Eron

Radio emisija 07.12.2007, govore: Nadežda Milenković, Srbijanka Turajlić, Biljana Srbljanović, Marko Vidojković, Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo i Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj reci.

Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. Proteklih dana, kao što ste i sami videli, uspeli smo da potremo ceo skup onih sitnih, ali stalnih promena koje su nas odvojile od ostalih velikih majmuna. Najveći doprinos tom poništavanju hiljada godina evolucije daju ljudi koje predvodi predsednik vlade, njegov smešni ali opasni klovn Aleksandar Simić, njegovi ministri, urednici njegovih novina i naravno, Koštuničin omiljeni ministar i koalicioni partner iz Nove Srbije. Jasno je, naravno, da je smešna pretnja ratom nesrećnog malog egzibicioniste i karijeriste savetnika Simića, koji se u stvari samo kandiduje za neko ambasadorsko mesto i bolju limuzinu. Njihov pravi cilj je da nam ogule kožu do kraja i da nas svedu na cvokotavog kostura koji će biti zahvalan što uopšte mrda.

Jedan fizički zakon kaže da će telo koje se kreće u jednom pravcu nastaviti da se kreće sve dok ga neko ili nešto ne zaustavi. A u koga se uzdamo da je kočničar ludila predsednika vlade i njegovih savetnika i novinara? – Uzdamo se u predsednika Borisa Tadića. Vidim da je predsednik preko svog đaka i posilnog, Vuka Jeremića, u intervjuu BBC-ju rekao kako će Srbija braniti Kosovo svim sredstvima, samo ne ratom. Za to vreme njihov najvažniji koalicioni partner i stariji brat kaže da ni oružane bitke nisu isključene. Demokratska stranka izgleda misli da je toliko usavršila alhemiju da će opet uspeti da smućka neko srednje rešenje između kalašnjikova i palmine grančice.

Fašistički gest Nove Srbije, radikala, ravnogoraca i veroučitelja, koji eufemistički zovu nacionalističkom pojavom sprečavanja održavanja promocije Peščanikau Aranđelovcu, predsednik Tadić je osudio. Osudio je predsednik i pretnju delije iz Topole, gradonačelnika grada Karađorđevića, da će zapaliti B92. Predsednik je i to lepo osudio i misli da je demokrata i da njegova reč nešto znači. Ne znači ništa, jer da bi ta osuda imala težinu, on mora jasno da osudi svog koalicionog partnera Velimira Ilića, mora da pozove Srpsku pravoslavnu crkvu i da ih zamoli za objašnjenje da li je u opisu hrišćanskog posla veroučitelja da poziva na linč. Morao bi predsednik da pita tužioce jesu li slepi kod očiju, Jočića kako to da njegovih sto pedeset policajaca nije bilo u stanju da omogući održavanje promocije jedne knjige i jednog DVD-a, doduše duplog.

Dok predsednik ne shvati da njegova saopštenja i telefonski pozivi uredniku B92 znače koliko i osuda globalnog zagrevanja i blokade Kube – nema nama predsednika, ima samo nekrunisanog princa zemlje Ruritanije. Ljudi maskirani u različite kostime koji su navaljivali u salu u Aranđelovcu bili su, misle oni, na nekoj vrsti pravoslavnog i srpskog hodočašća. Ti nesrećni ljudi su bili karikaturalni dokaz da se stapanjem šovinizma i nakaradnog shvatanja pravoslavlja jeste stvorila nova vera – srpska vera zbog koje bi i sveti Sava postao ateista.

Svako od nas ko se izložio mržnji tih ljudi u Aranđelovcu ima svoje viđenje događanja. Meni je jednog trenutka bilo došlo da sednem pred njih i zaplačem, jer sam umesto šubara, zastava, krstova i brojanica, bedževa i navijačkih šalova videla olupine naših propalih eksperimenata. Stajali su u toj sali, a ja sam ih videla kako leže kao crne kutije srušenih aviona, koje nam mogu reći šta je to pošlo naopako i dokle će ići tako naopako.

S nama je u Aranđelovcu bila i Nadežda Milenković. Evo kako je ona doživela ovaj događaj.

Nadežda Milenković: Dođemo mi u Aranđelovac, kad tamo kordoni policije. Uđemo kako uđemo, tu bude neki deda koji dobacuje – Ja sam došao samo da vidim Natašu Kandić. Ulazimo u salu i tamo sedi neki fini svet, slušaociPeščanika. To vidim krajičkom oka, a onda ugledam dvojicu – jedan je kao bajagi fin, ali uljudan na način seoskog đilkoša kada na nekoj svadbi muva neku iz drugog grada, što kaže Biki – uzme onaj padež za praznik – A vi ste došli u Aranđelovcu. On je ta Nova Srbija, a na kratkom lancu pored sebe drži jednog koji naravno nije fin i koji se sve vreme dere – Ajte u sportsku halu, prima dve hiljade ljudi. Mislim – Šta, da nas prebiju tamo? Pretpostavljam da je to bila ideja. Najlepši deo u celoj priči je Ceca. Dakle, to je atmosfera, gomila policajaca nas čuva, ona druga gomila prodire, panduri su neke već pustili u salu, ona dvojica stoje ispred stola, jasno je da to polako klizi do đavola. Ne, Ceca Lukić vadi argument.

Ona će s njima argumentom, a oni su tako bazdili, rakija se osećala s tri metra, jer su morali ceo dan prvo da se kuraže, drugo, oni su najmanje poslednjih sat vremena stajali napolju, gde je bilo hladno, oni su se grejali tom rakijom. Osim toga, oni su tu po partijskom zadatku, dobili su dnevnicu, dobili lanč pakete i došli su tu da, ako već ne mogu da nas navedu da uđemo u tu salu za dve hiljade ljudi i da nas tamo prebiju, makar naprave neki incident, neko koškanje i videlo se u jednom trenutku da takvo nešto pokušavaju. Ne, Ceca Lukić se ne da. Kad ona izvadi argument, ima da popadaju. Samo jedna stvar me je zanimala, šta oni misle zašto su tu, jer ono što smo čitali u onom proglasu je potpuno imbecilno. Za ljude koji su to propustili, a preneto je samo na sajtu Peščanika, proglas je glasio – da je televizija B92 na svom blogu postavila neku karikaturu na kojoj homoseksualci pišaju po svetosavlju. Naravno, ta karikatura predstavlja dečaka koji je lik iz stripa, i on stvarno piški, ali ne po svetosavlju, nego po imenu bloga Querria. I kako ti na karikaturi vidiš homoseksualca? Drugo, šta ljudima kojima su taj proglas čitali znače te strašne reči – sajt i blog? 98 odsto tih ljudi ne zna šta je blog. Trebalo je da imamo transparente – Blog vam pomogao. Tamo je bilo više glava nego zuba, izbezumljenih od pića. Volela bih da sam mogla da budem mušica na plafonu da vidim kako to izgleda, šta oni pričaju, kako se sokole u autobusu. Dobro, idemo da bijemo nejač, žene, starce, ali zašto? To je bila bizarna situacija, u kojoj ti isučeš jedan argument, drugi argument, a ovaj se dere, onaj ti otima mikrofon. Debeovci u civilu, blogu hvala, ih sprečavaju da pretrče preko stola i počnu fizički da se obračunavaju s nama.

Svi su iz Nove Srbije, imaju bedževe, što znači da ih je tu poslao i raspomamio i napujdao na Peščanik Velja iz bazena. To su srpski domaćini, hrabri junaci koji su ratovali, jedan je čak počeo – Ti si mi ubila sina. I ti velikosrbi i veliki stvarno, po fizisu, napujdani su od Velje iz bazena. Da li ste gledali Utisak nedelje, u kojem je bio predlog utiska – Velja Ilić u svom privatnom bazenu zatvorenog tipa, u svojoj kući? On u bazenu ima kanu i intervjuiše ga žena koja vodi emisiju U trendu, koja sedi pored istog bazena, dok je Velja Ilić u bazenu. On je kao snajka na izdržavanju banje, ne možete da shvatite koliko to smešno izgleda. Ima spido kupaćice i on ne pliva nego stoji u bazenu, a rukicama malo radi, održava se. Ima i brojanicu oko vrata. Ova žena mu traži da joj pokaže vežbe. On njoj pokazuje vežbe, ima razmaknute rukice i vrcka stomakom levo – desno, kaže – Sve moje kolege to rade. Nisam mogla da verujem. Znači, to je Velja Ilić, to je taj domaćin Srbije, to je to muško nad muškima, koje je napujdalo ove ljude. Da li je neko od njih pred očima imao tu sliku Velje koji vrcka stomakom u bazenu dok je išao da pobije i zapali B92? Hoću da kažem, stvar je strašna i situacija je strašna – ali oni su smešni.

Neću da zaboravim koliko su smešni ovi koji su navaljivali da pređemo u onu salu, pa će oni da nam pokažu našega bloga, i ovaj koji ih je pujdao. Onda Vesna Rakić-Vodinelić zove Velju mobilnim, jer su oni nekada zajedno osnivali slobodne gradove. Ovaj se naravno ne javlja, verovatno mu je pao mobilni u bazen, upao mu dok je vozio kanu. Čekaj, kanu u bazenu. I kačica kajmaka, da doručkuje kada se potroši od vežbi. I naravno, onda sednemo u prevozna sredstva i vratimo se kući, na mig policije koja je u jednom trenutku rekla – Sad bi bio jako dobar trenutak da se evakuišete u naredna dva minuta, po čemu sam shvatila da ili imaju dojavu ili su oni drugi pustili ove, jer već su u salu ušli Naši.

Kako ćemo da uđemo u grad Aranđelovac, koji je očito zabranjen za Peščanikove korake? Ne možemo da uđemo tamo da vršimo službu, kao što ni Filaret nije mogao da uđe u Crnu Goru da vrši službu, a tamo nas čekaju neki fini ljudi. Predlažem da prvi korak u ovoj kampanji bude to da odemo pred Aranđelovac i počnemo štrajk glađu. Ako počne da pada sneg, dobro je, to je filmično, ako ne počne, nema veze, samo ćemo da budemo jadni i ispijeni – dok ne dođe Velja Ilić, gorepomenuti iz bazena, kanuom niz reku Sitnicu, da nas pozdravi i da zahteva da nas hitno puste u Aranđelovac. Kada se naš štrajk glađu okonča i kad budemo mogli da uđemo u Aranđelovac, jer je ministar Velja intervenisao, mi onda postavljamo kamen temeljac crkve tu gde smo gladovale i to zauvek ostaje znamenje kako Aranđelovčanima, tako i mnogobrojnim turistima iz celoga sveta. Da ne bi Peščanik stalno bio protiv crkve, mislim da bi to bila dobra kombinacija i naše dobro delo, da ostavimo nešto u amanet Srpčadi.

Svetlana Lukić: Predsednik opštine Topola, koji je predvodio te junake, onaj fini i uglađeni iz tvoje priče, juče i danas po ceo dan insistira, moli, predlaže da mi odemo kod njega, da nam on bude domaćin, da odemo u Topolu, obećava da će da napuni salu od četiristo pedeset mesta. Da li ti misliš da je to predlog koji bi trebalo razmatrati ozbiljno?

Nadežda Milenković: Samo ako ste lude. Naravno da ne treba da se ide. Prvo iz principa, jer vama promocije uvek prave ljubitelji Peščanika. Nikada vam nisu pravili promocije neprijatelji Peščanika ili neljubitelji. Znači, principijelno je to pogrešno, a drugo, ta njegova priča da će da sedi tih četiristo pedesetoro, bojim se da bi probali da nam opet pokažu našeg bloga. Ideš mečki na rupu, a i zašto da mu pomažeš da se pere, jer očito da je stigla neka grdnja iz bazena. A i ovaj iz bazena se malo preračunao, pa je krenuo u svoju predsedničku kampanju, iako se nisu svi dogovorili, pa bih rekla da su tu padale packe. A da ovaj ne misli ozbiljno da se pere pokazuje vest iz današnje Politike, u kojoj nam je objasnio da B92 postaje Bastilja, a da je on jednu Bastilju već palio i da ima iskustva. Ovih dana mi je stalno na pameti ona divna rečenica Meše Selimovića – Boj se ovna, boj se govna, pa kad ću živjet. Ne treba da se bojimo, ali ne treba ni da mu izlazimo u susret da bi on prao svoju biografiju. To je priča – svi smo demokrate, demokratski je i legalistički da ratujemo, legalan je fašistički skup u Novom Sadu, ali onaj antifašistički skup nije bio najavljen. Vas dve tim ljudima nemate šta da kažete, a ako oni misle da imate, onda treba petkom u pola deset da uključe radio i slušaju Peščanik. Ne treba svako mišljenje javno da se izražava. Znači, ako neko iznosi fašističke ideje, to je jedno, a ako Peščanik hoće da promoviše svoju knjigu i DVD – to je bitno drugačije.

Cela priča se vrti oko toga ko će da stane i da pokaže – ovo je sistem vrednosti. Posvećujem Tadiću slogan – Ili ih imaš, ili ih nemaš. Tadić je trebalo da bude u Novom Sadu i u Aranđelovcu, kao što je pre nekoliko godina gradonačelnik Zagreba predvodio gej paradu. I naravno da je policija to obezbeđivala i naravno da nije bilo ni ovih u mantijama, ni ovih s motkama, jer je gradonačelnik kao vlast predvodio kolonu. E, pošto ovde nema takvih, ovi ljudi misle da im je sve dozvoljeno. Što je najcrnje – jeste im dozvoljeno.

Slobu smo viđali samo kada je pričao na engleskom, sve ostalo su bila saopštenja. Koštunica nam isto samo saopštava, a sada nam se saopštava i iz Tadićevog kabineta. Gde su ti ljudi da se obrate građanima? To Tadićevo saopštenje je mlako i kao što rekoh – ili ih imaš ili ih nemaš. U noći kada gori Hilandar, u noći kada nam oduzimaju petnaest odsto teritorije ti ne možeš da pričaš o Peščaniku i sve se zataškava. To će da nas ubije, to – Ko da mi uzme iz moje duše Kosovo. I onda se i Tadić tome priklonio, pošto je u kohabiliciji ili kako se više zove kada kohabitiraš i u koaliciji si. On ne može da kaže – Ovo što je Velja uradio nije dobro, jer su oni u istoj vlasti, a tek Koštunica to neće reći, taman posla, on i ne misli da ovaj nije dobar. Zato i drži Velju, da bi imao taj široki spektar pred izbore – Vidite, ovde imamo salonski, a imamo i ovaj ulični, pa ko voli – nek izvoli, kupite DSS.

Ja bih strašno volela da me svakodnevno nerviraju ljudi druge nacionalnosti. Ali ko te gura u autobusu, ko su manijaci koji ti seku put, ko su budale koje te jure po pešačkom prelazu da te ubiju, ko radi na šalterima, ko su nam političari? Sve sam Srbin do Srbina, ali oni nas i dalje ubeđuju da su Srbi kvalitetniji od svakog drugog naroda, u ovom slučaju od Albanaca. Prošlog puta je bilo od onog Finca, pre toga od kvazidržave u kojoj žive kvazicrnogorci koji su u stvari Srbi, ali su im ovi rekli da se lažno predstave za referendum i dali im po sto evra. I sve to prođe, svaki put se to popije. Tupimo tu istu priču – drugi ne valjaju, Srbi su super. Otvoriš vrata svog stana i shvatiš da ima mnogo Srba koji nisu super i zbog kojih baš ne bi poginula, a možda bi dala život za neko dete iz Zimbabvea, koje nikako nije Srpče. Stvarno sam kao luda otkad radim kampanju za Inscest trauma centar – svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak, to su Srpčad, dožive seksualno zlostavljanje, u četrdeset odsto slučajeva od biološkog roditelja, takođe Srbina ili Srpkinje. Ali preko medija se emituje da su Srbi i do jaja i od jaja. I Velja Ilić je Srbin, koji izdržava banju u privatnom bazenu, zida od svinjca bolnicu i onda se iznervira, jer mu, kaže, neki novinar juri ovce da ih kresne, pa će da sruši polikliniku, kaže, pa umirite svi od srca. Sve to prolazi i on će stvarno da se kandiduje za predsednika i onda će mnogo ljudi da kaže – Vala jest Velja sila.

Ti si jednom rekla – Naše ludilo je postalo punoletno i sada ima pravo glasa. Mi osamnaest ili dvadeset godina, od Osme sednice, živimo to i polako stasavaju deca koja ništa drugo ne znaju, koja su naučila da se toalet papir kupuje na buvljaku. Zato je ovakva gužva za ove hipermarkete i mene je toga blam. Znaš ono, tata kojem je teško na poslu i koji pije, to su naši političari, a pošto pije, on onda mora da bije ženu i decu. To mi živimo, nas stalno biju tate, ti političari, jer im je teško, uzimaju im Kosovo. Za ovih dvadeset godina rastu neki klinci krišom od nas, generacije dece su nekako krišom porasle i mi nemamo pojma ko su oni, ni šta će da nam rade kada budu imali vlast. Ovi političari su namakli pare i imaju telohranitelje, ali niko od njih neće da ode u inostranstvo. To me fascinira, oni imaju milijarde i svi sede ovde. Znaš kao – Što sam jebo, ako ne da pričam? Šta će on u Švajcarskoj, u kojoj bi imao para kao i svaki drugi bogat čovek? Ne, svi sede ovde da se pokazuju i to nas čeka – sav taj ološ će da ostane ovde, stići će neka nova deca, a mi ćemo samo da ostarimo i zato se bunim.

Svetlana Lukić: Pretpostavljam da ste čuli da je prema studiji OECD-a, koja je sprovedena na uzorku od četiristo hiljada srednjoškolaca iz pedeset sedam zemalja sveta, Srbija na četrdeset prvom mestu. Test se zove Piza, testiraju se uglavnom petnaestogodišnjaci, pre svega iz poznavanja i razumevanja prirodnih nauka. O tome smo hteli da razgovaramo s gospođom Srbijankom Turajlić, profesorkom i bivšom pomoćnicom ministra obrazovanja. Međutim, Srbijanka Turajlić je pre toga htela nešto da vam kaže.

Srbijanka Turajlić: Prvo da malo naljutim slušaoce Peščanika, a onda možemo da pričamo o drugim temama. Pre nedelju dana sam bila na jednoj večeri i u razgovoru smo pomenuli crkvu, te se ja deklarisah kao pravoslavni ateista. Svi su hteli da znaju šta to znači i ja sam im objasnila kako ja imam neko poštovanje za tradiciju, da uvek slavim slavu, da mi je Badnje veče najdraži praznik i da jednom godišnje idem u crkvu, na Veliki petak. Na to me je jedan mladić pogledao i rekao – Drago mi je da to čujem, ali nikada ne bih rekao. Pitam ja – Zašto vi to nikada ne biste rekli? Kaže – Osoba iz Peščanika da čuva tradiciju, meni je to neverovatno. I tu ja počnem zaista, možda ne prvi put, ali ozbiljnije da razmišljam o Peščaniku i o tome šta mi radimo s Peščanikom. Mi imamo utisak da promovišemo jednu ideju, ali se ja plašim da je mi promovišemo podjednako netolerantno kao što ona druga strana zastupa svoju. Dakle, i mi zastupamo logiku – Ko nije s nama, taj je protiv nas. To me dovodi do ovog Aranđelovca. Naravno da je strašno to što se desilo, ali na neki način mi to prizivamo. Ako ti ljudi ne vide da ih mi pozivamo na dijalog, onda oni ne vide drugi način da se s nama obračunaju nego silom. Ja priznajem da meni u nekim slučajevima jezik Peščanika nije blizak. Volim Peru Lukovića, ali zaista ne volim kako on piše, ne zato što se ne slažem s njegovim idejama, nego zato što mislim da se njegov jezik ne razlikuje baš mnogo od jezika Velje Ilića. Pa ne mogu zameriti Velji Iliću na prostakluku, a smatrati da je potpuno normalno da Pera Luković bude prostak. Ako tome dodate da nekoga psovka može boleti kao i šamar, eto vama koraka do Aranđelovca.

To nije ni apel, ovo je više moja tuga. Možda bismo nešto i mogli da uradimo, ako bismo odustali od govora, da ne kažem mržnje, a nekada je i govor mržnje, ali od govora frustracije i ako bismo počeli da plasiramo govor dijaloga. Ja imam šezdeset jednu godinu, pričam na ovaj način poslednjih sedamnaest godina. Da li je moguće da se za sedamnaest godina u ovoj zemlji nije stvorio niko drugi ko bi mogao o tome da priča svežije, poletnije? Ako zaista u ovom društvu ne postoji drugi krug sagovornika koje vi možete da nađete, onda je ovo društvo toliko bolesno da više nema razloga da razgovaramo.

Rezultati testa Piza nisu iznenađenje. Pogledajte koliko je nezaposlenih i nestvarnu količinu poslova koje ti nezaposleni nisu kvalifikovani da obavljaju. Mi prosto imamo ljude s potpuno neupotrebljivim znanjem i Piza nam govori upravo to – Vi ste nekvalifikovani za dvadeset prvi vek; vi možda znate neke činjenice, ali one više nikoga ne zanimaju. Kome god su potrebne činjenice, kliknuće na Google i saznaće sve što ga zanima. Na Vikipediji nema čega nema. S jedne strane imate nesrećne klince u školi koje neko tera da uče napamet, a njima je to dosadno, a već i oni znaju nešto o računaru, pa im je jasno koliko je to aspurdno i oni odbijaju da uče i demotivisani su. Onda imate sirote nastavnike koji gledaju tu demotivisanu decu i šta god da oni pokušaju da urade ne mogu ih motivisati da uče nešto napamet, pa i oni dižu ruke. Pa onda naravno država ne daje pare, jer kada sistem ne valja, zašto bi davali pare i niko o tome neće ozbiljno da razgovara. Mi i dalje preslišavamo decu koliko su knjiga pročitala, a nikada ih nismo pitali šta su pročitala, šta su zaključila iz toga što su pročitala, da li to mogu da povežu s nekim drugim tekstom, da li ih to na nešto asocira, šta ona misle, jesu li bolja ili gora kada to pročitaju. Mi ih učimo matematičkim formulama koje oni ne znaju gde da primene. Na fakultetu pitate nešto studenta, on kaže – Zašto me to pitate? To sam učio prošle godine. Za njega je to davno prošlo vreme i nije valjda da vi očekujete da on još zna nešto što je učio prošle godine.

Istraživanje Piza je alarmantno s gledišta društva znanja, s gledišta ekonomije znanja, a dvadeset prvi vek jeste proglašen za ekonomiju znanja. Imamo o tome jedan fantastičan pokazatelj, Srpska banka je iznela nove indikatore ekonomskog blagostanja koji se baziraju na četiri stuba, četiri pokazatelja. Jedno je ekonomski sistem, institucije. Ne umem da kažem gde se tu nalazimo, jer ako slušam gospodina Đelića – stojimo fantastično, a ako slušam gospođu Danicu Popović – stojimo tragično. Sklonija sam tome da verujem gospođi Popović, jer ona nije na vlasti, ali možda je žena iz našeg kruga kritizera, pa hajde da to pitanje ostavimo otvoreno. Drugi stub ekonomskog blagostanja je inovacija i tu smo zaista jako loši. Meni su najzanimljivija preostala dva stuba, jedan su informacione i komunikacione tehnologije ili informaciono društvo. Koliko smo ga razvili? – Nismo uopšte. I četvrti stub je obrazovanje. Smatra se da bez dobrog, modernog obrazovnog sistema ne možete očekivati bilo kakav ekonomski napredak, osim ako iskopate neku naftu, a naše šanse za to su male.

Puna su nam usta teritorije, naše, tuđe, zajedničke, damo je, ne damo je. Na toj teritoriji živi narod, a o njemu niko ne priča. Tu živi nezaposleni narod, koji nikada nigde neće moći da nađe posao, ali to nije tema. Ne znam šta bismo radilii i s punom teritorijom po kojoj gamiže armija nezaposlenih. Možda je najstrašnije ta potpuna nebriga vlasti za narod, koja već prelazi u neku vrstu mržnje. Svaka rupa u koju upadnem hodajući Beogradom čini da se pitam – Bože, je l’ mene gradske vlasti stvarno mrze? Mi smo počeli stalno da gunđamo i svako koga pitate zašto to gunđanje ne bismo odelotvorili na bilo koji način, kaže – Ma pusti, vidiš da nema šanse. Mi baratamo uopštenim osećanjem, mi tvrdimo da nešto ne valja bez ijedne činjenice, oni tvrde da nešto valja bez ijedne činjenice i ni jedna ni druga strana se ne uzbuđuje što zapravo nema podataka. To govori o neozbiljnom odnosu i nas i njih prema suštini stvari. Naša teorija da u ovoj zemlji ništa nije bolje je podjednako pogubna kao i teorija onih na vlasti da je u ovoj zemlji sve mnogo bolje.

Mi ne možemo da se dogovorimo s onima koji su na vlasti. Pogledajte ovu priču o Miškoviću. Onog momenta kada G17 plus kao ekspertska stranka kaže da nema šta da kaže o tome, vi samo možete da se pitate koji su im brojevi na platnom spisku, tu nema drugog pitanja. Mene bi iz radoznalosti zanimalo koliko novca treba neko da vam da, da biste vi kao ekspert rekli da nemate šta da pitate. Jasno je da je korupcija na vlasti poprimila takve razmere da dijalog s vlašću nije moguć. Ali zato ja mislim da je moguć dijalog s mnogim drugim društvenim grupama, koje su toga takođe svesne. Postavlja se pitanje zašto mi ne možemo da makar o nekim pitanjima stvorimo konsenzus koji bi onda mogao nekako da grune napred i da nešto uradi s vlašću.

Naravno da mi ne možemo ovog momenta da rešimo pitanje istorije, ali ljudi božji, obrazovanje nije samo istorija, istorija je prošlost, obrazovanje su nove tehnologije, obrazovanje su neke nove naučne istine, obrazovanje je novi način mišljenja. Kada dođem dotle da počnem sistemski da mislim, ja ću i o istoriji početi sistemski da mislim. Dakle, potpuno je nebitno kako ovog momenta izgledaju udžbenici istorije, mogu i da ukinem istoriju u školi, ako hoćete. Mi smo generacija koja je učila istoriju do Prvog srpskog ustanka, a onda se nastavljalo s Drugim svetskim ratom. Ja sam pripadala generaciji koja je manje-više hladno mogla da veruje da su prvo bili Turci, a onda su došli partizani, oslobodili nas od Turaka i onda je počela revolucija. Naravno da ne zagovaram tu ideju, ali hoću da vam kažem da to nije od ključnog značaja. Ako otvorim pitanje obrazovanja na temi učenja istorije, bolje da ga i ne otvaram.

Svetlana Lukić: Ili srpskog jezika, recimo, i tu dolazimo na pitanje koje ste vi pokrenuli na početku razgovora, kada neko od vaših poznanika i prijatelja kaže da Peščanikne poštuje tradiciju. Stvar je u tome što u srpskoj tradiciji postoji ovo, ovo, ali i ono.

Srbijanka Turajlić: Moja su se deca školovala tako što su, na moj užas, svetske klasike učile gledajući filmske verzije. Nisam uspela da ih ubedim da čitaju Anu Karenjinu, objasnile su mi da im je potpuno irelevantno zašto je neko našao švalera, pa se zbog toga bacio pod voz. Čitale su Tolkina. Dakle, deca će i ovako i onako čitati ono što njih zanima, ali nemojte da reformu obrazovanja počnemo od spornih tema. U matematici nema ničeg spornog, sporno je samo pitanje šta je upotrebljivo matematičko znanje. U fizici takođe nema ničeg spornog, to važi i za hemiju, to važi za biologiju, to u velikoj meri važi i za mnoge društvene nauke. Prema tome, učimo ih filozofiji, ne moramo da otvaramo kontroverzne teme, barem neko vreme, one će se prirodno otvoriti same.

Svetlana Lukić: Vi mislite da treba da izbegnemo teme koje su sporne, a teme koje su sporne su ratni zločini, pitanje organizacije vlasti i korupcija, da li neko ima pravo da nekoga udari, da ga bije, pitanje statusa nacionalnih manjina, polnih manjina. Ako sve te teme izbegavamo, onda ćemo stvarno spasti na matematiku.

Srbijanka Turajlić: Ali mi se za sedam godina nismo pomerili ni s jednom spornom temom. Nema nikoga s one strane koga smo  privukli na ovu stranu, nema nikoga s naše strane ko je prešao na onu stranu. Očigledno je da u tome pravimo neku grešku. Ja mislim da je pitanje ratnih zločina užasno važno pitanje, ali sam potpuno svesna da ovog momenta ne možemo ovo društvo da pomerimo po pitanju ratnih zločina. A pošto nam je svima stalo do toga da se društvo pomeri, onda hajde da vidimo gde možemo da ga pomerimo. Dođete u izbeglički kamp, oni su i dalje gladni, i dalje nemaju gde da spavaju, i dalje nemaju šta da jedu i oni ne bi da pričaju o ratnim zločinima, oni bi da pričaju o onome što je njima neko drugi učinio. Ako bi se svi oni zaposlili, nahranili, rešili stambena i druga pitanja, počeli normalno da školuju decu, možda bi postali spremni i o tome da razgovaraju. Kada danas pričam o ratnim zločinima, ja se ne razlikujem mnogo od Koštunice koji priča o Kosovskom boju. I jedno i drugo su prošlost, ovo malo bliža, ono malo dalja, ali ni on ni ja ne pričamo o budućnosti, a budućnosti će biti i s ratnim zločinima i s Kosovom. Budućnosti mora biti, jer ona se dešava. I sada je samo pitanje da li se mi možemo pripremiti za tu budućnost, da li možemo učiniti nešto pozitivno u toj budućnosti, što će nas, po mom uverenju, dovesti u poziciju da pričamo o prošlosti.

Svetlana Lukić: Smem li da vas prekinem samo na sekund? Nije bez vraga to što se zakon o lustraciji odnosi na bliski period. Akteri i savremenici Kosovskog boja odavno nisu s nama, ali kada govorimo o ratnim zločinima, mi govorimo o ljudima koji su još u vojsci i policiji. Naša budućnost u velikoj meri zavisi od toga da li će nam policija štititi građane ili će štititi zločine i kriminalce. U tom smislu, kada govorimo o ratnim zločinima, mi ne govorimo o prošlosti, nego o sadašnjem i budućem vremenu. To je i alibi Demokratske stranke, koja kaže – Ne vredi da pričamo o tome, građani to neće da slušaju.

Srbijanka Turajlić: Upravo je LDP primer toga kako na temi Miškovića možete dobiti sagovornike. Čak sam srela ljude za koje znam da su orijentisani ka radikalima, koji kažu – Alal vera, konačno je neko to pokrenuo. Dakle, možete naći temu. Mislim da je najstrašnija stvar koja se ovom narodu desila u poslednjih deset, petnaest, sedamnaest, koliko ima, dvadeset godina – zločini koji su u ime ovog naroda, dakle i u moje ime, počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije. Ja to autentično mislim. Nažalost, iz nekog razloga jako malo ljudi to misli. E sad, ja takođe mislim da bi trebalo učiniti nešto da u ovoj zemlji bude bolje. Ne možemo ozbiljno napasti vlast temom o kojoj nemamo konsenzus, jer onda ništa nećemo uraditi. A kada vlast shvati da građani nešto misle, da se građani nešto pitaju, kad počne da nas ceni i konačno primećuje, onda će ta vlast razmišljati drugačije o svemu, pa konačno i o ratnim zločinima. Onda će toj vlasti možda biti važno ko joj je u policiji, jer će biti svesna da će taj konsenzus koji se stvara kad-tad otvoriti i to pitanje. Čini mi se da bi to mogao da bude put. Ovo što sada činimo ne otvara put, ovo je gomila frustriranih starih žena i muškaraca, koji uporno ponavljaju svoju priču, postaju dosadni i Bogu i ljudima. Moram da priznam da imam krug prijatelja, poznanika, u kojem kada kažem R, oni kažu – Nemoj opet o ratnim zločinima, kada kažem I, oni kažu – Nemoj, molim te, opet o istini, kada kažem P, oni kažu – Nemoj, molim te, opet o pomirenju. Vi, naravno, možete da ustanete od stola i da odete, što ja nekada i uradim, ali s punom svešću da time nisam postigla baš ništa.

Ja ne bih raspravljala o Nikolaju Velimiroviću, jer mislim da je to rasprava koju jako mnogo ljudi ne može da shvati, a i nije baš da ih zanima. Ali pedofilija je tema koja ih zanima i oko nje bismo se mogli okupiti. Ja stvarno mislim da je pravoslavna crkva preterala ili da joj je dato mesto i uloga koju ona ne bi smela da ima u društvu koje drži da je sekularno. Ali i mi pripadamo ljudima koji su zloupotrebljavali tu ulogu onda kada nam je bila potrebna. Ja ću vas podsetiti na čuveni policijski kordon ispred studenata u Kolarčevoj, koji je probio patrijarh. Tada nikome nije smetalo da ide iza patrijarha i slika svetaca koje su nošene sve do hrama svetog Save. Dakle, dobrano smo učestvovali i u tome da se Nikolaj Velimirović kanonizuje, kako god to nama izgledalo i iz te kože ćemo teško nazad. Ali mi možemo da kažemo – Okej, ljudi, slušajte, pedofilija je ozbiljan problem i hajde da vidimo zašto sveštenici koji, po svemu sudeći, jesu odgovorni za pedofiliju – nisu osuđeni. I hajde da pritiskamo s te strane, tu ćemo dobiti mnogo širi konsenzus.

Svetlana Lukić: Dakle, sada imamo problem kako da spojimo dve stvari. Od prve ne može da se odustane, jer je naš posao da je analiziramo, da ukazujemo na ono što je pogrešno, na ono što je dobro, da ukazujemo na to kako su te stvari rešene u zemljama koje bez manje ironije mogu da se nazovu demokratskima. S druge strane je to što vi zovete pomeranjem društva napred.

Srbijanka Turajlić: Mi sedimo u šancu i toliko smo duboku rupu iskopali da više ne znamo kako da izađemo iz sopstvene rupe. Mi svoju drugost gradimo na našem razumevanju prošlosti. Izlaz iz te drugosti ili približavanje bismo mogli da tražimo samo u pogledu na budućnost.

Svetlana Lukić: Naša drugost se ne odnosi samo na naše razumevanje prošlosti, već i na elementarne demokratske vrednosti. Dakle, na to šta je pravo manjine ili šta je normalna procedura za donošenje ustava.

Srbijanka Turajlić: I mi smo radili na tome da se ustav ne donese i dozvolili da se on donese neregularnim referendumom. Hajde sada da se posvetimo tome da se makar taj ustav, takav-kakav je, poštuje, hajde da nam to bude tema. Ustav se krši, a niko se ne uzbuđuje. Hajde da se bavimo pitanjem privatizacije. Mi vičemo iz te svoje rupe i naš glas ne dopire više nigde. Neki mladi slušaoci sede po svetu, slušaju nas i to im se jako dopada, sede i ovde neki mladi ljudi i to slušaju, pa se i njima dopada. Omladina je uvek revolucionarno nastrojena, ali ovo nije vreme za revoluciju. Vreme je za evoluciju, a mi se u tome ne snalazimo i to je ono što me zapravo muči. I zato sam i počela celu priču, jer mi se čini da je vreme za neke druge ljude. Ne verujem da mene više iko može da vidi u evolucionoj ulozi, jer svi misle da sam ja revolucionar. I vraćam se na ovo istraživanje Piza. Zašto su svi hteli da ja komentarišem Pizu? – Zato što ću ja to reći jasno, kratko i oštro, a to je ono što mediji vole. Možda mi i treba da ostanemo tu gde jesmo, da insistiramo na tome dok ne odumremo.

Mi u Miloševićevo vreme nismo otvarali ta pitanja. U doba ujedinjene opozicije s onim vidovdanskim saborom gorela je Bosna. Ali o Bosni niko nije pričao. Zašto nije pričao? Zato što je svima bilo jasno da o pitanju Bosne mi nemamo konsenzus, a bilo je neophodno da se skupi sto hiljada ljudi pred skupštinom. Dakle, ako ja otvorim pitanje Bosne, biće ih dvadeset hiljada, a to mi je malo, pa ga onda ja ne otvaram. A ako otvorim pitanje Miloševića, biće ih sto hiljada. Pa, tako smo na kraju sklonili Miloševića.

I sada moramo smisliti nešto što je primereno ovom vremenu. Hajde da neke teme izbacimo, hajde da neke ubacimo i da nam one postanu barem isto toliko važne kao i ove koje neprekidno vrtimo i nikuda s njima ne stižemo. Zaista primećujem kod svih nas potpunu frustriranost, jer stalno ponavljamo iste stvari bez ikakvog rezultata. Živi smo ljudi i želimo da kada nešto pričamo to negde odjekne, da to nekoga pomeri. Ako nikoga ne pomera, pa nešto s nama nije u redu. Budući da čovek ne voli da prizna da nešto s njim nije u redu, on postaje frustriran i svi drugi su mu glupi, idioti, potkupljeni, prljavi i nerazumni, samo je on čist i ispravan. S kim ćete u dijalog na takav način?

Svetlana Lukić: Od čega najviše zazirete u nedeljama i mesecima koji nam predstoje?

Srbijanka Turajlić: Zazirem od toga da ne počne neko ludilo oko Kosova. Ima tih priča o ratnom rasporedu i tako dalje. Nije mi teško da poverujem da u ovoj zemlji postoji još neki umobolnik koji bi bio u stanju da povede rat. Gledajući kako se aktuelna vlada ponaša, mislim i na premijera i na predsednika, više uopšte ne znam šta je u ovoj zemlji moguće, a šta nije moguće. Najviše zazirem zbog onih nesrećnih ljudi tamo, koje niko ništa nije pitao, u čije ime se sve ovo navodno radi, a o kojima niko ne razmišlja. Mi sada razmišljamo šta da radimo sa sedamnaest srpskih opština na Kosovu u kojima je izgubljena vlast, a niko nije razmišljao o tome kada su te ljude pozivali da bojkotuju izbore na Kosovu. Plašim se tih velikih reči, te retorike koja će mnogo pristojnog sveta dovesti u poziciju da kaže – Bože, ne znam kako sada da reagujem. Dakle, je li Kosovo naša teritorija? – Pa valjda jeste i kako da kažem da je treba dati? Plašim se da će nas neko dovoljno violentan, sebičan i neobazriv, neko koga narod uopšte ne interesuje, povesti u neko ludilo. Valjda ćemo ovoga puta imati dovoljno snage da se tome na vreme suprotstavimo.

A šta će se desiti s onim narodom dole? Da sam vernik, svakog dana bih išla u crkvu da se molim za njih. Nažalost, nisam vernik, pa to ne mogu da uradim i ostaje mi samo da se nadam da će taj narod nekako biti zaštićen. Plašim se da ova vlast neće biti u stanju da ih zaštiti, jer o tome uopšte ne razmišlja. Prosečnog građanina ove zemlje apsolutno ne zanima Kosovo. Kada ih pitate – Da li vas zanima Kosovo? – smatraju pristojnim da kažu – Kako da ne, ne spavam noću zbog Kosova. Ali mislim da to uopšte nije tema u Srbiji. To jeste tema onih ljudi koji tamo žive i kojima od toga sve zavisi. Da li će ovde biti frustracije zavisi od procene političara hoće li im to doneti glasove. Pitanje je da li mi u tome možemo da ih raskrinkamo i pokažemo da je Kosovo tema koju oni koriste da ne bi pričali o temama koje su stvarno teme. Evo, to je možda nešto na čemu se možemo naći, da svaki put kada neko od njih kaže – Kosovo, mi kažemo – Ostavite Kosovo, hajde da vidimo radna mesta, hajde da vidimo šta ste uradili da svi nesrećnici budu prekvalifikovani i nađu posao, šta ste uradili da se približimo informacionom društvu, bez kojega nema ekonomije. Ali mi ne reagujemo tako. On kaže – Kosovo, a mi kažemo – Kosovo je izgubljeno. Ulazimo u taj besmisleni ping-pong, umesto da kažemo – Ne, vi nas lažete, vi folirate da vas zanima Kosovo da ne biste pričali o drugim temama, a mi hoćemo samo o drugim temama, nećemo o Kosovu. Ako bismo to uspeli da postignemo, eto nama normalne predizborne kampanje. Da li ćemo uspeti, videćemo.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušate dramsku spisateljicu Biljanu Srbljanović. Biljana je bila na premijeri svog novog komada Barbelo, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu.

Biljana Srbljanović: Radikali ovde važe za neprijatelje demokratskog bloka i svako ko je protiv vlade biva izjednačavan s njima. E, sada se pojavila ta narodnjačka opcija vlasti, neki vrlo organizovani ljudi koji koriste rečnik i ideologiju radikala i Miloševića iz devedesetih godina. Ispad pripadnika Nove Srbije u Aranđelovcu sam shvatila kao prvi dan predsedničke kampanje Velje Ilića. Vlada Srbije to toleriše, kao što poštuje ideološku matricu Nove srpske političke misli. To je devetnaestovekovna, neostvariva ideja i svi oni to znaju, ali nastavljaju da izvode te lažne zaključke uz osmeh, tihim, piskutavim glasovima. A kada ti dođeš i vikneš, lupiš rukom o sto i kažeš – Bando, vi lažete, vi pljačkate državu, mi smo taoci petnaest odsto teritorije, vi nemate pravo na to – onda te oni optužuju da si primitivac, jer ne znaju šta drugo da ti kažu. Moj problem je to što se i s ove druge strane neki vrlo ozbiljni ljudi takođe previše oslanjaju na taj istoricistički pogled na Srbiju i uporno tvrde da postoji ista matrica koja se ponavlja. Meni i stranci kažu – Vi ubijate svoje vladare i to vrlo surovo i onda slavite te atentatore, Apis vam je heroj, Gavrilo Princip još ima svoju ulicu, a ubio je prestolonaslednika i trudnu ženu i praktično započeo veliki svetski rat. On još ima svoju ulicu u Beogradu, a Zmaj-Jovi su oduzeli pola ulice. Zašto bismo mi bili taoci Kosova? Šta se u ovoj državi događa već godinu dana, osim Kosova? Šta? Odlično se sećam kako sam izabrala svoju radnju za hemijsko čišćenje. To je čovek koji je uspeo Koštunici da očisti odelo umazano jajima i paradajzima koje je ovaj popio u Kosovskoj Mitrovici. Pa onda će meni očistiti sve. Prema tome, Srbi s Kosova ne vole ni Koštunicu.

Milošević nije bio nacionalista, on je bio oportunista, a ovaj čovek jeste nacionalista. On bi stvarno mogao da zapali Bosnu iz ličnog ubeđenja da je srpska nacija važnija od bilo čega drugog, pa i od svetskog mira. S druge strane imamo to približavanje Rusiji. Mi nikada nismo bili s Rusima, čak ni u vreme komunizma. I tada smo imali koncentracioni logor za one koji su hteli da se zbližimo s Rusima. I odjednom je taj Putin fasciniran Miloševićem, a Koštunica Putinom. To je Miloševićeva pobeda iz groba, koju ne mogu da shvatim i ne mogu da shvatim ljude iz Đinđićeve vlade koji pristaju da učestvuju u ovome. Ne mogu da verujem da je to samo pitanje funkcija i položaja, jer to ovde i nije na nekoj ceni. Ovde i kralja zovu čika Pera. I šta onda znači biti šef države u Srbiji? Ne, mora da tu ima nečeg drugog. Mi ne znamo do kraja šta je to, ali njima se to užasno isplati. Dokle će to da se trpi?

Vidim da je Mira Marković postala kolumnista nekih novina.Ta žena je, ako ništa drugo, opljačkala ovu državu, živi na milijardama u Putinovoj Rusiji i ona je najnormalniji kolumnista, koji potpuno legitimno piše, žali se na pogromnu politiku zbog koje ne može da dođe mužu pod lipu. A ti ne možeš u Aranđelovcu da govoriš, neće da te puste da kažeš dve reči. I tebi kažu – Ti si Srpkinja, pa kako ne voliš svoju državu? Ja sam prvi put u svom životu osetila patriotizam 1995. godine, kada sam bila u Njujorku i ušla u veliku i jako poznatu knjižaru i videla u izlogu knjigu U potpalublju Vladimira Arsenijevića. To je patriotizam i ja sam mnogo veći patriota nego svi ti što se kupaju u bazenu i rade trbušnjake i slikaju se za Gloriju, a posle toga organizuju autobuse da dođu tebe da biju, pošto si ti slabija. Videla sam tu kampanju solidarnosti s Kosovom. Potpuno mi je u redu da umetnici stanu iza svojih reči, ali ta rečenica – Kada je neko u nevolji, ja ne okrećem glavu, to može i NATO da napiše. 1999. je to mogao NATO da napiše – Kada je neko u nevolji, ja ne okrećem glavu, nego izrokam bombe, pa sredim stvar. Pazi, setili smo se zadnja tri meseca da predlažemo nešto potpuno sumanuto. Ko zna šta smo sve mogli stvarno da izvučemo za te građane srpske nacionalnosti da smo zaista pregovarali, a ne došli na pregovore s umobolnim predlozima. Šta znači to – pregovori treba da traju dok se ne nađe rešenje? Kao šibicari – ovde nije, nije ni ovde. Šta, ceo svet je glup i svi će da poveruju u glupavu strategiju razvlačenja i da pristanu na nju kao na rešenje? Nekada se problemi najbolje rešavaju tako što se ne rešavaju – to je očigledno jedina ideja koju imaju. Pri tome sam sigurna da je Putin video akcioni plan. Odakle im pravo da odlučuju u naše ime, pa da li su oni apsolutistička vlada, da li oni imaju pravo na sve? Čekajte, to su ipak neka državna pitanja. Zašto oni polažu račune predsedniku druge države, a ne svojim građanima? Odakle njima pravo da imaju akcioni plan za koji mi ne znamo i koji nismo odobrili?

Opet su me pominjali u Blicu, imaju neku listu moćnih žena, možeš misliti. I sad vidim Milku Forcan. Prvi put sam videla njenu biografiju. Ona je 1969. godište, ušla je u Deltu kada je imala dvadeset dve godine i to joj je jedino radno mesto. Ona je vrlo moćna i cenjena, ali kako se ljudi ne zapitaju – Ova žena očigledno ništa drugo nije radila nego samo s tim čovekom, u vreme Miloševića i u vreme Koštunice, pa da li je to normalno? Ako pristajemo na to, onda cela Srbija može da bude na listi moćnih osoba. To znači da za neke postoji zakon, a za neke ne postoji. Svakoga dana osvane barem jedan naslov tipa – Čeda naručio ubistvo ovoga, Čeda se drogirao s ovim, Čeda zaklao ovoga, čupao drvenim klještima. Uporno pričam o tim tabloidima, mada me sada više zamaraju ovi provladini, šatro uglađeni. Da li će jednom neko da zatvori te novine? Ne, nego je problem Pera Luković. Mislim da on nije smeo onako da vređa i uopšte ne volim taj stil, mada strašno volim Peru. Ali da se cela država te nedelje bavi Perom Lukovićem, koji je objavio tekst u hrvatskim novinama. U isto vreme izlaze tekstovi da je Čeda naručio ubistva raznih ljudi i niko ne postavi pitanje kako je to moguće. Imam utisak da se cela država bavi sa osam odsto stanovništva, oni su u ratu s nama. Oni će na kraju pružiti ruku svima, ali neće nama.

Mi smo ono što njima sreću kvari, mi stalno ubadamo tamo gde boli, mi ih suštinski nerviramo. Maltretira ih to što nemaju potvrdu u intelektualnom delu stanovništva. I ovi šatro analitičari koji su se pojavili u zadnje dve godine su pokušaj da nam pokažu kako i oni imaju svoju Cecu. Oni uporno grade mrežu nekih izmišljenih novih ljudi Srbije. Ne znaš šta su oni, osim što su analitičari, i šta oni rade, osim što analiziraju nas.

Svetlana Lukić: Kada govorimo o analitičarima, čoveče, ako si ćutao devedesetih, ćuti i sada, propustio si svoju šansu.

Biljana Srbljanović: Ne samo da si propustio svoju šansu, nego si ukinuo mogućnost da ikada više išta kažeš. Moraš stvarno biti mnogo veliko đubre da se bojiš da progovoriš u vreme Miloševića. Oni će ti sada nabrajati pozitivne osobine Miloševićeve vladavine, ali neće primetiti da je Srbija sve ratove gubila, čak ni teritorijalnu odbranu Slovenije nije pobedila. I stalno nam govore kako je sedamnaest zemalja NATO-a napalo jednu malu zemlju. A zašto si ti ulazio u taj rat? Ti si ga izgubio. Ne znam šta sada oni očekuju, da se vratimo na ono prethodno? E pa ne može. Ušao si u pregovore, a onda hoćeš da oni traju beskonačno. Pa ne može. Naša strategija je da izgubimo, to je taj mit da opet padnemo kao žrtva novog osmanlijskog carstva. Đinđić se ovde nije upisao u istoriju zato što je nešto uspešno uradio, on se upisao u istoriju kada je ubijen. Tako i Koštunica, on, čovek, želi da se upiše u istoriju kao onaj koji je do poslednje kapi tuđe krvi branio Kosovo, ali ga je izgubio. To je vrlo slično islamskom fundamentalizmu, ta potreba da se žrtvuješ, a u stvari da time pokažeš da ti ne možeš da uradiš nešto dobro, nego moraš da uradiš nešto po čemu će te zapamtiti generacije. Nešto si hteo, ali nisi mogao, nisu ti dali.

Svetlana Lukić: To je i trećerazredno i zabrinjavajuće – ako izgubimo, zapalićemo sve, napravićemo štetu.

Biljana Srbljanović: Mnogo volim filmove Gorana Markovića i u Tajvanskoj kanasti neka budala koju su svi izradili, a on to nije ukapirao, penje se uz neko brdo i kaže – Idem ja da se ubijem, da vam svima jebem mater. Ne znam zašto mi insistiramo na tome da i mi možemo da igramo rokenrol. Postoje dve države na svetu koje to mogu, mi ne možemo da budemo treća. Bosna ne bi preživela novi rat, to bi bila apsolutna pustoš, svi bi se iselili i pomrli od tuge. Ne znam ko može da pomisli da je rešenje nova izolacija, osveta. U stvari, mi smo neozbiljni. Imamo priliku za jedan veliki gest, da kažemo – Ceo svet hoće ovo, nismo uspeli, dobro, važi, ovo je naš gest dobre volje, šta da radimo, mi smo u pravu, vi niste u pravu, ali ako vi svi to mislite, okej, dajte da vidimo šta možete da uradite sa srpskom manjinom tamo, dajte da vidimo da li možete da nam izgradite autoputeve. Ti tu ne daješ teritoriju, ne prodaješ je za novac, jer to već nije tvoje, to prosto nije tvoje.

Devedeset odsto toga je izborna kampanja svih njih i samo kada bi se ti izbori konačno završili, da ne budu nervozni, da može ta Demokratska stranka više da se oglasi, da ne budu toliko u strahu da neće dobiti termin za izbore i da njihov kandidat neće pobediti. To jedno mesto drži tu celu stranku i pola vlade kao taoce. Ako Srbija ne izglasa njega, biće Toma Nikolić, pa šta se ti toliko sekiraš? A ništa ne radiš da promeniš politički kurs. Čak i Đelić hoće da nam dokaže da on nije francuski đak nego Srbenda. To ne mogu da shvatim, on je pametan čovek, neki kao perspektivan političar. Ovde se živi za danas. Svi zajedno bi trebalo da tražimo šta je dobro za Srbiju, a ne da permanentno otvaramo nove krize, koje traju u nedogled. Da li je za Srbiju dobro da prekine diplomatske odnose s polovinom sveta? Ja mislim da svi možemo da se složimo da to nije dobro. Ne, nego se i to pitanje postavlja na neki perverzan način, koji nas opet raslojava. Cilj je da pokažem da ja ne mogu s tobom da se složim. I zato kažem, oni će se pre složiti sa svojim neprijateljima, sa svima protiv kojih su ratovali u okruženju. Znaš, meni ljudi kažu – Ti nisi patriota. Da li treba da ubijem da bih pokazala svoj patriotizam ili treba nešto da uradim za ovu zemlju? Kada neko baci još đubreta na ulicu ovog prljavog grada, to je po meni izdajnički gest. Svaka pepeljara ispražnjena ispod automobila na parkingu, pa kada krenu kola – ostanu one hrpice, za mene je gest veleizdaje. Ti, znači, ne brineš nimalo za to što je tvoje, a oni nas napadaju da mi izdajemo nešto što nije naše. Počeću da nosim majicu – Ja nisam izdajnik. Devedesetih ti je bila čast da te nazovu plaćenikom Amerike i izdajnikom. Sada me to vređa. Ja, na primer, mislim da oni poslednjih godinu dana rade sve protiv svoje zemlje. To nije samo ideološka priča, ona je konkretna. Okreni se oko sebe i vidi. Zašto te pelene ne mogu da se oslobode poreza, zbog čega? U čemu je problem, zašto? To je patriotizam. Njima su to male teme, njima je gadno da se time bave, oni se bave misaonim fudbalom – koji im pri tom ne ide.

Kada Kosovo proglasi nezavisnost, oni istog trenutka moraju da daju ostavke, da kažu – Mi smo probali, nismo uspeli, sada se stavljamo vama na volju, pa vi odlučite da li neko drugi ima bolji program. Verovatno bismo mi ponovo izabrati te iste, ali nije važno, ti moraš jednom da povučeš crtu i da podneseš račun, jer to nije tvoje i nisi ti tu došao da apsolutno vladaš, da nikome ništa ne govoriš, da se podsmevaš i prezireš svoje građane i svoj narod. Ovde si ti ipak vrsta heroja ako uspeš da mazneš, a da te ne uhvate. Ljudi ne razmišljaju o tome da je svaka plata direktno povezana s kosovskim pitanjem, sa svađom svakog od naših predstavnika s bilo kojim svetskim zvaničnikom. Svaka plata u Srbiji, stanje u bolnicama, direktno su povezani s tim. Oni prodaju populizam kao demokratiju, oni prodaju ideju da svaki čovek ima pravo da kaže šta god želi, to je kao pluralizam mišljenja. Mi nikada nismo imali pravi demokratski period, čak ni u vreme posle 5. oktobra, jer nije bilo ljudi koji to mogu da iznesu. Mi nikada to nismo imali, a očigledno je i da nas to ne zanima. Ista stvar je u Rusiji, njih to jednostavno ne zanima, to su ljudi koji žele da im neko vlada i što taj više prezire sopstvene građane, to ga oni više poštuju. To sam primetila, taj Miloševićev pogled prema nama, kada izađe jednom u dve godine, kao da mu nešto smrdi, pa će on da ti se obrati s te dve rečenice. To isto ima ovaj Koštunica, potpuno isto ima Putin. To nije imao ni Luj XIV, a mi to volimo, to poštujemo. Zašto ne poštuješ nekog ko želi nešto da ti objasni, ko je isti kao ti? To ne, nego poštuješ samo ovog što zna neku tajnu, a ja bolje da ne ulazim u to.

Zategnemo li diplomatske odnose sa svetom, to će voditi u ozbiljnu ekonomsku i političku krizu koja može da traje u nedogled i koja će dovesti do ukidanja jedva započetih institucija. Onda oni mogu da vladaju dokle hoće, mogu da proglase vanredno stanje, mogu sve što hoće. Mislim da ipak neće ići silom, ne može ni njih to da drži previše dugo. U izolaciji nema love, nemaju odakle da drpaju, na čemu da zarađuju. Najgore što može da se desi jeste stanje plutanja u nerešivoj polukrizi sledećih recimo pet godina. Mi možemo da rešavamo kosovsko pitanje sami sa sobom dokle hoćeš i da se ništa drugo ne rešava, nego samo to. Ne znam u šta ćemo se pretvoriti, da li ovde postoji neka vizija mimo Deltinih uložaka i držanja dva miliona stanovnika pod opresijom. Nešto mislim, ajde da nađemo najmanji zajednički imenitelj.

Svetlana Lukić: Slušate pisca Marka Vidojkovića.

Marko Vidojković: Imao sam u Aranđelovcu promociju knjige i dolazim ja u Aranđelovac, kad tamo panduri. Zašto sad panduri zbog mene, šta je bilo? Neka organizacija je bila u fazonu – Ne može Marko Vidojković da prlja Aranđelovac. Pri čemu je u pitanju književno veče, znači ja sedim i čitam odlomke. Mermer i zvuci, to je smotra kulture, gost – književnik Marko Vidojković i neke budale su to htele da spreče. Ništa se nije dogodilo i nisu se pojavili, sve je prošlo okej, ali mi je to bilo zanimljivo, jer se nikada nigde takvo nešto nije desilo, čak ni u vreme kada sam promovisao Kandže. Nikada se nije desilo da je bilo kakva grupa pokušavala da mi prekine promociju. Oni su toliko ponosni na svoj jebeni Aranđelovac. Ja ne bih bio ponosan na grad u kojem postoje retardi koji će da zabranjuju promocije knjiga.

Svetlana Lukić: Jesi li hteo da ideš s nama?

Marko Vidojković: Naravno, imao sam ideju, poveo bih još nekog sa sobom i ne bi se sve tako mirno završilo. Super je kada je tu murija, murija voli da razdvaja i tek onda je tuča slatka, ali je bolje što je ovako ispalo. Mislim da je ovo apsolutni plus za Peščanik, jer je opet pokazao da je to Srbija. To je Srbija, ono tamo nije Srbija, ono tamo je otpad. Taj otpad koji ide okolo s Putinovim slikama, kokardama, bradurinama, krstovima, to je pošast koja će da dovede ovaj narod do istrebljenja. Mene boli dupe, poslednje što gledam kod čoveka jeste koje je nacije, ali mislim da ima mnogo ljudi koji vole srpski narod i vole Srbiju kao metafizički pojam. E, tim ljudima treba da dođe iz dupeta u glavu da upravo takve budale uništavaju Srbiju. To je suicidalno ponašanje. Ja sam daleko od hrišćanina i od pomisli da tu nekog treba žaliti ili shvatiti. Ja ih i žalim i shvatam, ali mislim da se protiv toga treba boriti.

Vidim da banke niču na svakom ćošku, dinar je vrlo stabilan, privatizacija se ubrzano privodi kraju, biće novih pasoša, bićemo i kandidat za Evropsku uniju za jedno godinu dana. Znači, sve to tako ide kada gledaš privatno. Ali kada gledaš televiziju, izgleda kao da samo što nismo bombardovani. Pojavi se rošava, bradata budala i priča o nekom ratu. Marš, bre, u pičku materinu, o kom ratu on može da priča? Jedini rat koji ovde može da izbije jeste da ljudima dopizdi i da svako udari na svakog ko mu ide na nerve, što je na privatnom nivou već i počelo. Nema ko će više da ti ide na nerve od rođene žene ili od rođenog muža ili od rođenog deteta i sad svi ti ljudi, nervozni, ubijeni u pojam, počinju da ubijaju, da kolju jedni druge po kućama. Taj tihi građanski rat je već počeo. Ne možeš ništa, možeš samo da ubiješ bližnjeg svog, a sve to je rezultat marketinške kampanje i strategije ove vlade koja traje već godinama. Kada se setim Đinđićeve vlade, glavna poruka i sve što je taj nesrećni čovek kao papagaj ponavljao bilo je – Radite, radite, radite na sebi, niko neće umesto vas da radi, neće preko noći da bude bolje, to je mukotrpan, dug, težak put, mora da se šljaka, mora da se radi i niko to neće umesto vas. Ako radite na sebi, tako ćete najbolje da pomognete i svojoj porodici i državi. To je čovek pričao, onda su ga ubili, e, onda je došla nova vlada koja samo priča – Crna Gora, Crna Gora – ode Crna Gora; Kosovo, Kosovo, Kosovo, Kosovo… Znači, zvanični politički marketing je došao na nivo Miloševićevog iz najgorih godina, 1998, 1999, 2000. godine.

Meni stiže plata svakog prvog u mesecu i ta plata je super i znam gomilu ljudi koji završe fakultet, zaposle se, imaju sasvim normalne plate, privatno vode normalne živote. Javno se diže neka neverovatna tenzija, a ne vidim nikakve sankcije na pomolu, ne vidim da nam bilo ko preti sa strane. Sve pretnje i sva tenzija potiču iznutra. Jedino što mogu da zaključim jeste da neko iz ličnih razloga diže tenziju u javnosti da bi se skretala pažnja s onoga što je zaista bitno, a zaista bitno jeste to da je 2005. godine Koštunjavi napravio sastanak Milana Mišice Beka, ovog Miška i Radulovića o dilovanju C marketa i Delte. Šta beše aktuelno 2005. godine? – Crna Gora. Poenta je u tome da se i sada verovatno rade raznorazne takve muljavine i mutljavine i da oni pune džepove parama, a da bradate, krezube, lude budale misle da će konačno Putin da napravi veliku Srbiju. I tako se mi bijemo i ubijamo između sebe i mrzimo jedni druge, a onaj ko je sve to smislio, veliki brat, nam i dalje pušta priče o Kosovu. I mislim da se na ovoj, pod znacima navoda, našoj strani konstantno pravi ista greška, jer mi se kao budale uvek upecamo. Nije to nikakva neonacistička država, to je dvadeset kratko ošišanih idiota i degenerika koji su tu stavljeni da bi se digla prašina. Onda se naravno pojave neofašisti, pojavi se Jočićeva murija, koja je na kraju ispala najveći borac protiv fašizma, jer su ih u Novom Sadu opeglali od batina i pobacali u pritvor. Na kraju će svi da dobiju osam do deset dana prekršajnih kazni i nikom ništa.

Ratko Mladić je jedini uslov. – Ih, nešto ne možemo da ga nađemo, ali trudimo se strašno. Ne zato što oni vole Ratka Mladića, i tu se opet pravi ta zamena teza, pa se mi uvek pecamo i pričamo kako je Koštunjavi zaštitnik ratnih zločinaca. Očigledno da čovek koji je organizovao poklanjanje C marketa Delti nije zaštitnik ratnih zločinaca nego kriminalac, prema tome, taj lik ne štiti Ratka Mladića jer mnogo voli njegova herojska dela, nego mu je super da se s tim odugovlači, jer kad je lov u mutnom i kad nemaš nikakvu kontrolu sa strane, ti i dalje možeš da radiš šta hoćeš. U ove četiri godine otkako je Đinđić poginuo, jedino što vidim da se promenilo jeste da je Delta od sebe napravio monopolistu. I Delti polako dolazi kraj, jer kao što su Karića sjebali za dva dana, tako će da sjebu i ovoga za tri dana, ali mi se uvek upecamo, stvarno smo zvezde gluposti. Koliko su ti sa šajkačama, kokardama i Putinovim slikama retardirani, e, isto toliko puta smo i mi ispadali retardirani.

Nije pravi problem jebeni Ratko Mladić, jebeš mi mater, poludeo sam više od cele te priče. Zamišljam ih kako se s nekim na Zapadu tale za sve te pare koje se ovde otimaju dok mi čekamo Godoa, jebote, da se pojavi više u jebenom Hagu. Ko zna gde je i ko zna da li je živ, u krajnjoj liniji, toliko je zloupotrebljavan sa svih strana da to nije normalno. Kosovo je takva prevara – Kosovo – Srbija, Kosovo u centru moje duše, marš bre u pičku materinu. Razmisli samo malo sopstvenom glavom, vrati se ako je ikako moguće jebenih osam godina unazad i seti se šta se dešavalo oko tog Kosova. Seti se kako smo izbačeni s Kosova i onda razmisli malo šta s tim Kosovom može da se uradi. I niko te ne udara po ušima i glavi da pričaš da Kosovo nije tvoje, niko. Nikada nisam nikoga čuo da Kosovo pominje kao uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, nikad. Ta priča se ubacuje samo da bi ovi retardirani idioti, koji sada misle kako sam ja izdajnik, tripovali kako je Kosovo centar naše duše. Meni je to jasno, ja samo pizdim što drugima nije jasno. Oni će da proglase jednostrano nezavisnost, mi ćemo da kažemo – Mi to ne priznajemo, na Zapadu će neko da prizna, neko neće da prizna i onda će tu da se diže tenzija. Njima na Kosovu će biti odvratno, svima odreda, a nama ostalima, ako budemo krenuli ka Evropskoj uniji, i neće biti tako loše. E, meni je žao onda tih ljudi na Kosovu, što ih se niko nije setio.

Ako ti je već toliko Kosovo u duši i kao svakog od dva miliona Albanaca kapiraš kao svoje građane, a koji, by the way, tamo gladuju, nemaju struje, nemaju vode, u raspadu su sistema – idi pitaj nekog na Kosovu kako živi, bio Srbin, bio Albanac, da li mu je lepo, da li mu je strava, cveta li posao. Cveta jedino ono što je cvetalo sve vreme, heroin je tu ključna stvar. Zašto niko nikad nije pričao o heroinu, čiji su heroin valjali Šiptar i Kum, nekažnjeno? Za državu. Ko im je bio distributer? Oni su se svi pajtali između sebe, ti drag-lordovi, a ovde se deca truju i umiru. Milošević mažnjava pare, jebi ga, od Šiptara i od Kuma, ovi dole, Haradinaj, mažnjavaju pare, jebi ga, i sad su oni svi kao u dobrom poslu, a ostali crkavaju. Zašto se jebena Delta nije setila da kaže – Ej, ljudi, pošto smo mi veliki carevi, okej, možda smo malo monopolisti, ali kao što otvaramo hipermarkete u Bugarskoj, zašto ne bismo otvorili lanac od sto hipermarketa na Kosovu? Otvaramo radna mesta za naše građane Albance. Sad je prekasno, sad niko na to ne bi pristao, ali makar da je neko to rekao, to bi bio mnogo bolji taktički potez nego da pominješ Olandska ostrva, Tajvan, Hongkong i ne znam ni ja šta. To danas vlada svetom, onaj ko ti daje posao i platu vlada tvojom zemljom. Pa neka ljudi razmisle ko vlada ovom zemljom.

Naravno da niko nije lud da pravi rat na Kosovu. Jedini rat koji će da se pravi jeste onaj o kojem sam malopre pričao, tihi rat, jer neko kome je Kosovo u duši, jer mu je to Koštunjavi utuvljivao, ispirao mu mozak putem ekrana ovolike godine, taj će da napadne nekoga za koga misli da je izdajnik. Eto, to je taj rat za jebeno Kosovo. Zašto ne ratuješ za Kosovo onako kako se to radi u svetu, zašto ne uložiš pare u to Kosovo? – Pa neću ja Šiptarima da dajem plate, znaš, to su Šiptari. Pa jebem ti ja mater, to su građani naše zemlje. Kad se setim onog jebenog ustava i svih tih sličnih sranja gde ti je Šiptar super kad pričaš da je građanin tvoje zemlje, a nije baš toliko super kad treba da glasa i kad treba da mu daš platu. Ja ne vidim mogućnost za neku tenziju dramatičnih razmera. Ovo je tenzija dramatičnih razmera zato što ljudima nije dobro, pojedincima nije dobro.

Primetio sam letos i od nekoliko ljudi sam čuo – Je l’ ti provaljuješ kako je odjednom nešto lepo, neki je lep vajb napolju, te sviraju Pepersi, te sviraju Stounsi, te sija sunce, te nekako mirno, fino, ljudi nasmejani, nešto se promenilo, da li je moguće da nešto ide nabolje? Ja sam im rekao ­- To je samo zato što je ova banda otišla na odmor i onda nema dizanja tenzije preko medija; videćete kad vam se vrati to sranje, biće vam gore nego ikad. I evo, vratilo se i gore nam je nego ikad. Pojavili su se krezubi ludaci koji zabranjuju Peščanik, toga nije bilo. To je rat niskog intenziteta koji najviše odgovara onima koji kradu i nas, a bogami i te s Putinovim slikama, njih možda i najviše. Nervira me što sam u apsurdnoj situaciji da ja u Peščaniku crtam onima koji bi me palili na lomači šta im se dešava. Neki ljudi mrze druge ljude zato što im govore istinu, to nije normalno. To je zato što pojedinac govori istinu, a ne govori ti je država. Država pravi bilborde s glumcima i ostalima, a danas sam video i Abrahama Linkolna. Majke mi, kad se ide ka Pančevačkom mostu, verovali ili ne, tamo gde kamiončine skreću na obilaznicu – tamo imate bilbord s Abrahamom Linkolnom, neki njegov citat i dole naravno – Kosovo je Srbija.

Miloševićev marketing s početka devedesetih godina imao je svrhu da napali ceo narod da mrzi Hrvate, muslimane i da ide da ih ubija da bi njegovi pajtosi mogli da švercuju oružje, pljuge, gudru, da prave piramidalne banke, mažnjavaju pare od zajma za preporod Srbije, pare od stare devizne štednje, da od toga sebi prave imperije. Tad si imao samo dva i po televizijska kanala, na kojima su zdušno pričali o tome kako ustaše ponovo kolju. Ja sam mrzeo Hrvate i mislio sam da su svi oni ustaše. Doduše, imao sam petnaest godina, ali to funkcioniše.

Ja nikad ne bih probao da pričam s nekim ko drži Putinovu sliku, jer je to meni znak da je taj do te mere odlepio da je njemu mesto u ludnici. Zna se da je Peščanik namenjen istomišljenicima. Verovatno ima tu i mazohista, ludaka, znaš i sama, koji to slušaju i onda se nerviraju. Jebe mu se šta ja pričam, još je gore ako je istina, jao, nemoj, samo nemoj da je to istina, pa ja sad moram da se vratim sto hiljada kilometara u svom mozgu unazad da bih krenuo ispočetka i konačno shvatio koja igra se igra. Oni su kolateralna šteta, samo ja se nadam da tome polako ali sigurno dolazi kraj, ne zato što sam ja ludi optimista, nego zato što vidim da tu nije još mnogo toga ostalo da se proda. Gde je bio Beteks, u zgradi do moje, sada je banka Laiki. Bila fotografska radnja gore na ćošku, pedeset metara dalje, a sada je banka Sosijete ženeral. Sve to ide tamo kuda treba, mi smo prava tranziciona, polurobovlasnička zemlja. Ljudi treba da skapiraju da je sad fantastičan momenat da preuzmeš kontrolu nad svojim životom, da mi imamo mnogo veće šanse nego neko u Americi, verovali ili ne.

Letos sam bio u Los Anđelesu, bio sam u Danskoj i bio sam u Bugarskoj. Odeš u LA, tamo se ustaje u šest-sedam ujutru i radi se do deset uveče. Odeš u Dansku, tamo sve mirno, fino, zemlja sređena do te mere da ti bukvalno krenu suze na oči, jer vidiš da Srbija dugo, dugo neće biti takva. E, ali onda odeš u Bugarsku koja je Evropska unija, koja nema nijedan autoput, u kojoj ti uzmu putarinu za put s dve i po trake, ali te upozore – Nemoj da skrećeš na sporedne puteve, jer tamo ima bandi koje otimaju automobile. Čekaj, jebote, pa toga u Srbiji nema. Odeš onda u Sofiju, pitaš tamo kako žive, kolike su im plate i shvatiš da je Beograd za njih Švajcarska. Zašto je Bugarska u Evropskoj uniji? Da li zbog NATO-a ili jednostavno zato što tamo nije imalo toliko da se pokrade? Ovde kao da se sve cedi, cedi, cedi još malo i da se svi sa svima tale, daj samo da uzmemo još malo, još malo, da ukrademo još malo, samo para da namaknemo, jer oni razmišljaju samo o parama.

Ova vlada će da bude dugovečna, sigurno do 2011. godine. Dokaz za to je i nekakav idiot iz stranke kapitalnog Velje Ilića koji razbija zajedno s radikalima promociju Peščanika, a onda mu Boris Tadić kaže – No, no i sve se nastavlja dalje. Bože sačuvaj da se zbog toga ruši vlada. Naravno da je bolje za zemlju da predsednik bude Tadić, a ne Toma Nikolić, prosto zbog mentalnog zdravlja građana, a i zbog imidža zemlje u inostranstvu. Radikali su toliko puta prodali izbore Miloševiću. Mislim da će se i ovog puta naći u situaciji da tu pobedu nekom prodaju, jer im je mnogo slatko da uzimaju dnevnice i budu neka opasnost. Oni nas stalno plaše i za to dobijaju plate, putne troškove i dnevnice.

Srećan kraj ne postoji u smislu nekog entiteta, srećan kraj postoji samo u smislu ličnog života. Prosto, neko ima srećan ili nesrećan život. Ja sam u nesrećnoj zemlji uspeo sebi da napravim srećan život. Bio sam u Danskoj kada mi je prvi put palo na pamet – Jebote, kako kada se birao naš fantastični ustav nikome nije palo na pamet da pita da li je neko slučajno za neku vrstu parlamentarne monarhije danskog tipa? Takva monarhija u Srbiji nije moguća, jer ovaj narod nije takav. Tamo imaš kralja koji je lutka i političare koji rade za platu i svi zajedno rade za svoju lepu malu kraljevinu, maltene komunističku kraljevinu, u kojoj ako ti nije lepo na poslu, ti dobiješ otkaz, ali onda dobiješ socijalnu pomoć od hiljadu sedamsto evra. Ovoj zemlji užasno nedostaje identitet. Da je ovako krnja, odvratna zemlja kraljevinica, možda bi fudbaleri bolje igrali. Kad smo već natrkečili jebenu krunu na grb i kad već kukamo Bogu u himni, hajde da budemo kraljevinica. Počinju da ti se rađaju takve ideje u glavi. Šta bi bilo kada Koštunica ne bi mogao sebe da doživljava kao mini kralja? Imamo Miškovića koji je takođe kralj, pa onda imamo vođe stranaka koji su kraljevi u svojim strankama. Samo zato što ova zemlja apsolutno nije definisana došli smo do momenta da Vidojković priča o tome kako možda socijaldemokratska monarhija i nije tako loše rešenje. Mi sad moramo da nosimo Putinove slike, jer nemamo identitet kao zemlja. Molim vas, jebem mu mater, razmislimo, možda ipak Aleksandar fucking Karađorđević i nije toliko tragično rešenje kad se uporedi s Putinom. Ej, sad ćeš da prodaš ovome C market, a ovome ćeš da prodaš NIS. Ne treba mi takav kralj, ne treba mi takav čovek na vlasti. Putinove slike na promociji Peščanika u Aranđelovcu su stvarno fantastična slika trenutka u kojem je Srbija.

Evo, danas sam čitao kako će B92 da završi kao TV Bastilja, kažu – Već smo palili televiziju. Pa nemoj da odem da ti zapalim kuću, pička ti materina, bre, pa šta oni misle? Ja ću na svaku agresivnost da odgovorim agresivno, ja nisam gandista. Nikad nikoga nisam napao prvi, niti ću, ali jedini lek protiv neonacista je fizička odbrana, to je jedini lek protiv svih oblika fašizma, jer fašisti i nacisti su ti koji napadaju, pa tako i ti sa šajkačama, kokardama i Putinovim slikama. A ti si, hteo – ne hteo, u situaciji da budeš antifašista. Znamo kako su fašisti pobeđeni – teškim batinama. Sad pišem o tome kako oni ne vole Srbiju, pišem za Politiku, hvala Ljilji Smajlović – sada bih joj se baš zahvalio što sam dobio priliku da pišem za najstariji dnevni list na Balkanu. Pišem u tim novinama kako su upravo ti ljudi oni koji ne vole ovu zemlju, oni koji su zamislili da je Srbija na zapadu do Karlobaga, a na istoku do Tokija. Oni to vole, ne sviđa im se ovako mala Srbija, ali ne sviđa im se što Srbija ima Vojvodinu, ne sviđa im se što ima Sandžak s nekakvim muslimanima, ne sviđa im se što ima to Kosovo s gomilom Šiptara. Jeee, kad bi bila neka velika lepa Srbija samo sa Srbima. A Srba svake godine po četrdeset hiljada manje. I onda oni meni pričaju – Ej, ako ti se ne sviđa Srbija, idi negde. Pa, puši bre kurac, ko će mene da tera iz ove zemlje, marš ti u pičku materinu, ovo je moja zemlja, ja volim Srbiju više od svih tih zajedno, da se nose u pičku materinu. Neka idu u Rusiju kod Putina, nabijem ga na kurac. Ja sam taj koji voli Srbiju. On mrzi Srbiju kad nosi Putinove slike, on mrzi Srbiju kad se loži na Ratka Mladića koji ubija decu i žene, jebote, on mrzi Srbiju, jer ta Srbija je ovako sjebana zbog takvih koji vole samo pare. A taj krezubi smrad, bez para, bez posla, bez ičega, on ne voli ni pare, jer zna da ih nema, a ne voli ni Srbiju, jer ni nje nema, te velike Srbije, on voli samo svog Putina. Marš bre u pičku materinu.

Svetlana Lukić: I za kraj, ove nedelje je Fond za humanitarno pravo obeležio petnaest godina postojanja. Nataša Kandić i njeni saradnici su ovaj jubilej obeležili radno, zastupali su žrtve masakra nad albanskim civilima u Suvoj Reci, u kome je za nekoliko minuta policija u jednoj piceriji ubila četrdeset devet članova porodice Beriša. Slušate najpre Natašu Kandić.

Nataša Kandić: U Suvoj Reci za vreme NATO bombardovanja dogodili su se užasni, teški i masovni zločini, a optužnicom je izdvojen jedan događaj, a to je 26. mart i egzekucija, streljanje, ubistvo četrdeset devet članova porodice Beriša. Za tužioca s Kosova nije jednostavno da istražuje zločine na Kosovu. Ali ovdašnji tužilac može od policije da dobije podatke o počiniocima i u ovom predmetu je značajno da je jedan optuženi sve do trenutka optuženja bio pomoćnik komandanta žandarmerije, što je jedna od najviših policijskih pozicija u Srbiji. Ni mi, ni žrtve, nikada ne bismo došli do njega, jer ne bismo mogli da ga identifikujemo, nismo ga viđali. On ni s kim nije imao lični kontakt. To je do sada najviša funkcija koju je imao optuženi za ratne zločine. Tužilac u ovom predmetu je obavio neka saslušanja u Prištini. Neki ljudi nisu hteli da se odazovu, jer su smatrali da se ništa ne može očekivati od tužilaštva i suda u Srbiji. To što su ovi svedoci ipak došli jeste rezultat potrebe porodica da pokušaju da pomognu da se istina o tom događaju sazna. Zahvaljujući porodicama, koje od početka prate ovo suđenje, neki svedoci su odlučili da dođu.

Najznačajniji dokazi su dobijeni iz svedočenja jednog policajca koji je celu stvar izneo iznutra, jer žrtve to ne mogu da vide. One ne znaju kako komandant daje naredbu da se krene, kako određuje grupu za ubijanje i grupu koja će odmah da sklanja leševe. Onda smo preko Širete Beriše, koja je jedna od troje preživelih, mogli da vidimo onu najužasniju sliku: kako to vidi neko dok leži na podu, kada se puca, kada oni koji još nisu ubijeni puste neki zvuk i policajci dolaze i ubijaju ih. Branioci optuženih su vrlo nepristojni, a i taj sudija uopšte ne vodi računa. Imali smo situaciju da ta Šireta, kojoj je ubijeno četvoro dece, muž, rođaci, potpuno sama sedi i svedoči, a optuženi koji se javio s pitanjima stoji joj iza leđa. Pa to mora da je najužasnije osećanje. Mi smo imali sreću da je ta žena toliko jaka i sposobna da se odbrani od svega, čak i od tog zlikovca iza sebe, ali je to nedopustivo. Ali ja se ipak nadam da mi svi zajedno možemo da doprinesemo da se utvrdi istina.

Važno je to što su među optuženima pomoćnik komandanta žandarmerije, načelnik te policijske stanice, njegov pomoćnik i glavni inspektor državne bezbednosti, koji je imao najveću moć u Suvoj Reci. Tu su i trojica policajaca, od kojih je jedan redovni, a ovi su rezervisti. Tu se vidi nešto stravično, da su čak i oni Srbi za koje žrtve kažu da su se družili s Albancima, u tom trenutku pokazali neviđenu mržnju. Učestvovali su u ubijanju onih s kojima su išli u školu. Došao je trenutak kada je on smatrao da treba da učestvuje u ubijanju. Poražavajuće je da tu nije bilo nikoga ko se tome suprotstavio. Ne, svi oni dobrovoljno učestvuju u ubijanju.

Izvođenje dokaza za događaje u Suvoj Reci počeli smo tako što je prvi svedočio Hisni Beriša. On je predsednik udruženja porodica ubijenih i nestalih. On se 13. juna vratio u Suvu Reku i počeo da prikuplja podatke i da obilazi masovne grobnice. Vodio je računa o tome da se ne unište tragovi, jer tada sve porodice kojima je neko nestao jure Kosovom i same otkopavaju masovne grobnice. Posete jednu grobnicu, nema njihovih, oni odmah idu dalje i postojala je velika opasnost da brojni tragovi budu uništeni. Hisni Beriša je mnogo vodio računa o tome da se sve sačuva.

Hisni Beriša: Suva Reka je opština koja je u to vreme imala oko šezdeset hiljada stanovnika. Tokom bombardovanja i prije ima oko šeststo žrtava. Od šezdeset jednog sela samo jedno nije bilo spaljeno. Bila su velika mesta zločina, počevši od 22. marta. Znači, pre početka bombardovanja NATO-a u Suvoj Reci je izvršen zločin, u kome je ubijeno jedanaest civila. Bili su planovi koji su sačinjeni u Beogradu, jedan je plan bio – ukoliko NATO snage bombarduju pozicije vojske i policije Srbije da će oni preduzeti plan osvete. Oni nisu mogli da se osvete NATO-u, pa je njihova osveta bila da naprave što više žrtava. A drugi plan je bio – uz masovna ubijanja da se ljudi proteraju preko Prokletija. Odmah smo znali da se sprovodi taj plan, što sam ja čuo preko sredstava informisanja, pogotovo kada je Šešelj, potpredsednik vlade, ne znam šta je bio tada, najavio, mi smo znali da ćemo doživeti ono što ne želimo nikome, a ipak, nama se to desilo. I 25. marta, odmah ujutru, počeo je u jednom delu Suve Reke masakr, u kom je ubijeno trideset šest nevinih civila. Nastavili su to i odmah 26. marta ubijena je porodica Beriša, to je četrdeset devet ljudi. Mi smo u Suvoj Reci imali sedamnaest grupnih masakara, u selu Lešane je pobijeno dvanaest civila, odmah zatim imamo masakr u selu Sopina, gde je pobijeno šesnaest civila. Nakon toga imamo Bukoše, masakr u kojem su ljudi ubijani na najbrutalniji način tvrdim predmetima. Odmah nakon ulaska NATO snaga na Kosovo ja sam sebi dao zadatak da trčim za istinom.

Svetlana Lukić: Vi niste znali gde su sahranjeni članovi vaše porodice?

Hisni Beriša: Ne, a onda sam saznao, nakon što sam obilazio masovne grobnice u Suvoj Reci. Porodice su počele da se vraćaju iz Albanije, počeli smo sami da se organizujemo da otvaramo grobove. Video sam da ljudi otvore grob i od razočaranja što tu nije niko njihov oni ga ostave otvorenog i počnu drugi da otvaraju. Noću sam dežurao na grobovima, jer su psi počeli da trče i da razvlače sve ono, to je bilo užasno. Onda sam išao u KFOR i zahtevao da nam pomognu. KFOR je radio samo na procenjivanju uzroka smrti, ali ne i identifikaciju. Onda smo mi njih zamolili da nam i u tom procesu pomognu, oni su rekli – Pa šta možemo mi da vam pomognemo? Rekoh – Pa ako ništa, bar da ta odela koja se pronađu tamo, lična dokumenta da vi očistite, operete i da slikate, da napravimo neku izložbu, pa možda će porodice preko toga doći do identifikacije. I tako su radili i imali smo tri-četiri izložbe i bilo je dosta uspešno i nekako smo identifikovali. Ali to nije bilo dovoljno i ono što je ostalo neidentifikovano, mi smo to sahranili u jednoj posebnoj grobnici s osamdeset dva groba.

Preko kancelarije Haškog tribunala stupio sam u kontakt s javnim tužiocem iz Srbije. Da vam kažem pravo, ja nisam imao dileme, nego nisam verovao u to da može suditi sud iz države koja je učinila zločin.

Svetlana Lukić: Ipak ste došli.

Hisni Beriša: Pa, ipak sam prihvatio da, ako se sudi u Beogradu, ja ću da dođem. Prvo mi je bilo ono da Srbija zna šta se desilo na Kosovu, a drugo je da Kosovo ne može suditi ljudima na visokim funkcijama u Srbiji, jer Srbija nikada ne bi dala one koji su pobegli s Kosova i našli utočište u Srbiji. U Beograd sam došao i zato što neću imati drugu priliku da te zločince koje znam, moje meštane, moje kolege, s kojima smo rasli zajedno, da im u lice kažem – Ej, ti si zločinac, ti si uništio moju porodicu. Što se tiče toka suđenja, ponašanje optuženih nije se promenilo. Dođe komandir policije da meni postavlja pitanja i ima onaj komandirski stav – Ti. Ja sam se osećao neprijatno, on dođe do moje glave i ja pomislih – Evo, ja sam gotov i u sudnici sam gotov, jer njegovo ponašanje nije se promenilo, njegov pogled je isti.

Ljudi su prvo izbačeni iz kuće, ubačeni u taj lokal, gde su ih na brutalan način pobili. Leševe su utovarili u kamion, odneseni su u Prizren, iz Prizrena vraćeni na taj poligon, pokopani bagerom. Nakon nekoliko dana opet su izvađeni, isto bagerom, natovareni u hladnjače, oterani na Dunav, izvađeni iz Dunava i pokopani u Batajnici, iz Batajnice izvađeni, pa su neki vraćeni u Suvu Reku, neki nisu vraćeni. Znači, vidi koliko je zločina izvršeno nad svakom osobom.

– Ja radim u gradskoj čistoći u Prizrenu. Za vreme rata ja sam bio radnik tu, u Gradskoj čistoći, pa su nas terali svugde da radimo. Grobnicu smo izvadili, leševe smo stavili u kamion, u frižider i meni je žao što sam to radio, ali nisam radio milom nego silom, nas je terao naš direktor Jovanović Jovan i Budimir Spasić, oni su bili za nas šefovi.

– Ja sam iz Reštana, Suva Reka. Tog 25. marta bio sam u Suvoj Reci s porodicom i tog jutra došli su, policija, pobrali su nas, muškarce, opljačkali i odveli u jednu radionicu, pa su nas streljali. Imao sam tu sreću, kad se kaže sreća u nesreći, pa sam ostao živ s nekim ranama. Bili smo osmorica, od tih osam ja sam ostao živ, a bilo je tu pored mene, na par metara, još drugih ubijenih. Ako pitate zašto sam ja došao ovde, u Beograd, da bih se nekako ispraznio i sad, posle tog iskaza na sudu nekako se lakše osećam.

– Ja ovom suđenju prisustvujem kao posmatrač oštećenih porodica. Među masakriranim ljudima bila je i moja ćerka sa svojom porodicom, dvojicom sinova i mužem, koje su oterali, ukupno njih šestoro, kojih do dan-danas nema nigde, jer su i leševi ukradeni i prebačeni negde, ne znam gde, nema ih nigde. Oni jesu ubijeni i nikada nisu vraćeni. Na ovom suđenju ja imam i svoje primedbe, zločini se sude na mestu gde se izvršio zločin, ali znamo i svesni smo toga da na Kosovu ne može da se drži suđenje, zato smo i pristali da dođemo ovde, pa da vidimo šta će biti, jer i u tužilaštvu i u sudu imaju poteškoća u tome. Ni sudu, ni tužilaštvu nisu na dohvat ruke mesta događaja i mnogi ljudi koji znaju i koji su to doživeli nisu dostupni. Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet.

Svetlana Lukić: Kako vam se zvala ćerka?

– Ćerka mi se zvala Sabata, a unuk Ismet od tri godine, a Eron od devet meseci. Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu Krvava bajka od pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi. Ja opet pozdravljam sve slušaoce radio Peščanikai želim vam svako dobro.

Emisija Peščanik, 07.12.2007.

Peščanik.net, 07.12.2007.