Vojna vežba na 10 lokacija je bila marketinški, ali ne i taktički usaglašena. Vojnici su korektno odradili posao, ali smisao celog poduhvata, osim šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat.

Medijski servisi vlasti prikrivaju ceđenje suve drenovine preko uspavanke o doznakama. Tako Politika zaključuje da su ljudi koji napuštaju Srbiju naša najbolja investicija jer kroz doznake transferišu 8% srpskog BDP-a.

Čim neka informacija o njenim nepočinstvima, na mišiće i na jedvite jade stigne do javnosti (što će biti sve teže posle odlaska ovog Poverenika za informacije) vlast zapišti na sav glas „vidite šta nam rade!“

100 godina od kraja 1. svetskog rata: Svi su se nadali da će nastaviti tamo gde su stali i kao da se ništa nije desilo veselo ući u „lude dvadesete“. Ali nije išlo.

Zamislimo da na karikaturi imamo Nedića i Ljotića kako doje Martinovića i Orlića, ili Hitlera i Gebelsa kako fašizmom napajaju Nedića i Ljotića. Zamislimo onda Coraxa i Danas u naručju Nedića i Ljotića…

Šta smo imali? Na karikaturi Hitler i Gebels tetoše dvojicu naprednjaka. Na to je krenula povika: Vučić. Ali Vučić uopšte nije tu. Ne pravi se blesav, složno uzvraća naprednjački hor – svi znamo da je Vučić Hitler.

Moj dida je rekao: „Rade je, unukiću, narodni heroj Rade Končar! Sinoć mu je neki ustaški krelac iša srušit spomenik na Bačvicama i onda mu je Rade pa na nogu i spešta je!“

Ministar Vukosavljević je iskoristio štrajk upozorenja glumaca da bi posetio Narodno pozorište i rekao da je zabrinut za jednu od najvažnijih institucija kulture koja bi trebalo „stabilno da preživi krizu u kojoj se nalazi“.

Povodom sto godina od pobede u Prvom svetskom ratu, Nedeljnik je odlučio da u toku novembra štampa i nekoliko knjižica o dinastiji Karađorđević, nadovezujući se na prethodnu ediciju o Nemanjićima.

Evropski parlament se sprema za izbore: rezolucijom od 25. oktobra govor mržnje je isključen iz slobode govora. Dileme koje su mnogi – i ja – imali o meri i granicama slobode govora više ne postoje.