Моj боравак у Русиjи
Угљеша, 13

У животу нам се ретко пружају прилике да посетимо неку далеку земљу, упознамо нове људе, делиће њихове културе, тражећи при том бескрајну разноликост са нама самима, нашим животима и уживајући у лепоти живљења. Ми смо имали ту срећу да осетимо и доживимо чари широке, топле душе руског народа, ту бескрајну чврсту руку њеног гостопримства, несебичност у даривању њихових вештина, а да сваким даном при том схватимо да смо слични, да смо народ истог словенског порекла. Били смо први мали гости из Србије, далеког Новосибирска, а то је велика част и незабораван доживљај, оплемењен новим сазнањима, умењима војничког живота и сада су нам се видици проширили па нам хоризонт више не делује тако далеко, јер, са овим новим искуством отварају нам се нове могућности.

Дуг је пут био до крајњег одредишта, Новосибирска. Лет је био угодан, пропраћен широким љубазним осмесима руских стјуардеса, па иако је трајао 6 часова (2 до Москве и 4 до Новосибирска), прошао је без већих напора. Колика је гостопримљивост домаћина, показује се на сваком кораку, од дочека атамана првог кампа на аеродрому, па све до краја нашег боравка. Ниједног момента се нисмо осећали као странци, већ као стари знанци, увек добродошли. То нас је оснаживало и чинило радоснима, па сваки напор у вежбама није био тако тежак и непремостив.

Боравили смо у 3 кампа: „Застава Сибира“, „Полевој стан“ и „Адмирал Нахимов“. Упознавали смо постепено живот козака, војне објекте, оружје, вежбе, начине одбране,… ојачавали и душу, и тело. Спавали смо под шаторима, у баракама, гарнизонима, хранили се и као номади, и као гости луксузног хотела. Све смо пробали и били усхићении новим сазнањима. Ватрено крштење смо доживели у првом кампу, где је било најтеже издржати, јер ту смо живели „у саживоту са природом“: јели нова, врло једноставна и необична јела са обиљем воћа, горких сирева, прали посуђе у реци, купали се у њој, учествовали у борбама, вежбали полигоне, склапали и расклапали оружје, као права војска, јахали коње и … То је циљно рађено, од тежег ка лакшем, па тако и ова наша обука. Али, прелепо је било упознати мале Русе, који су нас са знатижељом гледали и запиткивали, слушати њихове песме, које греју душу, учити дечије игре, гледати Рускиње како плету козачке појасеве и уживати у мирисима и звуковима богатих шума.

Селећи се у нове кампове, наше искуство је бивало све веће и драгоценије. Нестрпљиво смо ишчекивали сваки нов сусрет. Наш верни сапутник, козак Сергеј је несебично давао информације о свему што нас је занимало, увек са топлим осмехом и благим погледом. Сваки камп је изискивао нове напоре, али бивали смо све више уигранији и спретнији. Преносили су нам њихово знање о оружју, учили нас мачевању, бацању ножева, вежбама брзине, спретности и издрживости, а при том смо сазнавали о њиховим обичајима, учили нас козачким песмама и посећивали манастире. Руски манастири су богато украшени, са мноштвом златних купола, лукова и икона, да ти дах застане. Молитве, сличне нашима, монаси и сво свештенство имају исто држање, погледе и покрете, као и сви наши представници цркве. Само, морам да признам, већи су верници од нас, што се осећа на сваком кораку и у свим друштвеним слојевима. Њихова војска се моли пре сваког оброка, а и захваљује молитвама на свакој датој благодети и успеху.

Колико смо добродошли, указивано нам је сваког трена. Приликом посета манастирима, износили су нам свакакве ђаконије, мноштво јела и воћа, нудили нас, правили нам јела по жељама, трудили се да нам покажу све што је лепо, даривали разним поклонима, приређивали дечје приредбе. Незаборавне су посете дивно уређеног парка, са ватрометом разних боја и мириса цвећа, ЗОО-врта, којем краја нисмо сагледали, а поједине животиње смо први пут и видели. Задивљено смо посматрали скулптуре диносауруса, по ЗОО-врту, које су тако верно приказани да нам се чинило да ће сваког трена кренути у лов. Овај врт је огроман, дужине 12 км, лепо уређен и богат ретким животињама. Нисмо могли да се надивимо лепотама овог парка, па смо често одушевљено уздисали и позивали једни друге да покажемо шта смо видели, пазећи да нам нешто не промакне.

Имали смо срећу да будемо присутни и на великим државним и црквеним прославама, као и ретком природном феномену – помрачењу Сунца. Наиме, посматрали смо прославу Дана ВДВ, па смо тада имали прилику да видимо акробације пилота и падобранаца. Да човек не поверује, шта све они могу да ураде! Величанствена је била и прослава Дана Св кнеза Владимира, где смо се и ми на градском тргу представили певањем песама: „Ускликнимо с` љубављу“ и „Марширала краља Петра гарда“, а уз песму „Тамо далеко“ су нам се прикључили и козаци, као и грлате Рускиње, које су знале ову нашу песму. Хтело је срце да нам искочи од среће и поноса! Па они нас искрено воле! Тргом се чуо громогласан аплауз намењен и нама, и њима, а и заједништву наша два народа – пореклу и вери. Благосиљао нас је њихов високи великодостојник, а ми смо га целивали. Били смо атракција тога дана, па је осмеха и тапшања било на претек. Ех, и сад кад се сетим тих момената, затрепери ми у срцу од налета емоција.

Да не заборавим и нешто врло значајно што смо тамо доживели – помрачење Сунца, природни феномен који се виђа у 150 година једном, а што је врло важно, управо у Новосибирску је била најбоља видљивост, те се овде сјатило безброј новинара и сниматеља из целог света, Замислите, и ми смо имали срећу да тада будемо тамо и кроз затамљено стакло посматрамо поклапаље два небеска тела. Тренутак за памћење!

Морамо поменути да нам је најлуксузнији био смештај у објектима специјалних војних јединица, где су нам на располагању биле сауне, базени, препуни фрижидери храном, богати мени у кантинама, где су нам омогућили да се возимо оклопним возилима и све нам се чинило као у бајци, а не у гарнизону елитне војске. Скоро смо могли да осетимо колика је велика физичка спремност ових војника, одлучних погледа и покрета. Одмах се примећује снага њиховог тела и ума, приказ за дивљење. Ту су нам омогућили мали предах за наредни камп и незаборавне дане уживања.

Трудили смо се да фотоапаратом забележимо и овековечимо сва дешавања и лепоте Новосибирска, али прави доживљај, дубину свих емоција изазваних тамо је тешко забележити, па и испричати. То се само може тамо доживети, а све остало је само бледа копија нечег тако прелепог и незаборавног.

Велико ХВАЛА новим пријатељима, Русима, на несебичном давању драгуља њихове топле словенске душе, на срдачним погледима, где би свака реч била сувишна, на звонким песмама које су се разлегале широким пространствима, богатим шумама, у којима се, иако за нас неразумљивим речима, осећала снага и добродушност руског народа, на пруженом знању и умењу вештина одбране, на свакој новој наученој руској речи, на снажном стиску руке и тапшању по рамену, на молитви упућеној нама, на благосиљању великодостојника, на свакој убраној воћки, намењеној нама, деци из Србије, земље која још једино верује у подршку и снагу Русије.

Било би лепо позвати их да им узвратимо гостопримство, па да се потрудимо да се одужимо за све благодети нашег боравка, да им покажемо да и ми њих поштујемо и волимо. Не знамо да ли ћемо успети у тој намери, али би било лепо даривати и показати им део српског наслеђа, наше културе, традиције, православља.

Ми деца, учесници овог путовања, Вам поручујемо, да сте увек добродошли, продубимо наше заједничке корене, повежимо нити наших народа, ојачајмо све наше везе и нека наше познанство прерасте у једно велико и доживотно ПРИЈАТЕЉСТВО!

Сибир
Милан, 15

Након великог пута од Бачке Паланке, преко Београда, Москве и Новосибирска коначно смо стигли у наш први камп Сибирска Застава.

Чим смо дошли у камп добили смо вреће за спавање и нашу одећу, а то су биле камуфлажне панталоне, кошуља као и војне цокуле. Распоређени смо по шаторима и свако је био одвојен од групе, ја сам добио шатор у којем су била четири дечака из Русије, Илија, Миша, Артур и Слава. Са Артуром сам се одмах спријатељио, а са осталима мало касније. У овом кампу смо имали разне вежбе преко дана као на пример, прелазак полигона, јахање коња и спуштање са дрвета низ сајле. Када смо прешли све те вежбе отишли смо на ручак који се никоме од нас није свидео али смо га ипак појели јер смо били гладни и исцрпљени, увече смо играли традиционалне игре козака . Следећи дан смо отишли на стрелиште одакле смо пуцали и вежбали бацање бомбе, тај дан сам се толико испуцао да ми је уво звонило три дана после тога. При повратку смо стали и разгледали тенкове на којима смо се и сликали. Иако смо у Сибирској Застави били само три дана учинило ми се као да смо били 6. Када смо кренули у други камп био сам тужан јер напуштам нове другове и јер ми се ово место јако свиедло. Пошто је пут у нови камп трајао дуго ми смо стали да преноћимо у специјалним јединицама СПЕЦНАЗ, где смо се возили оклопним возилом. Ујутру смо наставили наш пут у нови камп, а кад смо стигли тамо видело се одмах да овај камп има добре услове. Одмах по доласку након што смо се сместили у шаторе отишли смо на вежбу где смо имитирали медведа. Сутрадан смо ишли на другу вежбу где смо вежбали мачевање и где смо радили физичке вежбе. Вежбе су се мењале сваки дан док смо били тамо али су најчешће биле имитирање медведа и мачевање. Два пута смо јахали коња и то ми се никако није свидело јер нисам неки љубитељ коња. Овде сам упознао много пријатеља и место ми се јако свидело али сам увек био за то да се вратимо у први камп. Након шест дана у овом кампу кренули смо у нови камп који се налазио у граду Берцку. Овде смо били распоређени у две собе и овај камп нам нам је био одмор после прва два. Нисмо имали пуно ствари да радимо па смо се већину времена досађивали али зато смо увече имали журку. У овом кампу сам упознао пуно другова и другарица од којих су само неки Маша, Катарина и Роман. Иако нас је у сва три кампа будила гласна музика ми би смо увек остајали још у кревету док неко не дође по нас. предзадњи дан у овом кампу и на нашем путовању отишли сму у парк и у манастир, а задњи дан у зоолошки врт у Новосибирску у којем нисмо видели много животиња јер су у то време спавале, али ми се допао. Сутрадан ујутру у три сата смо кренули кући: Новосибирск-Москва-Београд-Бачка Паланка.

Цео овај пут ми се веома свидео и радо бих ишао опет када би ми се указала прилика за то. А нарочито бих посетио камп Сибирска Застава.

Ништа од овога не би било да није наших организатора Патриотског Фронта, наших вођа пута Илије и Снежане као и домаћина из Русије.

Моје путовање у Русију
Маја, 15

Пре свега желим да се захвалим организаторима путовања и дивним људима који су нас водили.

На пут смо кренули двадесетог јула, и путовали смо аутобусом до Београда,а затим авионом до Москве. То је за мене био први доживљај јер сам први пут путовала авионом. Током пута није било проблема,сви смо уживали у вожњи. Из Москве смо кренули за Новосибирск,у којем су нас дочекали људи из кампа у којем смо првобитно боравили. Камп је био пун деце,и иако у почетку нисмо могли да се споразумемо, зближили смо се и постали пријатељи. Бавили смо се разним активностима, као што су полиигони, вежбе, пуцање из различитих врста оружја… Није ми било лако да научим да расклапам аутомат, јер је мој тата професионално војно лице и никада ми није дао да приђем оружју, али са мало воље и труда и то сам научила. Када смо одлазили из првог кампа било ми је жао што нећу више видети те пријатеље. У другом кампу у којем смо боравили било је фантастично. Ујутро пре доручка смо имали мали тренинг за разгибавање, а после доручка су углавном били борилачки тренинзи. Научили смо много тога и на томе се захваљујемо људима који су нас обучавали. Купали смо се у реци и јако лепо забављали. Имали смо више слободног времена за дружење и одмарање. Деца из кампа ПОЛЕВОИ СТАН су јако лепо васпитана и савршена за дружење. У том кампу смо провели шест дана. Када смо одлазили у последњи камп који је требало да посетимо почела сам да плачем јер ми је било јако жао што се опраштам од људи и деце коју сам заволела. Трећи камп у којем смо боравили је био бољи само зато јер смо имали собе и кревете. Али без обзира на све јако су ми недостајале активности којима смо се бавили у предходним камповима.Ту је такође било пуно деце са којима смо се дружили. Заборавила сам споменути Руску кухињу и могу рећи да није много различита од наше Српске. Редовно су нас посећивали људи које никад нећу заборавити : Сергеј, Антон,Максим и др.

Увек су нам доносили слаткише и другу храну. Природа у Сибиру је прелепа. Увек има свежег ваздуха који прија свима. У сваком кампу су биле вечерње манифестације као што су дискотека, приредба или руске традиционалне игре које сам заволела.

Свих шеснаест дана које сам провела у Русији чувам дубоко у срцу и могу да кажем да боље и лепше људе у животу нисам упознала. Ова Сибирска авантура била је једно сјајно искуство и надам се да ћемо и наредних година имати прилику да уживамо у Сибирским чаролијама.

Русија – мој сан
Јелена, 11

Зовем се Јелена Вучковић. Имам једанаест година. Писаћу вам о испуњењу мог сна. Никада се нисам возила авионом, желела сам и то да пробам. Тај сан ми се остварио. Летели смо у предивну Русију – Сибир. Узбуђено сам чекала да авион полети. Веома сам срећна што ми се тај сан коначно остварио. Русија је одувек била држава из мог сна. Стигли смо у Сибир, мислила сам да сањам. Кренули смо у први камп. Кад смо стигли људи и деца су нас лепо дочекали. Сместили су нас у шаторе. У једном шатору смо биле нас три и три девојчице Рускиње. Упознале смо се са њима, али нисмо могле баш да се споразумемо. Оне су веома добре, причљиве и љубазне. Ујутро смо имали постројавање, молитву па доручак. После доручка се диже застава. Преко дана смо имали свакакве активности. Сама сам јахала предивну кобилу Раду. Ишли смо на два полигона. Пуцали смо из пушке и бацали бомбе. После ручка смо имали одмор, а могли смо да се купамо у мору. Увече је неко дружење, певање или играње уз музику. У том кампу сам научила женско плетење. На поклон смо добили пиштаљку од глине, у облику чизме са мишем. Дошао је дан кад смо морали да идемо у други камп. Ишли смо у војну школу и тамо смо се возили у транспортеру који се зове БТР. Поздравили смо се са свима. Испратили су нас лепим Козачким песмама. Отишли смо веома тужни јер смо се тамо јако лепо провели. Стигли смо у други камп. Тамо су нас угодно дочекали и сместили. Устаје се у седам сати, затим је постројавање и идемо на трчање. Кад се вратимо говори се молитва и диже се застава. Мало се одморимо и идемо на доручак. После доручка идемо на вежбе. То су вежбе борилачких вештина. Оне су врло занимљиве. Онда је ручак и одмор. Ужинамо,а онда је лекција и опет неке вежбе. Помало су и тешке. Вечерамо и идемо на дружење. Били смо у манастирима и у храму. Једном смо јахали коња. Он је веома брз и хитар. Имали смо наступ у којем смо певали две песме.То су Ускликнимо с љубављу и Марширала краља петра гарда. Упознали смо девојку Љубу и њеног тату Валерија. Од њих смо добили много поклона. Када су они одлазили ми смо били тужни и уплакани. Дошао је дан кад треба да идемо у трећи камп. Поздравили смо се и кренули. Били смо тужни. Стигли смо у трећи камп и сместили се у објекте. У том кампу је такође било деце. Ишли смо у посете у град. Били смо у манастирима,зоолошком врту и гледали помрачење сунца. Манастири су прелепи. У золошком врту има много лепих и паметних зивотиња. Кад смо гледали помрачење сунца морали смо да гледамо кроз црно стакло. Тамо смо ручали и купали се у мору. Били смо у Ботаничкој башти. Она је пуна миришљавог, шареног цвећа. На дан Светог Илије је мом тати рођендан. Ишли смо на једно место где су Руски војни падобранци прослављали дан свих војних падобранаца. После вечере је спремање за дискотеку. Једно вече је било мис Нахимова. Последње вече су нам приредили приредбу пред одлазак кући. Било ми је посебно драго када је мој тата добио беретке и сабљу од Сергеја, чика Максима и Антона. Тамо сам упознала Илију и Артјома и још много деце. Морали смо да идемо кући. Кад смо стигли на аеродром и поздрављали се с нашим пријатељима плакали смо што се растајемо од њих. Они су нама толико слични да се брзо везујемо једни за друге. У Русији сам научила много тога поучног и видела занимљивог што сам мислила да то никада нећу видети и доживети. Надам се да ћу опет ићи у Русију и видети све наше пријатеље. Мислим да Русију и Сибир никад нећу заборавити и да ћу је се заувек сећати.

Пишем по диктату свога срца
Немања, 14

Људи кажу да је младост најлепше доба живота и да је живот вечита игра срца и разума.

Ово сам коначно схватио захваљујући добрим људима – људима који су ми омогућили да одем на пут 7000 км далеко.Тамо сам видео да километри нису препрека, ако су срца близу, а срце руске деце куца исто као и српско, у једном ритму и јако, најјаче за своју земљу, за Русију и за Србију.

Сваки дан у Сибиру је био доживљај за себе.Тешко је издвојити шта је то што ћу памтити целога живота, јер од првог доласка у камп, посете црквама и манастирима, зоо врту, игра у дискотеци под звездама, посматрање тоталног помрачења сунца, дружење са мојим вршњацима… све је то просто незаборавно.

Ипак, највише ми се свидела извиђачка обука. Одувек сам маштао да будем војник, као што су то били моја мама и мој тата. Спавање под шатором, јутарње вежбе и пуцање из правог оружја први пут сам имао прилику доживети. Наши инструктори су нас учили свему што они знају, а ми смо се трудили да бар део тога научимо. Били смо прави тим!

Руске другаре смо учили српским речима, а они нас руском. На крају смо сви причали исто, српско – руским и сви смо се разумели.

Упознао сам и једну дивну девојку из Краснојарска, много ми се свидела. Зове се Љубов, на српском то значи Љубав. Разменили смо бројеве телефона и волео бих да она дође код нас у Бачку Паланку, као и сви руски пријатељи.

После свега немам више жељу да путујем ни на море, ни на планину, у Грчку, Бугарску, Црну Гору… Моји пријатељи, моја браћа живе далеко, али срцу најближе – у Сибиру, у Русији.

Живот тече даље, као што је рекао Иво Андрић, стално се троши и осипа, али ипак вечно траје.

Боравак у руском кампу у Новосибирску (20.07 – 06.08.2008)
Дејан, 16

Посета Русији – Сибиру била је изузетно узбудљива и занимљива и на жалост, трајала је „само“ 17 дана.

Наше путовање је започело доласком преко Београдског и Московског аеродрома у Новосибирск одакле су нас комбијем пребацили на наше прво одредиште – у камп Боровој где смо се упознали са нашим домаћинима Козацима, а наредних дана смо учили да јашемо коње, прошли смо обуку о расклапању оружја, обуку на два полигона где смо имали прилику да пуцамо из ватреног оружја, где смо се купали у вештачком језеру Обској мору и наравно где смо се упознали са традицијом и историјом домаћина уз песму и игру.

После изузетно занимљиве посете специјалним јединицама где смо се возили самохотком, следећих дана смо боравили у кампу Полевои стан у граду Бердску. Тамо смо прошли обуку борилачких вештина „страшни медвед“, обуку баратања са ножевима и мачевима, бацали смо копље, али и посетили град Новосибирск, православни храм и оближње манастире, као и музеј II светског рата.

Наше следеће одредиште био је камп Нахимов где смо поред слободних активности имали посете Новосибирској ботаничкој башти, Новосибирском зоолошком врту, црквама Новосибирска а били смо и специјални гости руске Ваздушно-десантне војске где смо присуствовали показној вежби посвећеној дану ваздушно-десантних снага Русије. Ту смо такође имали прилику да са плаже уз роштиљ са нашим домаћинима 01.08. посматрамо и уживамо у тоталном помрачењу сунца.

Ово је укратко био распоред нашег боравка у наведеним камповима. Али оно што нисам навео, а што је свакако најважније, то су утисци и искуство које смо тамо стекли.

Наши домаћини Козаци су изузетно гостопримљив, љубазан, племенит и дружељубив народ. На свим напред побројаним активностима нас је пратила њихова песма, њихов осмех и добро расположење а неретко и њихова традиционална игра. Научили су нас доста о њиховој култури и начину живљења али и историји и традицији козаштва.

Наравно да на овом месту не могу а да не поменем Илију и Снежу, наше инструктуре из организације Патриотски фронт која је и организовала наш боравак у Сибиру а који су се потрудили да се у сваком тренутку осећамо сигурно и као код куће, затим Сергеја, Максима, Антона и Виталија из ветеранског фонда Закон Сибира, наше домаћине, који су учинили да нам боравак у камповима буде што интересантнији и занимљивији, као и све наше руске вршњаке са којима смо се тамо упознали и дружили.

Посета братској Русији оставила је на нас изузетно снажан утисак и дана 06.08.2008. године, помало уморни али изузетно задовољни, вратили смо се у нашу Србију.

Моја сибирска бајка
Тијана, 17

„Сибир, град Новосибирск“… стрепња при уласку у авион , мисли које ме асоцирају на хладноћу, самоћу, а у мислима ми се јавља слика огромног дивљег пространства прекривеног снегом, из којег извиру црвене тачкице димњака са кровова кућица прекривених снегом. Вијугав траг дима, уноси ми кроз мисли благе трачке топлине. Зраци Сунца се боре да допиру до смрзнутих биљчица испод снега. И сигурно та слика у стварности постоји, пусто снежно поље са кућицом у даљини поред залеђене реке, али окачена на зиду стана у неком од солитера из којих се види цео град Новосибирск. Враћам се са осећањем топлине, поштовања и ведрине живота коју овај прелепи узбуркани град пружа са својим садржајима и прелепим црквама.

Поред пружене топлине дочека, поштовања, духовности и осећања, које сам доживела, научила сам много тога. Боравак у три различита кампа, омогућило ми је да осетим разне начине живота. Да ли је то због тога што сам се први пут срела са животом у шуми, спавању у шатору, купањем у реци уместо купатилу? Заиста не знам. Почетак је био необичан, тежак за некога ко није навикао на живот у природи. Покушавала сам у себи да створим позитивне мисли, да пронађем лепоту у свим тим условима на које нисам навикла. У сурову кишну истину убацивала по који зрак Сунца. Успела сам уз помоћ својих нових руских пријатеља, уз шалу и игру, тренинг и нова сазнања. Док је сибирски нежни ветар мрсио моју свиленкасту косу, јахала сам неоседланог коња поред мора које је запљускивало таласима обалу. Уз шум таласа учила сам да склапам и расклапам пушку. Нисам била одушевљена, као часовима јахања, али потребно је и лепо и то знати. После обуке на полигонима и веома напорног дана следила би вечерња молитва. Забављали смо се уз руске народне игре поред логорске ватре која је по свом облику подсећала на куполе руских цркава. Ражалостио ме је одвајање од пријатеља које сам стекла у првом кампу, али су ме радовала ишчекивања нових сазнања у другом кампу. У другом кампу , и ми наизглед девојчице нежних руку , успешно смо савлађивале борилачке вештине, пуцале, вежбале и спремале се за живот… Са дивним домаћинима Сергејем, Антоном и Максимом, као и свима осталима учили смо једни друге руским и српским речима, шалили се и дружили. Показали су нам и научили нас како се чува традиција, како преживети у природи, како се одбранити од непријатеља. Као будућег дизајнера одушевило ме је што сам научила разне, за мене нове, традиционалне начине плетења, може се рећи ручног ткања, украсних трака и плетеница. Уз дружење, шалу и учење руских речи испољавали бисмо своју креативност. Лепоту ове посете памтићу и по помрачењу сунца. Посматрали смо га на плажи. Док се Месец полако гурао између Сунца и Земље небо је постајало све тамније, а људи су посматрали са ишчекивањем када це доци до тоталног помрачења. У даљини се видео ватромет, који је шарао, већ сада тамно небо. Људи око мене су тапшали са одушевљењем. Речима се не описује нешто тако невероватно лепо, романтично, инспиративно…, то треба доживети.

Не ово није Сибирска бајка коју сам гледала на филму, то је наша , моја Сибирска бајка коју сам животом написала. Сваки пут када погледам слике из Сибира некаква чудна топлина ми прође кроз мисли и срце. Поред стеченог искустава и научених ствари стекла сам много дивних пријатеља који ће вечно остати део мог срца. Неизмерно сам захвална домаћинима и свима осталима који су ми омогућили да напишем моју не тако дугачку, али скромну и пуну топлих осећања сибирску бајку… Желим да и ми угостимо децу Сибира у нашој Србији, да им узвратимо макар делић духовне топлине коју смо донели са пута из Русије.

09.09.2008 – Након летошњег боравка који је ПАТРИОТСКИ ФРОНТ организовао за децу ПФ у извиђачким камповима у Русији, уз свесрдну помоћ локалне самоуправе, неколико привредних и других институција, утисци се још резимирају. Несвакидашњи и на овим просторима јединствени боравак у Сибиру потакао је домаћине, првенствено сверуско патриотско удружење „Косовски фронт“,“Стјаг“ и портал „Српска,Ру“ из Москве, да распишу својеврстан литерарни конкурс за најбољи дечији рад, на тему: МОЈ БОРАВАК У РУСИЈИ. На страницама овог сајта, моћи ћете редовно читати шта су то деца, непатворено и из срца писала и како су доживела свој 15-одневни боравак у овој братској земљи. Важно је напоменути,да је домаћин предвидео у договору са ПФ вредне награде за најбоље радове, а резултати ће бити објављени и награде уручене по доласку у Србију у новембру месецу од руководиоца пројекта и координатора „Косовског фронта“ г. Александра Кравченка.

Патриотски фронт, 2008.

Пешчаник.нет, 20.10.2010.