogli bi da nauče šta znači pozivanje na brojeve i raspoloženje javnog mnjenja.

Čitalac, moj vršnjak, seća se (a o tome je kasnije podrobno i potkrepljeno pisao Dejan Jović, zbog čega je u jednom trenutku ostao i bez pozicije savetnika nekadašnjeg predsednika Hrvatske Ive Jospovića), raspoloženje žitelja Jugoslavije bilo je dominatno jugoslovensko. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazivala su onda da ljudi žele da ostanu u Jugoslaviji, a razilazili su se oko pitanja kako ona treba da bude uređena. Pitanje uređenja ugrozilo je ondašnje političke elite. Na te pretnje one su odgovorile ratom i tako zadržale vlast i privilegije u pljačkanju jugoslovenskog nasleđa. I ta je tema podrobno i potkrepljeno obrađena – uradio je to Srđa Popović.

Ali, analogiju ne vučemo duž tih okosnica. Ostanimo samo kod raspoloženja – iako predominantno projugoslovenski nastrojeni, preko noći su žitelji Jugoslavije postali ljuti nacionalisti i poklali se među sobom. Toliko o pozivanju na raspoloženje, kako to sad radi londonska administracija. Pri tom, iako je praktično nezamisliv takav scenario u Britaniji, pored ostalog i zbog ipak čvrsto postavljenog demokratskog i slobodnog poretka, koji se istina trese, može se nagađati o mogućim nacionalističkim i šovinističkim izlivima širom Britanije.

I tu sad počinje da radi analogija sa Jugoslavijom. „Englezi“ tu stoje na mestu ondašnjih „Srba“. Možemo dakle očekivati da će London optužiti Škote za svoj vlastiti nacionalizam, baš kao što su to onomad uradili „Srbi“, optužujući za vlastite pljačkaške pretenzije sve druge oko sebe.

Peščanik.net, 01.02.2020.