Javna galama koja se digla nakon što je Josipa Lisac na osebujan način otpjevala himnu na inauguraciji Zorana Milanovića pokazala je do koje mjere nacionalizam svoju snagu crpi iz rutine.

Znamo da Vučića ne zanima strateški razvoj Srbije, inače nas ne bi držao kao taoce svoje doktrine odugovlačenja. On podgreva lažnu varijantu dileme „Brisel ili Moskva“.

Režim podiže borbenu gotovost. Komesari su zaređali po državnim ustanovama i uteruju glasove. Zaposlenima se preti odlaganjem plata ili gubitkom posla. Država se tretira kao imovina stranke.

Za Vujoševića nije bilo mesta u srpskoj košarci, a sa tim ni u Srbiji. Radi u Rumuniji i trenira Kluž. Tri puta nedeljno ide na dijalizu. Da li je ovo patetični otklon od mučnine? Dobro, jeste prilično.

Nastanak termina „podivljavanje“ vezan je za dugu lovačku tradiciju u Evropi ali i u našim krajevima, gde su divlji fazani izlovljeni pre više stotina godina, pa su se lovci onda našli na mukama.

Ja o vojsci gajim veoma upečatljive uspomene i pamtim je kao ozbiljnu mašineriju, spremnu da samelje svakog, kojoj na čelu svakako ne bi mogao biti pomenuti Vulin.

Gde se izgubilo ono „ja ću da guram po svaku cenu“, „neću da se dodvoravam narodu“, „preuzeću odgovornost na sebe“. Ništa od toga nije ostalo, sve se pokazalo kao velika laž.

Pravilo kaže da kako prihodi pojedinaca rastu, proporcija prihoda koji se izdvaja na hranu opada, čak i kada se na hranu troši više u apsolutnom smislu. Gde je Srbija na toj skali?

Danas se navršava vek od rođenja Desimira Tošića. Tošić liči na pariske studente koji su 1968. uzvikivali: „budimo realni – tražimo nemoguće“.

Kao jednog od učesnika u projektu Vladalac, već me sustiže odijum Njegove služinčadi. Nisam onaj koji ga voli niti mrzi, svejedno mi je za njega, davno sam usavršio svoju ravnodušnost prema ništavilu.

Pozvan da se ove zime dogodi u Crnoj Gori, Bog je dobio isti zadatak koji je imao srpski narod kad je pre više od trideset godina bio pozvan da se dogodi u Srbiji.

Ustav je bio hvale vredan napor jednog relativno uskog kruga političkih činilaca Kneževine Srbije, koji je uspeo da se nametne kao faktor odlučivanja, paralelan neprikosnovenom knezu Milošu.

„Autsajder“ je kombinacija detektivskog i horror žanra. Iako su je uradili prekaljeni autori, serija je stigla na ekrane bez velike pompe. Literarni predložak za seriju je istoimeni roman Stephena Kinga.

Šestoro dece starosti od tri do 16 godina u selu Novi Kozjak u banatskoj opštini Alibunar već osam meseci živi samo, u ekstremnom siromaštvu, onom za koje Brnabić tvrdi da ne postoji.

Lep dan, toplo, pa se odgegala do pijačice u komšiluku. Prodavaca mnogo, kupaca malo. Valjda skupo. Pa se među prodavcima zapodenula živahna politička rasprava. Onaj Đilas, krene Mica da agituje.

Riječ je o zaokruženoj ideološkoj paradigmi po kojoj se, ukoliko govorimo o HDZ-u, bilo hrvatskom, bilo bosanskohercegovačkom, pokušava prodati priča kako je antifašizam uvijek stvar onih drugih.

Za oduševljenje poslanice Čomić time što će u sledećem skupštinskom sazivu biti najmanje sto žena nema dobrih razloga, jer jednako kao i do sad neće biti zastupljeni interesi žena.

Patrijarh na regionalnim sastancima igra ulogu dodatnog identitetskog lepka, pošto je funkcija predsednika svih Srba za sada još uvek politički neobavezujuća za Srbe u regionu.