Ako je film o Jasenovcu poslat u trku za Oskara samo da bi se odgovorilo na BiH kandidata za Oskara, film „Quo vadis, Aida?“ o genocidu u Srebrenici – stvari stoje još gore nego što smo mislili.

Čitam da je naša država ovih dana uplatila dva miliona evra SPC-u za uređenje prostora oko vračarskog hrama. Sticajem okolnosti, to je suma koja je potrebna da bi mala Anika nastavila da živi.

Zavladala je opšta dekadencija pod pogonskim gorivom gospodara, na svakom fucking mestu, čim zakoračite iz svog doma i susretnete prvi zamućeni pogled slučajnog prolaznika.

Saznali smo da će dijalog između vlasti i opozicije modelirati Skupština Srbije sa Dačićem na čelu i da to nije čin vlasti kojoj je stalo do unutrašnjeg legitimiteta, već odgovor na pritiske spolja.

Izgleda da su Banjalučani birali prema krilatici: i posle Dodika – Dodik. Najgore što bi Dodiku moglo da se dogodi u Banjaluci pod Stanivukovićem jeste da postane – počasni građanin tog grada.

Ognjen Glavonić je napisao opširan tekst o neregularnostima procedure za kandidovanje naših filmova za Oskara. On po mom mišljenju grubo maši poentu. Daleko smo mi od Oskara.

Jelisaveta Sablić nije u Atlagićevoj nadležnosti. Niti u nadležnosti ostale histrionske nejači. Za razliku od njih, ona je veličanstvena glumica. I o ukrasima svoje duše polaže račun samo sebi.

Zauzeta od vlasti televizija postaje oružje koje ubija. U njenom epilogu je televizor, kao stvar iz koje izlazi i kulja smeće, koje zavodi buduće fanatične sledbenike, i bestidne laži kao jedine nepobitne istine.

Seka Sablić je velika umetnica koja može samo da se nasmeje na ono što je nesrećnik, koga na RTS-u potpisuju kao Atlagić, onomad izgovorio o njoj u sali Narodne skupštine.

Zašto bi se policija mučila kao do sada da preko IP adresa ulazi u trag onima koji upućuju pretnje kad lepo može da zahteva od svakog da se sam predstavi imenom i prezimenom.

Ministar policije Vulin je povodom uvreda na internetu upućenih Vučiću ocenio da je anonimnost na internetu izvor svih gadosti i da se on zbog toga zalaže za ukidanje anonimnosti na internetu.

Ne sporim pravo Rastislavu Diniću i Milošu Jankoviću da se zalažu za ostvarenje političkih promena nekim drugim sredstvima od onih za koje se ja i civilni sektor generalno zalažemo.

Zadovoljstvo je čitati tekstove Zlatka Minića, čak i kad nije u pravu kao u tekstu „Praćke i packe“. On i tu nudi jasne argumente za svoj stav, koji je osnova ponašanja brojnih aktera iz civilnog sektora.

Poslanik SNS-a Marko Atlagić, istoričar i jedan od najmalignijih sejača mržnje u skupštinskom miljeu, ovoga puta se svojim političko-vradžbinskim rečitativom obrušio na glumicu Seku Sablić.

Narodna skupština izabrala je osobu koja će u narednih pet godina vršiti funkciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti: Brankicu Janković.