Radio emisija 07.09.2007, govore: ekonomista Miroslav Prokopijević, profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, narodni poslanik Nenad Prokić i antropolog Ivan Čolović.

Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani, i Svetlani i meni je drago što smo ponovo sa vama. Oni koji su letos imali sreće i para išli su na takozvano letovanje, to jest na nekoliko dana su pobegli iz ove rupe od zemlje. Povratak ovde izgledao je kao povratak u zagušljivu sobu, koja je u isti mah i ćelija i ludnica.

Iako smo navikli na sve, čoveku zastane dah od toga šta se sve napravilo od štrajka glađu ratnog huškača, šoviniste, stalnog člana građevinske mafije, obožavaoca i zaštitnika ratnih zločinaca, takozvanog božijeg izaslanika, vladike Srpske pravoslavne crkve, Filareta. To što taj sluga božiji misli da može da u isti mah svetom vodicom škropi puške i zlikovce i da se poziva na svoja ljudska prava je stvar koja bi trebalo da zanima njegove kolege vladike i patrijarha – ko god da je to u ovom trenutku.

Meni se mnogo važnijim čini odnos države prema ovom čoveku i njegovom gestu. Na noge Filaretu su išli, dakle, ministar Naumov, ministar Ilić, inače nosilac svog važnijeg crkvenog ordenja: ordena svetog Save, ordena svetog Simeuna i ordena svetog Nikolaja. Brata Filareta je posetio i ruku mu celivao i sin Aleksandar Vučić, podržao ga je ministar Jočić, telefonirao mu je Vojislav Šešelj, a i Rasim Ljajić je našao za shodno da urgira kod Haškog suda da zanemoćalog vladiku skinu sa spiska pomagača ratnih zločinaca. Drugi demokrata, ministar Đilas, neće da se meša, ali koliko on zna, nema dokaza da je Filaret u Mileševu krio nekog zločinca. Izgleda se pouzdano zna samo to da je čuvao Belog anđela, grob svetog Save i Dragana Hadži Antića – sve ostalo su prazne priče evroslinavaca.

Jeste, Filareta je posetio i brat Pahomije, čekaju se samo još jedan pedofil, Ilarion, i Gavrilo zvani Škorpion i društvo će biti kompletno. Filaret je istom onom svetom vodicom, kojom je blagosiljao puške i ubice, krstio i neku nesrećnu decu, koju su roditelji dovodili kod štrajkača glađu ne bi li im deca bila bliže Hristu.

Srpska pravoslavna crkva i glavni odbor Demokratske stranke Srbije bi trebalo da Vaseljenskom saboru i odboru za pravosuđe skupštine Srbije predlože da se u Srbiji ukine molitva kao takva. Molitva treba da bude strogo zabranjena i u crkvi i u vladi, jer bogu se moli samo onaj koji od njega nešto traži, a mi Srbi od njega više nemamo šta da tražimo, jer nam je već dao sve: i pamet i lepotu i osećaj za pravdu, a o samilosti i ljubavi prema neprijatelju i da ne govorimo.

Najviši nosilac crkvenih odlikovanja, Velimir Ilić, i Koštuničin savetnik, Aleksandar Simić, koji je nedavno odnekud izmileo, započeli su diplomatski rat sa Crnom Gorom. Proroković je zapretio Kosovu, što ratom, što trgovinskim sankcijama. Jočić i ostali Koštuničini dečaci bulazne o NATO državi, a nesrećna Demokratska stranka ide okolo sa svojim koalicionim partnerima i liže njihova govna. Tadić je zvao Vujanovića da mu kaže kako on ne misli kao Koštunica, samo ne sme nikome da kaže. Mali od ministra spoljnih poslova nosi papiriće u Partnerstvo za mir, ali sa nekoliko istrgnutih stranica, onih koje govore o želji Srbije da se priključi NATO savezu. Od Đelića se i nije očekivalo ništa manje nego da se izvinjava Crnogorcima za još jedan ispad ludila kolege ministra Ilića. To je onaj isti Đelić, potpredsednik vlade, koji je pre neki dan povodom 100 dana vlade rekao da je vlada odličan tim, da se u vladi slažu u svemu bitnom, a razlike se odnose na nijanse u stilu.

Vojislav Koštunica o svemu ovome naravno ništa ne zna, baš kao što ništa nije znao o atentatu na Zorana Đinđića. Mnogi Amerikanci kao privezak za ključeve nose sat koji unazad broji dane, sate, sekunde i desetine sekundi do Bušovog odlaska iz ofisa. Na tom satu danas stoji 500 dana. Mi treba da napravimo nešto izdržljiviji sat, koji će meriti vreme koje živimo pod Vojislavom Koštunicom. Do sada smo odradili sedam godina ili preko 2500 dana – pa tako do večnosti. Čovek lepo kaže da ne želi izbore dok se ne reši pitanje Kosova. Pokušajte da u svim njegovim izjavama izraz – ne damo Kosovo, zamenite sa – neću Evropu, i sve će vam biti mnogo jasnije.

Na početku Peščanika slušate ekonomistu iz Instituta za evropske studije, Miroslava Prokopijevića.

Miroslav Prokopijević: Osnovna orijentacija je opet konfrontacija sa zapadom, dakle obnavljanje onoga što su radili Broz i Milošević. U stvari, konfrontacija sa zapadom u vezi sa Kosovom je otkrila njihovo levičarsko poreklo. To je kolektivistički način razmišljanja koji je baziran, s jedne strane na socijalizmu, a s druge na nacionalizmu. Tu je i zapanjujuća tolerancija DS-a u odnosu na takvu politiku. Sa izuzetkom nedavne izjave njihovog portparola, oni smatraju da tu nema nekih ozbiljnijih problema i da sve to može da kohabitira i pliva. I to može da ide tako dok se ne reši Kosovo, jer za to vreme ne teku konsekvence, ne osećaju se posledice. Ali čim se reši Kosovo, svi oni će morati da kažu – dža ili bu. Ako ostane dosledan, DSS ide pravo u radikalski kamp, u kojem će postati žrtva radikala i praktično nestati. To vam je kao kada par kapi vode stavite na vrelu ringlu. Radikali prosto u mnogo oštrijoj formi zastupaju tu politiku. To je opšti princip, u smislu da u liberalnoj priči najveću šansu imaju liberali, u socijaldemokratskoj socijalisti i socijaldemokrati i tako dalje. Tako da, ako DSS uđe u radikalnu priču, on nema nikakvih šansi da preživi. Kod njih skoro da imam utisak samoubilačkog sindroma, kao da hoće da nešto izguraju, pa makar ih to koštalo nestanka sa političke scene ili potpunog marginalizovanja na njoj. Naravno, to što će oni nestati je manji problem od toga koliko njihova orijentacija sve nas može da košta, politički, ekonomski i u svakom drugom pogledu. To je ono što je zabrinjavajuće u celoj priči. Ja bih to objasnio nezrelošću i neznanjem, jer niko ozbiljan ko se bavi politikom ne bi sebi dozvolio da ulazi u tako glupe pozicije.

To je ostatak jednog mentaliteta koji je ovde trajao decenijama. Broz se naizmenično konfrontirao sa istokom i zapadom, i to prilično majstorski. On potpiše ugovor o ulasku u NATO, to je onaj savez početkom 1953. sa Grčkom i Turskom, ali onda umre Staljin, pa se on predomisli. I Grčka i Turska uđu u NATO, a bivša Jugoslavija nikada. Milošević je već bio ušao u jednosmernu ulicu, znači u potpunu konfrontaciju. Čak ni Kastru, koji je na obali Amerike, ne pada na pamet da vodi hladni rat protiv Amerike, jer nije toliko lud. Međutim, ovde u mentalitetu postoji nešto inadžijsko i to eksploatišu i DSS i radikali. Da je to samo jedna grupa ljudi koja se u nekom penzionerskom klubu zanima takvim razmatranjem, to ne bi bio problem. Dvojica deda isteraju svaki svoje stado ovaca na breg, sednu, zapale i kažu – e dobro, o čemu ćemo danas, hoćemo li o ruskom ili japanskom caru. E, da je to takva vrsta priče, uopšte se ne bih brinuo, ali u pitanju su ljudi koji odlučuju o našim sudbinama i ako se ta stvar prelomi rđavo može doći do dvostrukog gubitka: gubitka Kosova, što je praktično već viđena stvar, ali i pogrešne reakcije na taj gubitak. To što će Kosovo da ode neće izazvati teške posledica, jer tamo žive neki drugi ljudi koji neće sa nama i mi nećemo sa njima, uz neke manjine, je l’. Ali mi sebe možemo tragično da obogaljimo u reakciji na taj događaj i to može jako puno da nas košta. Blago rečeno, to u Srbiji može da dovede do prilično ozbiljnih problema.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate to oslanjanje na Rusiju?

Miroslav Prokopijević: To shvatam kao rezultat njihovog neshvatanja sveta u kojem živimo. Oni ne shvataju da je, prvo, Rusija izgubila hladni rat, a drugo, da Rusija u poređenju sa relevantnim zapadnim zemljama kao što su Britanija, Amerika, Nemačka, Francuska, Italija, niti je demokratija, niti je tržišna privreda, niti je vladavina prava. Tragično je kada ovde premijer kaže da Putin čuva međunarodno pravo. To je čovek koji u svojoj zemlji krši pravo na svakom koraku brutalno gazeći sva druga mišljenja i sve oponente. Kazati za nekoga takvog da je čuvar međunarodnog prava ili čuvar vladavine prava uopšte, može da izazove samo smešak kod ozbiljnih ljudi u Londonu ili Njujorku i Vašingtonu. Oni onda mogu da kažu – a, pa dobro, ako ih tako glupi ljudi zastupaju, lakše ćemo s njima izaći na kraj. Isti odnos su imali i prema Slobodanu Miloševiću. Dakle, to je jedna tragično loša orijentacija. Srbija jedinu budućnost ima u evroatlantskim integracijama, u tome da definitivno pređe na zapad, da učini taj korak, a ne da ide u pravcu Rusije, Belorusije, Afrike, trećeg sveta i trećeg puta.

Svetlana Lukić: Većina ljudi smatra, makar u anketama, da treba ući u Evropsku uniju, ali sasvim je moguće da, bez obzira koliko kratkoročni bili njeni ciljevi, ova kampanja protiv NATO-a, protiv zapada, dovede do dramatičnog pada podrške orijentaciji Srbije prema Evropskoj uniji. Slično se desilo i sa našim odnosom prema Haškom sudu. Protiv Haškog suda se vodila velika kampanja, posle koje su rađena istraživanja, posle kojih je govoreno – eto, narod to neće.

Miroslav Prokopijević: To je kao kada meteorolozi vide da Indijanci seku drva, pa kažu da će uskoro zima, a kada to čuju Indijanci, oni krenu da seku još više drva. Šalu na stranu, čini mi se da ni u ovom času akcije Evropske unije ovde uopšte ne stoje dobro. To što ankete pokazuju da je 70 odsto stanovništva za ulazak u Evropsku uniju u stvari nije tačan podatak. Tih 70 odsto je deklarativno za ulazak u Evropsku uniju, pod uslovom da nas unija primi ovakve kakvi smo, da odreši novčanik i da mi ništa ne radimo, a da lepo živimo. Pod tim uslovima, verujem da ima 70 odsto ljudi u Srbiji koji su za ulazak. Čudi me da ih nema 100 odsto i da se čak 30 odsto njih uzjogunilo. Pod pretpostavkom da ovde moraju da se sprovedu promene u pravilima igre, koje će neke interesne grupe i neki broj pojedinaca da koštaju pre nego što od njih počnu da im pritiču koristi – sumnjam da je za ulazak više od 25 ili 30 odsto. I to bi bilo mnogo. A druga stvar koja mi je opscena je ta što se ulazak u EU i od političara i od birača percipira kao jedan daleki događaj. Ovde se ne priča o nečemu što će se desiti kroz godinu, dve ili pet, što je takoreći na dohvat ruke, već smo u procesu, pa je pitanje da li ćemo tamo stići sutra ili prekosutra. Ne, mi pričamo o nečemu što možda može da se dogodi za jedno 15 godina.

Ni birači ni političari nemaju dugi vremenski horizont. I jedni i drugi prvo misle šta će biti sutra, pa prekosutra, pa naredne nedelje. Vremenski horizont kod birača doseže do recimo 6 meseci, a kod političara eventualno može da dobaci do godinu dana. Preko toga se ne gleda, niti ozbiljno razmatra. Prema tome, evropska priča je artificijelna i samo zato se i vrze i okreće u javnom životu u jednoj potpuno neobaveznoj formi.

Svetlana Lukić: Srbija nije jedina zemlja čije stanovništvo ne ljubi mnogo Evropsku uniju i njene vrednosti, ali tamo postoje takozvane elite koje misle i rade uprkos volji većine ljudi.

Miroslav Prokopijević: Elita ponekad mora da povuče poteze koje većina ne podržava. I to je deo demokratije. Jedan od najboljih primera te vrste je referendum u Švedskoj negde 1957-58, kada je vlada tražila da se građani izjasne da li žele da pređu da voze na desnoj strani, umesto na levoj, kao u Engleskoj. Oko 85 odsto građana se izjasnilo da je protiv toga da pređe da vozi na desnoj strani. Vlada je pretrpela udarac u glavu, ćutala jedno vreme, a onda je posle godinu dana donela dekret o tome da vozači prelaze na desnu stranu da bi bili kompatibilni sa načinom vožnje u ostalim skandinavskim zemljama. Slično tome, birači u Grčkoj bi i danas negativno odgovorili na pitanje da li su za ulazak u NATO, ali grčka elita je preuzela tu odgovornost na sebe. I socijalisti i Nea demokratia, njihova konzervativna stranka, imaju izuzetno snažnu orijentaciju prema evroatlantskim integracijama i NATO-u. Samo nesposoban političar se skriva iza birača, kojeg je prethodno raznim smicalicama, medijskim manipulacijama i propagandom naterao da zauzme iracionalno gledište. I onda se kao izvinjava – pa ne mogu da vodim takvu politiku kada većina misli suprotno. To su besmislice. U čemu se onda sastoji njihova politička odgovornost? Takva politika kod nas ima dugu tradiciju. Na osnovu toga zaključujem da takvi običaji neće brzo izumreti.

Razvrgne li se brak između DS-a i DSS-a, to će značiti pad vlade, najverovatnije nove izbore i koaliciju DSS-a i radikala. Pošto je stvar tako osetljiva, DS-u nije lako da artikuliše svoju poziciju. Pitanje je koliko tamo uopšte ima političke volje i sposobnosti da se ona artikuliše, ali mislim da tamo sada niko takoreći ne diše čekajući da vidi šta šta će da se desi. To će u stvari biti krucijalni događaj i od toga kako ćemo tu stvar proći zavisi šta će se dešavati nekoliko narednih godina.

Svetlana Lukić: Kako tumačite predloge koji se čuju iz Demokratske stranke Srbije da se izbori odlože dok se ne reši status Kosova?

Miroslav Prokopijević: Pa oni su sami valjda zapisali, i to u ustavu, odnosno u dogovoru uz donošenje ustava, da će izbori biti održani u narednih godinu dana. Ako ne sprovodite izbore, svejedno koji da su u pitanju, vi polako klizite izvan demokratskog režima. Ako, na primer, odložite lokalne izbore, ne može da se kaže da ste ušli u diktaturu, ali može da se kaže da idete ka diktaturi ili nekom drugom nedemokratskom režimu. Prema tome, to je jedna vrlo opasna stvar i nije nemoguće da ovi koji su napravili tako očajnu strategiju oko Kosova, sada Kosovo iskoriste kao poslednji alibi da sebi produže boravak na vlasti i da kažu – otišlo je Kosovo, kakvog smisla ima držati izbore. Mada ovo ipak nije Afrika, ne znam da li će to moći tako. Ovde i vojska može da uvede vanredno stanje kad hoćete, ali sutra treba jesti, plaćati penzije, plate i ako to ne možete da izvedete, sve se ruši, investitori odlaze, zemlja postaje neka vrsta socijalno-ekonomske ruine. Nisam siguran da ta operacija može tek tako da se izvede. Dok ne proteknu neki rokovi, ne možete da kažete da je to to, ali po ovome što se sada radi rekao bih da se ide u tom pravcu.

Tek kada se odmotaju događaji, kada vidimo da li su odloženi lokalni i predsednički i možda još neki drugi izbori, tek onda ćemo moći imati puno pravo da tvrdimo tako nešto. Ovo sada samo liči na igru sa nekim stvarima koje uopšte nisu dobre. Nisu dobre kada je u pitanju rešavanje statusa Kosova, nisu dobre na unutrašnje-političkom planu, nisu dobre za ekonomski život zemlje. Zadnjih šest meseci vi nemate ozbiljnijeg investitora. Ne postoji nijedna investicija preko petnaestak miliona evra, strana, direktna, koja se desila u zadnjih 6-9 meseci. To je već vrlo zabrinjavajuća stvar. Ovi koji su već ovde imaju trošak da odu i oni bez neke velike nevolje neće ići, ali ako krenu da se dešavaju loše stvari, oni će spasavati bar jedan deo toga što su investirali, pa će probati, kako tako, da se izvuku odavde.

Najkarakterističnija je ova priča o rastu cena. Znači, tu država, birokrati, političari, ministri, deo režimske štampe, deo ljudi koji predaju ekonomiju, a o njoj vrlo malo znaju – svi oni se trude svim silama da pokažu da su za rast cena krivi poljoprivrednici ili da je krivo nebo. Funkcija cele te priče je da se pravi, jedini krivac, koji se vidi kao na dlanu, prikrije. A pravi krivac je država, to jest vlada koja je prošle godine povećala plate u državnom sektoru za 25 odsto u realnom iznosu. I naravno, čim toliko povećate nadnice, jedan broj ljudi prima više novca, više je novca na tržištu, a količina roba i usluga ne može da se poveća tako naglo. I sada je potpuno irelevantno ko će prvi tražiti povećanje, ko će prvi povećati cene, jer ako su oni povećali količinu novca, ovamo cene moraju da skoče. Prema tome, glavni krivac nisu seljaci, nije zelena pijaca, nije nebo, glavni krivac za rast cena i ponovno buđenje inflacije je država. Umesto da država kaže – aha, otišli smo možda malo predaleko, pa da se malo povuče, ona je donela budžet koji tačno pokriva tu lošu politiku nadnica. Kada država donese budžet uvećan za 20 odsto, svi shvataju da inflacija neće biti 5-6 odsto, nego da će biti desetak i svi se prilagođavaju tome.

Svetlana Lukić: Videla sam guvernera Jelašića koji ide okolo i objašnjava zbog čega je morao da preduzme određene mere i zbog čega su ovi krediti sada restriktivni.

Miroslav Prokopijević: Guverner državi ne može ništa da uradi. On je politički i personalno podređen državi, država je preko ministarstva finansija i vlade jednostavno jača od njega. I pošto ništa ne može da im uradi, a ipak je on najodgovorniji za opšti nivo cena, to jest za stabilnost novca, on gleda gde može nešto da uradi. On može da interveniše na privatnom tržištu. To je konceptualno pogrešno, jer svaka potrošnja, uključujući i investicije, u privatnom sektoru je efikasnija nego u državnom. Znači, ako puštate ekspanziju državnog, a suzbijate privatni sektor, vi pravite štetu. On je odabrao segment keš kredita na ad infinitum, čime je opet pokazao da nije napustio koncepciju prethodnih guvernera iz Miloševićevog i Brozovog vremena. On je krenuo da ljudima objašnjava da se oni neracionalno zadužuju, što je potpuna glupost. On može da kaže – inflacija će mnogo da poraste, meni je žao, ovima ne mogu ništa, moram vas malo da srežem, žao mi je, znam da svako uzima kredit da bi obavio neke korisne stvari u životu i tako dalje. Ne, on priča obrnuto, da se oni iracionalno zadužuju i da on mora da interveniše, što je potpuna besmislica. Svako ko uzima kredit, za te pare koje debelo plaća gleda da uradi nešto što u njegovim očima vredi više od novca koji je uzeo, inače je budala. Ljudi u tom smislu nisu blesavi, ali on je baš tu zauzeo skroz paternalistički stav. Postavlja se pitanje šta će biti efekat tih mera, pitanje je da li će ga i biti, jer umesto da se uzimaju keš krediti, znači bez deklaracije namene, sada će se uzimati krediti sa deklaracijom namene, pa će ljudi odjednom kupovati pet televizora, tri auta, četiri fena i tako dalje. Ta ekspanzija će se svejedno dogoditi, jer ljudi već 20, 30 godina žive u nenormalnim okolnostima i kada stvari krenu da se malo normalizuju, oni gledaju da urade stvari koje su im najpreče u životu. I ako nemaju svojih sredstava, oni moraju da uzmu kredit, to je jasno kao dan.

Svugde u istočnoj Evropi je bilo neregularnosti, ali nije svugde u istočnoj Evropi sistem bio korupcija. Ovo je sistem koji je korupcija. Ovo nije – desio se korupcioni slučaj, tamo neki službenik je uzeo mito. Ovde je život struktuiran tako. Pohapsili ste ljude sa jednog fakulteta, ali to isto vam se događa na susednom fakultetu, u drugom gradu, u trećem gradu, na carini i gde god da taknete, među lekarima i tako dalje. Dakle, ovo je sistem koji je korupcija. U sistemu koji je korupcija, potpuno je iracionalno očekivati da će na vrhu biti čisto. Oni su sada ministri i pitanje je da li će to biti ikada više i ako sada ne uzmu i ne ugrade se u ovo ili ono, kada će? I onda dobijate situacije da se ne zna pod kojim se uslovima nešto desilo, da se ne zna pošto je nešto prodato, da se ne zna šta stoji u koncesionom ugovoru. A tu se ne kriju standardne odredbe nego se kriju ove ključne – kakva je tarifna politika, kakve su bankarske garancije, kakve su obaveze izvođača radova, do kada će radovi biti izvedeni. Nije isto ako tamo piše da ceo put treba da se izgradi do 2012. i ako piše da nema roka. Dakle, ili neko pušta privatne firme da dobiju povoljnije okolnosti, pa i on nešto dobije, ili nije dobio ništa, jer ne zna čime se bavi. Znači i u jednom i u drugom slučaju taj mora da ide. U jednom slučaju mora da ide u zatvor, u drugom ide sa tog mesta, jer nije sposoban za njega.

Po ko zna koji put se štiti jedna osoba da ne bi pala vlada. U konkretnom slučaju koncesije za autoput bilo je nekog namigivanja da bi možda mogli da puste koalicionog partnera niz vodu, a da uzmu socijaliste. To je bilo došlo jako blizu toga, to još nije završeno i nisam siguran da se tako neće i završiti, ali nikakve istrage neće biti o tome. Znači, bio je Knjaz Miloš, pa biće izveštaj 13. decembra i nikada ga nismo videli. U međuvremenu je otišao potpredsednik vlade i taj slučaj nikada nije istražen. Pretpostavka običnih ljudi je da kada neko dođe na vlast on i treba da se nakrade, da je to sastavni deo vlasti i nijedna od tih stvari se ne tretira normalno. A ako hoćemo da idemo ka evroatlantskim integracijama, onda će neke stvari ipak morati da se promene. To znači da vi šaljete signal da ni ovi na nižim nivoima neće moći da kradu i to je momenat kada ona podrška sa 70 odsto pada na 20. Jer ko bi ovde bio za Evropsku uniju? Pa bili bi mlađi, preduzetniji, konkurentniji i sposobniji. Koliko takvih ima u populaciji? Oni su sasvim sigurno manjina i dobro je ako bi ih bilo 25-30 odsto.

Mi u stvari ne znamo kuda idemo, ni da li idemo ili se vraćamo, mi nemamo pojma. To govori da se te stvari ne dešavaju slučajno, da je to način jednog ponašanja, koje se vidi i na bizarnim detaljima. Pre mesec dana je fudbalska reprezentacija trebalo da igra sa Belgijom i padale su izjave kao – pobedićemo ih sa 2, 3:0. Oni odu tamo i izgube. I šta sutra kažu? Oni ne kažu – uh, kako smo pogrešno razmišljali, drugi put moramo da vodimo računa. Ne, nego – eto, desilo se. Sada dolazi nova utakmica sa Finskom i šta piše u novinama? Piše – Fince treba razbiti u prvih 15 minuta. Dakle, ništa nisu naučili iz onog lupetanja od pre mesec dana. Evo, sa košarkom je isto. Gde god pogledate mi se isto ponašamo, potpuno blesavo. Mi smo kao dete koje ne želi da odraste i stalno pravi infantilne gluposti i krevelji se, a kada dođe u kontakt sa svetom i kada mu svet kaže – ej, to tako ne ide, ono se ljuti na ceo svet i kaže – mi ćemo da promenimo taj prljavi međunarodni, odvratni svetski poredak. To je užasno depresivna i tragična pozicija. I ta stvar ne može da se izleči tokom jedne generacije, jako dugo ćemo izlaziti iz toga.

Svetlana Lukić:Nekoliko puta ste pomenuli koliko je daleko naš ulazak u Evropsku uniju. Malo sam cinična, ali ne mnogo, ali setila sam se kako je Božidar Đelić predvideo naš ulazak u EU za 28. juni 2012. Nekako čoveku mnogo teže padne kada to čuje od njega. Kao da neka zaraza vlada ovde. Ljudi koji su bili na zapadu i tamo naučili da budu racionalna, ovde počnu da lupetaju isto kao i ovi srpski domaćini od političara.

Miroslav Prokopijević: Dotičnog ministra se sećam i kada je bio ministar u Đinđićevoj vladi i kada je u Medija centru, gde smo zajedno bili na nekoj tribini, rekao da će Srbija ući u EU 2004. Na pitanje stranih novinara – kako, on je odgovorio – čudni smo mi Srbi, ako se naljutimo mi ćemo tu tranziciju da završimo za par godina i eto nas u uniji. Sada se ponavlja ista stvar. Pretpostavljam da je jedna od prvih stvari koje čovek nauči ako ovde uđe u politiku da, čak i ako je personalno obrazovan i odgovoran, ignoriše deo svog obrazovanja i odgovornost i prepusti se ovom mlaćenju i lupetanju i prodavanju magle, jer je njegov utisak da se u tako neuračunljivom biračkom telu takve politike isplate i da će ga održati na vlasti. Problem je u tome što kada vodite takve politike nema rezultata i onda rastu negativne političke sile, koje vam stalno vise nad glavom. Onda se to neodgovorno kreveljenje pretvara u totalno ludilo. Srbija u celini se još uvek nije smirila u normalnom delu političkog spektra.

Svetlana Lukić: Morala sam da izduvam nos, to je preče nego bilo šta drugo. Slušali ste Miroslava Prokopijevića iz Instituta za evropske studije. Demokratska stranka već danima poziva svoje koalicione partnere iz Demokratske stranke Srbije da podrže kandidaturu Borisa Tadića. Ne znaju više kako da umilostive Koštunicu. Evo, Tadić ga prati kao mali paž u Banjaluku. Njih dvojica se inače nigde ne pojavljuju zajedno sem, koliko se sećam, na proglašenju ustava i kada treba otići kod prekodrinske braće i podržati takozvanu Republiku Srpsku. Verovatno je Miroslav Prokopijević u pravu kada kaže da bi koalicija Demokratske stranke Srbije sa radikalima značila samoubistvo DSS-a, ali Koštunica izgleda pristaje da plati svaku cenu, samo da bi komšiji crkla krava. Tako taj čovek shvata dostojanstvo i integritet, dakle, nijedna cena nije prevelika da se plati propast onih koji bi želeli da Srbiju odvedu u Evropsku uniju. Ne znam šta bi Demokratska stranka još mogla da učini da umilostivi oca Srbije, ostaje im da ispred zgrade DSS-a u Braće Jugovića žrtvuju dve koze. Onda bi možda stvar krenula na bolje za Borisa Tadića. A vi ćete u nastavku Peščanika slušati profesorku prava, Vesnu Rakić Vodinelić, koja je nedavno napisala odličan tekst u Danasu. Naravno, u pitanju je štrajk glađu ili post do smrti.

Vesna Rakić-Vodinelić: Štrajk glađu ne treba posmatrati samo kao politički fenomen, ne samo kao vest za novine, već kao jedan ozbiljan pravni fenomen koji je povezan sa ljudskim pravima. I odista, kod štrajka glađu se javljaju mnoga pitanja na koja ni pozitivno pravo, a u vrlo velikoj meri ni pravna nauka nisu za sada dali zadovoljavajuće odgovore. Osnovno pravno pitanje vezano za štrajk glađu jeste pitanje da li štrajkač glađu sme da bude prisilno hranjen ili ne. To pitanje se pre svega postavlja kada su u pitanju štrajkači glađu koji su lišeni slobode, a najviše štrajkova glađu se dešava u institucijama u kojima su ljudi lišeni slobode. Malo sam pratila taj fenomen i istorijat štrajka glađu. Pre svega, štrajk glađu se vezuje za irsku tradiciju i tvrdi se da je i sveti Patrik štrajkovao glađu. Prvi organizovani štrajkovi glađu irskih zatvorenika su počeli u britanskim zatvorima početkom XX veka i 1917. zabeležen je prvi smrtni ishod jednog štrajka glađu. Nešto stariji slušaoci će se setiti čitavog talasa štrajkova glađu irskih zatvorenika u Velikoj Britaniji 70-ih godina sa brojnim smrtnim ishodima. Druga grana običaja štrajka glađu vezuje se za Indiju i običaj koji se zove darma, koji je vezan za oslobođenje Indije od britanske vladavine i sticanja samostalne države.

Kod nas su štrajkovi glađu učestali u poslednjih dvadesetak godina. Interesantni su prvi štrajkovi glađu zatvorske populacije posle smene vlasti petog oktobra, koji su se desili krajem 2000, 2001. i 2002, pa posle ubistva premijera Đinđića 2003. Veoma malo se pisalo o najraširenijem štrajku glađu, koji se desio 2006, posle obećanja tadašnjeg ministra pravde Stojkovića da će posle donošenja ustava doći do talasa amnestija i smanjenja određenih zatvorskih kazni. Tim štrajkom glađu je bilo zahvaćeno gotovo hiljadu zatvorenika u Srbiji. Druga vrsta štrajkova glađu koja je karakteristična za Srbiju su socijalni štrajkovi glađu onih koji rade u preduzećima, za koja se tvrdi da je nad njima obavljena pljačkaška privatizacija ili da su pali pod stečaj, a da za to nije bilo razloga. Podsetiću vas na slučaj Jugoremedije.

Podkategoriju ovih štrajkova predstavljaju bizarni štrajkovi glađu. Na primer, najstarija štrajkačica glađu bila je jedna žena, Britanka, koja je otpočela štrajk glađu u 108 godini života zato što je bila premeštena iz jednog staračkog doma u drugi. Nažalost, ona je vrlo brzo umrla. Jedan od svetski najpoznatijih štrajkača glađu bio je Sadam Husein, to smo svi zaboravili. Kada mu je počelo suđenje, on je u znak protesta zbog toga suđenja štrajkovao glađu nekoliko sedmica i od toga odustao. Karakterističan je i štrajk glađu Vojislava Šešelja u Hagu. To je bio jedan predizborni štrajk glađu, sasvim jasno sračunat na to da njegova politička stranka ostvari određeni politički profit zbog toga štrajka.

Vraćam se na osnovni pravni problem, a to je pitanje da li štrajkač glađu može biti prinudno održavan u životu i, s tim u vezi, pitanje motivacije štrajka glađu. Zbog čega se štrajkač glađu odlučuje na to i šta on time želi da postigne. Ono što je zajedničko svim štrajkovima glađu jeste tvrdnja da su povređena ljudska prava štrajkača glađu, a s druge strane, taj štrajk ima za cilj da prinudi određenu vlast, to ne mora biti uvek izvršna državna vlast, ali određenu vlast da pristane na zahteve štrajkača glađu. Kada je u pitanju štrajk glađu vladike Filareta, on štrajkuje zbog toga što mu je ograničena sloboda kretanja, a ograničena mu je tako što mu je vlast Crne Gore uskratila pravo da dođe na teritoriju Crne Gore obrazloživši to time da je vladika Filaret označen kao pomagač nekih haških begunaca. Prvo bih se zadržala na povredi tog njegovog prava. Sloboda kretanja jeste jedno od temeljnih, opštih ljudskih prava i to što je vlast Crne Gore zabranila vladiki Filaretu ulaz na teritoriju Crne Gore svakako predstavlja ograničenje njegove slobode kretanja. Ali se sada postavlja pitanje da li je to dopušteno ili nedopušteno ograničenje slobode kretanja. Kada vi i ja čekamo u redu za mađarsku ili austrijsku vizu ili bilo koju vizu šengenskih zemalja, da li ćemo je odbiti sa obrazloženjem da je davanje vize, čekanje na vizu, naročito uskraćivanje vize, ograničenje slobode kretanja. Dakle, neka ograničenja slobode kretanja su dopuštena.

U ovom konkretnom slučaju se postavlja pitanje da li je reč o dopuštenom ili nedopuštenom ograničenju slobode kretanja. Ako se neki građanin nalazi na poternici nekog međunarodnog suda ili je označen kao pomagač u skrivanju begunaca od međunarodne pravde, onda vlast zemlje u koju on namerava da uđe ima diskreciona ovlašćenja da mu uskrati ulazak u tu zemlju. To je nepopularna mera, to je mera koja izaziva protivljenje, ali to se smatra standardom dopuštenog ograničenja slobode kretanja. Naravno, ja dopuštam da vladika Filaret može imati potpuno drugačiju percepciju cele te stvari, kao i moje kolege koje posećuju vladiku Filareta, ali ovo je percepcija koja nije proizvod moje fantazije, nego je zasnivam na do sada objavljenim odlukama Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava.

Drugo pitanje koje se tu postavlja jeste pitanje cilja koji on želi da ostvari. Svakako da je jedan od njegovih ciljeva ulazak u Crnu Goru da bi bio sa svojom pastvom i ja to mogu da razumem kao cilj. Ali način na koji on štrajkuje glađu, znači ne kod kuće nego demonstrativno na granici između dve države, pokazuje da on želi da postigne i neki drugi, politički cilj. Tu dolazimo i do problema odmeravanja interesa, jer ako neko štrajkuje glađu, pa time ugrožava svoj život, da li država kroz lekara ili na bilo koji drugi način ima pravo da takvog štrajkača glađu prinudno hrani. U svom članku u Danasu navela sam dva međunarodna izvora, jedna je Deklaracija svetske medicinske asocijacije iz Tokija 1975, koja u osnovi kaže da je zabranjeno prisilno hranjenje štrajkača glađu, ako je on tu odluku doneo svesno, ako je upozoren na posledice koje štrajk glađu može imati i ako su stanje njegove svesti utvrdila najmanje dva lekara. Ako otpadne jedan od tih uslova, prisilno hranjenje je dopušteno.

Kada su u pitanju štrajkovi glađu zatvoreničke populacije, kod nas je to regulisano na jedan loš i nedostatan način, ali ipak je nekako urađeno Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, u čijem jednom stavu je rečeno da je zabranjeno prisilno hranjenje, ali u drugom je odmah propisan izuzetak, koji nije dovoljno jasno postavljen. Praksa u svetu varira. U zatvoru Gvantanamo je dopušteno prisilno hranjenje, odnosno postoji praksa prisilnog hranjenja i to pomoću stolica koje se zovu restraining chairs, koje su tako konstruisane i imaju takve vezove da se onemogućava izbacivanje hrane iz usta. E, kada je Filaret u pitanju, za njega ne važe samo pravila koja važe za druge građane, ne važe, dakle, samo pravila državnoga prava, nego važe i pravila crkvenoga prava, koja ja ne poznajem i neću se uopšte praviti da ih poznajem. Ali se vrlo dobro sećam reakcije Srpske pravoslavne crkve na štrajk glađu Vojislava Šešelja. Dakle, kada je on štrajkovao glađu, njegov zamenik Tomislav Nikolić je pokušavajući da taj štrajk opravda i sa etičkog i religioznog stanovišta, rekao da on ne štrajkuje nego da posti do smrti. Jednom sličnom kvalifikacijom se koristi i Filaret, ukoliko su tačno prenesene njegove reči, kada kaže da on drži apsolutni post. Ja ne znam šta je to, pretpostavljam da je to samo uzimanje vode, a ne i hrane. Ali na transparentu koji pored njega stoji, vidi se na fotografijama, stoji – štrajk glađu. Tako da on kao da želi da nas ubedi i da štrajkuje glađu, a i da ne štrajkuje glađu.

Kada je Toma Nikolić kazao da je Šešeljev štrajk glađu zapravo post do smrti, javio se sam vrh Srpske pravoslavne crkve i dosta odrešito je rečeno da post do smrti ne postoji, da se u slučaju štrajka glađu radi o jednoj vrsti pokušaja samoubistva, da crkva ne odobrava pokušaj samoubistva i da se ne može reći da je u Šešeljevom slučaju u pitanju post, nego da je to štrajk glađu. Kao što možemo da vidimo, vladika mileševski Filaret štrajkuje glađu već nekoliko dana, demonstrativno na granici, a crkva se nije oglasila. Da li je običnom građaninu uskraćeno ono što nije uskraćeno vladici, da li Srpska pravoslavna crkva ima jedne kanone kada je u pitanju pokušaj samoubistva za vladiku, a druge za građane – ja u to prosto ne verujem. Mislim da valja postaviti pitanje zašto se crkva ovim povodom nije oglasila. A na pitanje zašto naši državni velikodostojnici idu na noge ovom štrajkaču glađu – odgovor je vrlo lak: zato što crkva u ovoj zemlji nije odvojena od države, a naročito od nje nije odvojena Srpska pravoslavna crkva. Budući da nije odvojena, preko slučaja vladike Filareta se, makar u medijima, stvara slika jednog isposnika koji se žrtvuje za sve nas, kojeg obilazi i mlado i staro, a u suštini se radi o jednom političkom egzibicionizmu. Svaka ozbiljna crkva bi morala da stavi prst na čelo i da razmisli da li će tolerisati tu vrstu političkog egzibicionizma, koju je izgleda odlučila da toleriše.

Podsećam da ovo nije prvi slučaj da se Filaret ogrešava o mirske, svetovne i o crkvene zakone. Svi se sećamo njegove fotografije sa puškomitraljezom na ramenu. Vrlo dobro se sećam jednog zaista nepojmljivog događaja, koji mi u pravu zovemo manipulacija delovima ljudskog tela, kada je on u studio RTS-a donosio lobanju za koju je tvrdio da pripada jednom detetu i povodom te lobanje gradio određenu priču. Sve su to slučajevi koji mogu da govore o bizarnosti ličnosti, događaja, cele stvari, ali sa druge strane mnogo govore o odnosu crkve prema svojoj pastvi i prema svojim velikodostojnicima i o odnosu države prema crkvi.

Naša država je bila u težoj, suptilnijoj i pravno ranjivijoj poziciji kada je Šešelj štrajkovao u Hagu. Pravno ranjiva je bila i pozicija Haškog tribunala, koji je bio odgovoran za lice koje mu je bilo povereno na čuvanje. Odgovornost naše države u tom slučaju je možda nešto manja nego u slučaju smrti Slobodana Miloševića, jer je Šešelj, treba se podsetiti, dobrovoljno otišao i prijavio se tribunalu u Hagu. Ali u Šešeljevom slučaju sam mogla da razumem neke ministre i njihov odlazak u Hag i prosto neku potrebu da se raspituju da li se neki od Šešeljevih zahteva mogu ispuniti ili ne. Ali sada mi imamo situaciju u kojoj glađu štrajkuje lice koje nije lišeno slobode i tu se pitanje odgovornosti države uopšte ne postavlja. Može se postaviti pitanje odgovornosti lekara koji ga leči, naročito ako je tačno da Filaret ima neku hroničnu bolest. Postavlja se i pitanje pravne odgovornosti crkve, u tom smislu što ona mora da postavi pitanje svome vladici da li je to što on radi u skladu sa crkvenim kanonima. A to što je od čitavog slučaja napravljena medijska atrakcija je drugo pitanje, koje nema veze ni sa pravom, ni sa odgovornošću, već sa političkom atraktivnošću celog slučaja. Radi se o čoveku koji se vezuje uz Slobodana Miloševića, i to opravdano. On je preko svih medija kortešovao, prosto politički agitovao za pobedu Miloševića na izborima 2000. Sada ga podržavaju pre svega članovi i predstavnici Srpske radikalne stranke. Dakle, zna se koji deo političke elite on simbolizuje. Tako da je taj Naumov verovatno došao kod njega zbog političke bliskosti, a ne zato što se kao ministar oseća odgovornim za njegovo zdravlje, jer pitanje ministrove odgovornosti se tu nikako ne bi moglo postaviti. Prema tome, to nije pitanje pravne odgovornosti, nego političkih simpatija. Brate, dolaze oni koji vole to što on hoće da isprovocira.

Što se tiče Demokratske stranke Srbije, u vreme posle prevrata, dakle, posle obaranja Slobodana Miloševića, pa sve dok nije ubijen Đinđić i formirana vlada sa Koštunicom kao premijerom, ključna reč u njihovom pristupu politici je bila – legalizam. Oni su koristili reč legalizam da bi objasnili zašto neće ništa da rade i to je bio način koji im je omogućavao kontinuitet sa pravnim poretkom iz Miloševićevog doba. Ja sam u početku bila veoma srećna što se neko setio legalizma, to jest zakonitosti, ali zaista mi nije bilo potrebno mnogo vremena da shvatim da reč legalizam u njihovom i mom vokabularu uopšte nema isto značenje. E, od kako je donesen ovaj novi ustav, oni su potpuno zaboravili na legalizam kao ključnu reč i neposredno pred njegovo donošenja počeli su da kao ključnu reč upotrebljavaju – Kosovo. I nažalost, u njihovom vokabularu ta reč Kosovo samo prividno znači – učiniti sve što je moguće da se očuvaju granice Srbije. Zapravo se opet radi o jednoj ideologiji koju bih nazvala – kosovizam.

Dakle to je, posle legalizma imamo kosovizam, ne znam šta nas čeka kao sledeće, bojim se da će to biti – srpstvo i čekićstvo. Tvorac ove divne sintagme je Predrag Čudić. Sada imamo kosovizam kao izgovor da se opet ne radi ništa, da se čak ne donose ni zakoni koji su tim ustavom, koji je navodno donesen radi Kosova, predviđeni da budu doneseni. Opet se ključna reč njihove vlasti koristi u ideološkom smislu i to sada već dobija groteskne razmere – ne možemo imati izbore zato što svu energiju treba da sačuvamo da bismo sačuvali Kosovo. Kao da to uopšte ima veze sa bilo kakvom energijom u fizičkom, pa čak i u intelektualnom smislu reči. Zaista mi dođe da pitam te ministre šalju li oni decu u školu ili im i deca sede kod kuće, dok se ne vidi kako će se završiti stvar sa Kosovom. U današnjem Danasu je bio jedan divan aforizam, koji kaže – Sve živo u Srbiji treba da zadrži dah dok se ne reši pitanje Kosova. Dakle, do rešenja pitanja Kosova oni očekuju od nas da budemo duhom mrtvi, a verovatno ne bi bilo loše da jedan broj nas i fizički izumre do toga trenutka.

Naravno, to pitanje će biti rešeno na način koji je suprotan željama onih koji sada vladaju Srbijom i mislim da je to njima jasno. Meni se, međutim, čini da stvar sa Kosovom, a naročito sa kosovizmom, uopšte nije vezana za tu teritoriju i čini mi se da se zvanična Srbija sve više okreće od ideje Evrope i polako, preko svojih nezavisnih analitičara, to uspeva i da glasno izgovori. Ona se okreće nekakvom slovenskom savezu i Rusiji kao glavnoj sili u tom savezu. Treba videti kako živi prosečan građanin u Italiji i kako živi prosečan građanin u Rusiji i zapitati se da li bismo mi našoj deci poželeli da žive kao što žive deca u Novosibirsku ili kao što žive deca na Kalabriji, koja nije mnogo razvijeni deo Italije. Dakle, to je pitanje koje sebi treba da postavimo. Pa sad, znate, ako većina smatra da treba da živimo kao što se živi u Njižnom Novgorodu, pa možda to ima nekih čari koje ja u ovom trenutku nisam u stanju da sagledam.

Svetlana Lukić: Oni bi hteli da samo za sebe zadrže privilegiju da žive kao u Beču.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ne, oni bi za sebe hteli da zadrže privilegiju da žive onako kako živi jedna šačica Rusa. Takvu privilegiju, da se razumemo, već imaju tajkuni u Srbiji. Niko nije u stanju da dokaže vezu koja postoji između pojedinih tajkuna u Srbiji i delova državne vlasti. Mi svi nagađamo da ta veza postoji i ona se sada približava stepenu veza koje postoje u organizovanom kriminalu, što znači da je kriminalna struktura povezana sa delovima državne strukture. E, ako mi sve to hoćemo i ako se nama sviđa da imamo 200 familija kojima ćemo se diviti, jer imaju kuće na Dedinju kao što je vila Jelena, sa skulpturama od baroka do secesije na istoj fasadi, ako nam se sviđa da prolazimo pored njih, pa da to gledamo i da uživamo, da tim ljudima želimo sve najbolje, pa dobro – onda će tako biti.

Od kada razgovaram sa vama, stalno se nečega plašim i baš sam pre neki dan razmišljala o svojoj ličnoj priči. Setila sam se 1991. godine. Moj sin se rodio 1990, ja sam dosta stara majka, kasno sam ga rodila. I onda šetajući sa jednom mojom prijateljicom, koja takođe ima sina koji je vršnjak moga sina, mi smo bile vrlo srećne što smo rodile pod stare dane, jer smo videle šta se tada sprema. Prema mojim godinama, ja sam tada mogla imati sina koji bi imao dvadesetak godina i koji bi verovatno ili išao u rat ili morao da beži, da se sklanja od tih poziva. Onda sam rekla – pa eto, uopšte nije loše biti stara majka. Moj sin, koji još nema 17 godina, je pre neki mesec uveden u evidenciju vojnih obveznika. I ceo njegov život, sa mog stanovišta, prolazi u tom mom užasnom strahu da se on ne suoči sa situacijom da ode u neki rat, tako da ja o tome nisam u stanju da racionalno razmišljam.

Svetlana Lukić: Ako dočekamo svoje unuke moći ćemo da se pravimo važni i da kažemo da smo bili živi u vreme kada su živeli i umrli Džon Lenon, velika Jugoslavija i Pavaroti. Slušate Nessun dorma, Niko ne spava i Lućana Pavarotija.

Mame i tate koje su se posle ove reklame obradovale DVD-u Teletabisa, ne treba mnogo da se raduju, jer ovi pravoslavni fundamentalisti mogu da se ugledaju na svoju katoličku braću iz Poljske, koja su pokrenula inicijativu da se zabrani distribucija ove dečije serije, zato što je jedan od junaka Teletabisa, mislim da je Tinki Vinki, to je onaj u ljubičastom što nosi crvenu torbicu, po njihovoj oceni jedan običan pederčić i da deca Poljske to ne bi trebalo da gledaju. Tako da valja očekivati da Filaret nešto preduzme ovih dana kada se bude vratio od svog brata… Nije u stvari Filaret, koji od njih beše pedofil? Sad sam zaboravila, ima ih puno…

Dobro, list Politika je narodu obznanio da DSS podržava kandidaturu Borisa Tadića ukoliko on, Boris Tadić, i njegova stranka, pristanu da se predsednički izbori održe tek krajem 2008. godine, a ne do kraja 2007, kako nalaže ustavni zakon. Da rezimiramo, legalistička DSS traži od predsednika države da pogazi ustavni zakon, ukoliko hoće njihovu podršku. Dragan Šutanovac, potpredsednik DS, zapretio je padom vlade, ukoliko DSS ne podrži Tadića. Kako demokrate mogu da budu energične i da lupe šakom o sto kada im to zatreba. U nastavku Peščanika slušate narodnog poslanika Nenada Prokića.

Nenad Prokić: Mislim da u koaliciji vlada idila, da su to fingirani sukobi, kao što se fingira i ovo oko Kosova i NATO-a. To je jedno fingiranje u odnosu na političke ambicije koalicije da se ona održi dok to odgovara koalicionim partnerima. Zaoštravanje oko NATO-a je ovonedeljna senzacija, sledeće nedelje će to biti nešto drugo, treće, jer mora da se održava neprekidna neizvesnost u javnosti. A pred izbore će se opet posvađati i gledaćemo reprizu one prve noći u parlamentu kada su u DS-u rekli šta misle o DSS-u, kada je DSS glasao jednoglasno za Nikolića, a samo sedam dana posle jednoglasno protiv Nikolića. Bile su to njihove krajnje zaoštrene igre, u kojima mi treba da budemo mrcvareni. Sto dana su se dogovarali oko vlade i zafrkavali građane Srbije, a onda su sto dana vladali i zafrkavali građane Srbije. To je očigledno recept koji drži vodu, koji ovde još uvek prolazi, meni nije jasno kako i zašto, ali on prolazi i zašto da oni menjaju tim koji sa tom taktikom uspeva da se održava u uslovima u kojima bi se retko ko održao. Mislim na gubitak Crne Gore i Kosova. To je jedan srpski seljački bonapartizam, koji je po ko zna koji put završio u blatu, ali eto, posle srpskog Kaligule došao je srpski Neron. A ko će biti treće zvono posle sunovrata, videćemo.

Koštunica sada želi da ukine i pravo na gunđanje. To nije radio ni Milošević. Vi danas u novinama čitate kako je Tadić već pristao da bude protiv NATO-a, čime oni i Tadića pripremaju za tu mogućnost, Od jednog nedoslednog predsednika kao što je Tadić, koji je već hiljadu puta tu nedoslednost pokazao, očekuje se da nastavi sa nedoslednošću, da bi se održavala kohabitacija koja je prerasla u koaliciju i na taj način produžavala agonija. Njima svima to jednostavno odgovara. Kampanje koje se pokreću u novinama protiv jednog čoveka, Čedomira Jovanovića, sinhronizovano i u jednom danu – to ne postoji nigde na svetu. Znači da ti urednici imaju neku koordinaciju, oni dobijaju nalog od nekoga da to urade. Sad je ispalo da se družio se onim satanistom. Prvo, to nije nikakav satanista, nego neki umobolni čovek, ali sve to ide u korist slatkog pravoslavlja koje će nam rešiti sve probleme. Zapravo su satanisti oni koji mogu da u novinama pišu na taj način. Dobro je rekla Mirjana Bobić – to u novinama je pravi satanizam podržavan od državnog aparata, novinarski satanizam, gde se seku noge, ruke, glave, gde se dere koža.

Evo, ja sam u parlamentu, razgovaraš sa narodnim poslanikom. Osnovno načelo urbanizovanosti je dopuštanje sagovorniku da kaže svoju misao celovito i do kraja, a da ga pri tom niko ne prekida. Nema manjeg ni skromnijeg naloga. To ne postoji, u parlamentu je jedna razularena gomila. Ne možeš ti u Srbiji da dočekaš da ti neko da reč, moraš da se boriš, moraš da prekidaš. To rade radikali, dobacuju govorniku najveće prostote, ali u pola glasa, kamere ne čuju, mikrofoni ne čuju, a oni dobacuju najprimitivnije. I onda kada im Vesna Pešić kaže – nemojte tako, oni kažu – izvinite. Ima kod Vitgenštajna jedna rečenica, u kojoj on kaže kako ceni engleske izreke, kao što je – svet čine razni ljudi. Za neoprezne umove ispada da je ovo neka banalna, plitkogrla misao, ali po Vitgenštajnu u njoj je maskirana velika i duboka misao i na njenom dnu sama istina. To je za mene LDP u Srbiji danas, bolno jednostavno izrečena sva dubina koja počiva na istini. To je jedino što nas sve tamo okuplja. Ja stvarno ne umem da tešim, ali umem da otrežnjujem i najviše volim političare koji umeju da otrežnjuju, kao što je Bler, kao što je Sarkozi, kao što je Jovanović. Sve mi je ostalo glupost za koju nemam vremena.

Danas su na vlasti crnorukaši, ta oficirska fukara, neka družina iz azijskog departmana, u svakom slučaju smrtni neprijatelji demokratije i rasisti. Pogledaj maksime crnorukaša – ujedinjenje ili smrt, sloboda svim neoslobođenim Srbima sa Srbijom ili smrt i samoj Srbiji. Takvi su i ovi danas. Oni su prepoznavali sebe kao isključivu zdravu snagu svoga plemena i predlažu neku tajnu i trajnu politiku bezobzirnosti u okviru jedne razbojničke, hajdučke nekulture. To je jedina konstanta u srpskoj politici, taj državotvorni, nacionalni egoizam. Toje oduvek bilo jedino što su oni mogli da sroče i da ponavljaju kao ludaci. Tom kralju Petru politiku je iza kulisa određivao komandant dunavske divizije, Damjan Popović, koji je bio siva eminencija dvora Karađorđevića, za kojega se nije znalo da li je ministar vojni ili komandant aktivne vojske ili upravnik varoši Beograda ili predstavnik višeg vojnog suda ili šef tajne policije ili mitropolit. A ista matrica vlada i dan danas. Ti savetnici predsednika koji ne znajući šta će drugo, pevaju u ruskom horu. I onda se vlada antinomijama. Imaš dve očigledne, prave srbijanske antinomije. Jedna je oko Kosova. Ako smo mi srećni što su Rusi odustali od načela iz Rezolucije 1244 da nema podele Kosova, šta ćemo onda reći ako Amerika odustane od drugog načela te iste rezolucije, od načela da nema pripajanja Kosova drugoj državi? Ili jedna druga antinomija kojom se vlada – ako tražiš poštovanje suvereniteta na svojoj teritoriji, onda moraš da imaš isti takav odnos i prema Bosni i Hercegovini.Legitimnost se, dakle, na jedan način shvata kada je reč o Srbiji, a na drugi način kada je reč o Bosni i Hercegovini, jer Srbija smatra da je postojeći ustav Bosne i Hercegovine takav da se može promeniti jedino uz saglasnost Republike Srpske. A kosovske Albance nije pitala ništa kada je menjala sopstveni ustav.

Nadam se da će LDP biti to treće zvono posle sunovrata, ali o tome moraju Srbi da odluče. Kako kaže arapska poslovica – Višak nečega je uvek nedostatak toga. Taj višak patriotizma je upravo nedostatak pravog patriotizma. I tako, pogledaj srpsku istoriju poslednjih 150 godina, kako je knjaz Danilo ubijen u Kotoru 1860, kako je knez Mihailo ubijen u Beogradu 1868, Aleksandar i Draga Mašin ubijeni 1903, kako je Đinđić ubijen 2003, kako su u Parizu napisani Protokoli sionskih mudraca od strane ruskog agenta Matveja Golovinskog 1898. Kada pogledaš šta je zajednička osobina svih tih događaja, ti vidiš da je u svima njima učestvovala ruska tajna služba, Ohrana. Kada su nabijani na sablju Draga Mašin i kralj Aleksandar, to su dvogledom, kao iz lože u operi, sa samo 20 metara iz ruskog poslanstva posmatrali agenti Ohrane. A Golovinskom su poverovali i Čerčil i Staljin. Posledice toga su bile ogromne, Drugi svetski rat, šta je bilo sa Jevrejima. Ni kod nas posledice nisu ništa manje, samo izgledaju tako jer smo mi mali, pa je sve što nam se događa manje i nikoga sem nas od toga ne boli mnogo glava. Ali mi 150 godina živimo pod zaverenicima, koji se kao životinje bore da se održe. Kakvo Kosovo, kakvi ljudi na Kosovu, ovo je važno, a sve ostalo ne. To je onaj šibicerski metod – tri ti guram, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim. Eto, to je naša politika. Gangsteri.

Tu nema ni P od patriotizma. Pre neki dan je u Banjaluci objavljena knjiga Gorana Babića, antologija mrtvih pesnika Hrvatske, Bosne i Srbije, koja nosi dirljiv i uzbudljiv naslov – Žeženo zlato moga jezika. Tu vidiš jedan sveobuhvatni pogled, kojem ti zaverenici, samozvani patrioti ništa ne mogu. To je moj jezik, nije ni bosanski, ni hrvatski, ni srpski, to je moj jezik, a žeženo zlato koje proistekne iz njega je takođe i moje vlasništvo i tu ništa ne mogu agenti jednog nazadnog i propalog sveta. I to je ono što ohrabruje. Društvo sa najvećom krizom u regionu mora sebi da postavi neka bitna pitanja. Da li je zaista pravedno i pametno ući u Evropsku uniju onda kada to dopusti Mišković. Po prvi put vidim jednog visokog oficira koji mi se sviđa, ovog Ponoša, a samo gledajte kada će da ga šutne Koštunica i kada će od njega da odustane Tadić. Dakle, svako ko je iole bolji je velika opasnost. To je jedan krug iz kojega mi stalno pokušavamo da nađemo izlaz, ali izlaz mora da se napravi tako što će jednom opštom aklamacijom da se odluči da tako više neće biti. Tu ne pomažu ni Beogradski krug, ni Peščanik, ni LDP.

Ako jednim pridevom treba označiti političke vođe u Srbiji, onda taj pridev za Čedomira Jovanovića može da bude samo – sam, užasno sam. Čovek kojega toliko napadaju. Zamisli kako je kada na tebe svakoga dana bacaju tone najgoreg materijala, a samo zbog toga što govoriš istinu. Stvarno je užasno živeti tako. Očekuje nas gadna jesen. U sledećih sto dana vlade će Kosovo postati nezavisno. Kosovsko pitanje mora da se reši tako što će se Srbi i Albanci pomiriti, drugog rešenja nema. Politika koja to ne obezbeđuje je pogrešna politika. To je vrlo jednostavno, kao i sve ostalo.

Svetlana Lukić: Postoje predviđanja da se ovom radikalizacijom kao što je nazivanje Kosova NATO državom priprema buduća koalicija, koju smo već videli 9. maja, koalicija radikala i DSS-a. LDP tada po definiciji ispada izdajnik, ali se to sprema i Demokratskoj stranci.

Nenad Prokić: Ako to ne vidi, Tadić je onda uljuljkan u lažne nade. S druge strane, mislim da on računa na to da Koštunica nema boljeg predsednika od njega. Radikali su mu igrači na klupi za rezerve, koji su uvek tu da skoče kada ustreba, da se razgalame i raspojasaju. Koštunica ima 11 odsto podrške, a vlada svim i svačim, jer je Demokratska stranka uvela novo volšebno pravilo u demokratiju, da onaj koji ima manje glasova može da odlučuje o svemu. I ovaj uživa to pravo koje mu je poklonjeno. I mislim da će izbori biti zajednički, i predsedničkii lokalni, jer među njima nema iskrenog poverenja, iako idila još uvek traje. Ko će garantovati Koštunici da će mu Tadić biti pri ruci za lokalne izbore, ako je pre toga uz njegovu podršku dobio predsedničke. U toj koaliciji nema te vrste poverenja zato što nema ni ideje u koju zajedno veruju. Radikali su, naravno, mnogo bliži Koštunici nego što je to Tadić, a Tadić… Ja nemam poverenja u kapacitet Demokratske stranke, barem ne u one principe koji su meni bliski. Oni su to završili, prokockali i ja više nemam poverenja u partiju koja je krajem 80-ih osnovana kao humano lice nacionalizma. Tadić bi trebalo da razmisli da li mu je opasnije da zbog nas izgubi 4-5 odsto ili mu je opasnije da od Koštunice izgubi sve, a to mu preti.

Šta ćemo mi uopšte u Evropskoj uniji sa takvim shvatanjem suvereniteta? Evropska unija ne smatra da je suverenitet ono što od države stvara političku zajednicu. Nećemo u NATO, a hoćemo u Partnerstvo za mir. Koga oni zezaju, stvarno? Ma užas, stvarno užas.

Ja ne krivim ni njega, ni tajne službe, niti bilo koga, oni samo rade na polju mogućeg. Ja krivim recimo oca moga prijatelja. Moj je umro, pa ne mogu njega da krivim, ali bio bi isti takav – šta će nama Evropska unija, a onda sutradan moli sina da ide da umesto njega stane u red za austrijsku vizu. Ponor između te dve njegove želje sam video toliko puta već ranije, kada je rekao – šta hoće oni Hrvati, ima da se bijemo, Vukovar, Dubrovnik, ovo, ono. Pa kada je stigao poziv za njegovog sina – kuku, lele, šta to bi. Pa kada su krenuli NATO avioni – ima da ratujemo sa celim svetom, a kada je prva bomba pala, beži u podrum, nervni slom, librijum i one pilule, kako se zovu… Uzrok i posledica, on to ne shvata, kao ni predsednikovi i premijerovi savetnici. Dakle, hoćeš da ratuješ s NATO paktom, pa gađaće te sa 5.000 metara, a tvoje rakete idu do četiri. Treba li da padne bomba da bi ti to shvatio? Ne damo Kosovo, pa kada bude ono što sleduje iza – jao, majko, kuku. Pa možeš valjda da razmišljaš malo unapred. Ako sam na nešto kivan, kivan sam na takve ljude. I kao da su svi takvi. Sad će neko da kaže – optužuje narod. Pa jeste, pa šta. I ti lideri nakazni, i taj Kaligula i taj Neron, i oni proizlaze iz naroda, ne proizlaze ni iz čega. Vi ste ih izabrali, vi ste lepili slike na autobuse, vi ste Miloševića toliko obožavali. Šta sad, ispade da je on šef kriminalne bande, da je samo krao pare? Gde su ti ljudi da kažu – ej, sramota me je, pocrveneo sam u licu, izvini sine što sam te slao u rat, izvini što sam te oterao u inostranstvo, izvini što sam te ubio.

Ovde ljudi stalno traže neke harizmatične vođe. Hajde da se jednom priklonimo harizmi razuma. Ali ko da sluša razum dok divljaju strune gusala! Kao neka deca, samo da pobegnu od posledice, pa uhvati onu strast i s njome vrti dok se ne usere od straha – a onda neko drugi strada. Rekli smo da će Crna Gora da ode, pa su oči hteli da nam iskopaju. I šta je sad? Eno ga Filaret, ne može da uđe. Neće biti ni sa Kosovom drugačije. Milion i sedamsto, osamsto hiljada ljudi neće s nama da živi po cenu samouništenja. Šta kaže vlada, kako će da obezbede nadzor granice Kosova sa Albanijom i Makedonijom? I u čemu je logika podele Kosova? Šta sad, oni Srbi koji su u enklavama mogu da budu manjina, a ovi na severu to ne mogu? Šta sad imamo, Srbe na Kosovu prve i druge kategorije? Ne, nego je to samo hrana da bi gusle mogle da se ponovo zatežu, a niko ne mari što će sve to skupa da vodi u podelu same Srbije. Ogroman srpski napor da se promene avnojevske granice, na užasne načine je iskušan i propao. I trebalo je da propadne, ali on će se u finalnoj ironiji iskazati tako što će avnojevske granice biti narušene jedino u slučaju Srbije. Pokušavali su da reše probleme etničkim principom u Hrvatskoj, a istorijskim na Kosovu. I to je jedna antinomija. Ne možeš tako da lažeš ni sebe, ni druge. Možeš jedno vreme da lažeš neke ljude, ali ne možeš sve vreme da lažeš sve ljude. Tako da će i oni završiti, oni će otići, ali ja se bojim da će to biti pobeda koja neće biti izvojevana do kraja. Šta će meni pobeda, ako će posle Kaligule doći Neron?

U tom njihovom patriotizmu postoji jedan deo koji ne podleže opštoj halabuci, a to je deo koji se odvoji za sebe, pa napraviš kuću na Dedinju, pa drži, ne daj. U tom delu za sebe taj patriotizam nema nikakvu jurisdikciju, on tu nema pristupa. To je za uveče kada ja dođem kući da budem sa mojom familijom, mojim prijateljima, da se smejem blesavom narodu, guravom, a ujutru kada izađem, da bih obezbedio sebi taj mali večernji idilični trenutak, ja krećem da gazim leševe, da lažem, da kradem, da pretim. A onda se uveče opet vratim tu gde vladaju drugi zakoni, eksteritorijalni u odnosu na taj patriotizam. Pa to je nitkovluk, ja ne mogu tako da živim, ne može kap rođenog sala da mi bude draža od hiljada i miliona drugih ljudi. Kakvo njihovo pravoslavlje? Oni svojim delovanjem pobijaju osnovne principe na kojima je sazdana čestitost, civilizacija, humanost. Za vreme ovih tam-tam ratova koji su vođeni, jedan procenat ljudi se užasno obogatio, a svi ostali su osiromašili. I u drugim bivšim republikama je tako, sem u Sloveniji, a i ona bi bolje prošla da je taj razlaz urađen onako kako je nalagao kod vremena. I sada smo ostali samo mi, sada se taj ološ oficirski, policijski sabio iz svih tih država ovde i sve to glasa i priča nam kako su oni u pravu i kako je ne znam ko zeznuo stvar. Uvek neko njima zezne stvar. Sada im stvar zeza Čedomir Jovanović.

Oni ne mogu da trpe jednu partiju za koju tvrde da je minorna i beznačajna. A ne mogu da je trpe znaš li zašto? Zbog toga što je to što govori LDP tačno i što oni znaju da je to tačno i boje se da to ne sazna cela država. To je samo zbog toga, inače smo mi u ovom omeru zaista neko zbog kojega oni ne bi trebalo da se brinu. Kažem ti, oni hoće da zabrane i gunđanje. Pa ovo što LDP radi je na nivou gunđanja. Šta mi možemo da uradimo, gde smo mi na vlasti – u jednoj opštini. I ti njihovi nepromišljeni napadi, pazi ovaj na Terzića, tu očigledno nema ničeg, jer to i nije bio napad na njega nego na nekog drugog. E, taj napad neće prestati, a ovaj će se zaboraviti. Pa Batić je isto bio u zatvoru i ko se toga seća? I onda ja volim da pročitam knjigu – Koštunica, jedna karijera, jer me ona podseća na to šta je taj čovek rekao i od kad on govori te stvari. Kakav legalista, on ima onu svoju jednu ideju u okviru svoje sujetne ličnosti i on je promoviše, za razliku od Tadića koji nema ideju. Naravno, bolje bi bilo da ove Koštuničine nema, jer je nikakva, ali on je ima i mi svi patimo zbog toga.

Na saslušanjima povodom Ovčare ljudi tvrde da u Vukovaru nije postojala teritorijalna odbrana nego da je to bila neka grupa ljudi koja se sastala na ulici. Ta nakazna, zločinačka politika koja je dala užasne rezultate od kojih su toliki propatili, ne može se ona braniti logičnim stvarima, nego samo novim lažima. Nije bilo teritorijalne odbrane, nije Filaret krao, laži su neizbežne, jer rupe u nečem crnom možeš da popunjavaš samo crnim. Uzmi crnu farbu, pa zamaži. Pa ako ste progutali Ovčaru, progutajte i to da ti ljudi nisu bili organizovani nego su bili neki banditi i da sve to nema veze. I opšta spremnost da se to prihvati dovodi do velikih glavobolja. A ljudi koji to pripremaju ili koji od toga žive ili koji na osnovu toga prave svoje karijere, uživaju kao bubreg u loju. Toliko puta je prošlo, proći će i sad. I ‘oće, proći će.

Taj koncept je ovde uvek prolazio i još uvek mu na vidiku nema dostojnog protivnika. Zato stalno parafraziram Milovana Đilasa i njegovo treće zvono – mora nešto da zazvoni kao objava, pa da ljudi kažu – da, tako je. I da nedeljom kada pođu da glasaju znaju i Filareta i teritorijalnu i Mladića i svega da se poprisete, pa da onda zašilje olovku. A kada pogledaš ljude koji se ovde bore protiv nepravde, one koji ne okreću leđa nevolji i bedi, ti vidiš kako su nam životi prošli u tome i da to nije normalno. Za razliku od njih, koji se verovatno nikada ne pitaju ništa. Pitao se šef policije Čaušeskua, koji je pobegao u Ameriku desetak godina pre pada Čaušeskog, on je rekao – nisam više mogao da gledam te nakaze i njihove laži. Bio sam tamo, radio sam užasne stvari i jednog dana sam shvatio da više ne mogu. Ja nigde da vidim da je ovde neko postupio kao taj što je progovorio, da ustane iz njihovih redova i kaže – ma nosite se, bre, u vražju mater, pa svi ste vi lopovi i ubice, pa neću s vama, ne mogu više da vas vidim očima. Ne, to je bratstvo u krvi, iz njega se ne izlazi.

Ovih sto dana vlade mi je obeležila jedna nova vrsta mafijaškog cinizma. To me najviše zabolelo, pravo da ti kažem i to je jedan novi kvalitet ove vlade koja se zove druga Koštuničina vlada, koja je različita od one prve do mojega. To je taj mafijaški cinizam, znaš kada mafijaši sahranjuju čoveka kojega su uklonili, pa cveće, pa saučešće ženi, pa novčana pomoć, pa decu pomaze po glavi. E, tako se oni ponašaju prema Đinđiću, njemu kojega su toliko satanizovali i provlačili kroz blato. Odjednom im je on čovek bez mane, a nas koji smo preživeli satanizuju na onaj isti, možda čak i gori način nego Zorana Đinđića. Ti mafijaši i cinici napišu u Presu ili Kuriru – to je bio čovek i po. Ubili ga kao psa na ulici, ali mrtav je, ne može im ništa. To je čisti onaj mafijaški, nekrofilski, satanistički, odvratni ološ.

Vraćam se na oca moga prijatelja. Ne možeš da kažeš – ako ode Kosovo, prekidamo diplomatske odnose sa Evropskom unijom, a da se nadaš da ćeš da dobiješ vizu za Austriju – jer neće biti ambasade u Beogradu. Nema vize, alo ćale, nema vize, nećeš ići u Austriju kod ćerke koju si oterao glasanjem u vreme Miloševića. To ti je forget, ćao, sedi ovde i jedi govna. Tu se sve završava i tu sve počinje. Ne možeš više da ih hraniš svojim ludilom, jer oni se tvojim ludilom hrane i od toga prave svoju beslovesnu i nakaznu politiku, objašnjavajući ti kako Rusi samo što nisu krenuli, pa da im damo aerodrom, pa da im damo Bor, pa da im damo sve živo, samo da krenu, pa makar na puževima krenuli, kao što kaže Sterija. Velike laži, velike, velike prevare. Onaj Basara kaže – neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije. Pa sad to neka čita kako ko hoće.

Svetlana Lukić: Za kraj Peščanika slušate vesti broj 9 Ivana Čolovića.

Ivan Čolović: Čitajući knjigu političkog analitičara Slobodana Antonića – Srbi i Evrosrbi, koja sadrži njegove članke prvi put štampane prošle i ove godine uglavnom u Politici, zapazio sam da autor često prekida analizu, napušta jezik mirne analitičke proze i prelazi na uzburkani govor emocija. Kao junak nekog mjuzikla koji usred razgovora, kad ga osećanja ponesu, iznenada počne da peva. Zašto to radi? Kad sam uporedio nekoliko mesta na kojima Antonić sa analiziranja neke stvari prelazi na njeno emotivno opevanje, utvrdio sam da se to skoro uvek događa kad ovaj politički analitičar stane da piše o Kosovu. Na primer, već u članku kojim počinje ova knjiga, na pitanje šta bi za Srbe značila nezavisnost Kosova on odgovara ovako: To jednom Srbinu nije lako da kaže, to znači priznati poraz, to znači suočiti se sa svojom amputiranom rukom, to znači naučiti živeti bez Kosova, to znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu sve dok ne nađete novo srce, novi identitet. Kako je to bolno. Dakle, ono što jednom Srbinu nije lako da kaže, ne može biti lako ni Srbinu Antoniću. U redu, uzmimo da je to tako, ali ipak čovek bi očekivao da će njemu kao političkom analitičaru biti lakše da o tome govori, nego nekom drugom, analizi manje vičnom Srbinu, jer analitičar raspolaže metodama tumačenja politike i odgovarajućim rečnikom koji pomažu da se koliko toliko razjasne i najteži problemi. To je bar ono što javnost očekuje od političkog analitičara, pogotovo onog koji analize objavljuje u jednom dnevnom listu, kao što to radi Antonić. Ali ne, on kao da se ovde trudi da pokaže koliko je i njemu o Kosovu teško da govori, zapravo čak i teže nego drugima.

Stvar je u tome što Antonić, kad pominje problem koji za Srbe predstavlja govor o ovoj temi, ne misli na njenu složenost, na njenu dugu predistoriju, na teško uskladive političke interese koji postoje u vezi sa Kosovom ili na neke druge slične teškoće s kojima se suočavaju politički analitičari u Srbiji kad pišu o ovoj temi kako bi i drugima pomogli da se tu bolje snađu. Suprotno od toga, Antonić po svemu sudeći problem govora o Kosovu, kad o tome govore Srbi, vidi u mogućnoj opasnosti da taj govor bude shvaćen kao znak nedopustive prisebnosti, hladnokrvnosti, takoreći ravnodušnosti prema jednoj nacionalnoj svetinji. Ustvari, mislim da se on pribojava da bi govor o Kosovu mogao da bude tako shvaćen najpre onda kad je racionalan, prozaičan, razložan, to jest kad je to govor političke analize. Da bi, ne daj bože, kao znak ravnodušnosti mogao da bude shvaćen i njegov analitički diskurs, ako bi ga neoprezno koristio u tumačenju ove za Srbe osetljive teme. Zato Antonić, kad u nekom svom članku dođe do Kosova, najčešće počne ovako tužbalički da zapomaže, uz pomoć nekoliko krvlju dobro natopljenih metafora. Time hoće da pokaže da i njega na pomen Kosova preplavljuju suviše jaka osećanja i da u takvim prilikama i njemu pamet staje. Uz to, on na taj način svom čitaocu stavlja do znanja da njemu, Antoniću, to teže pada nego drugima kojima Kosovo zastaje u grlu, jer je on profesionalni tumač teških pitanja i razvio je sposobnost analitičkog govora o njima. Pa, eto, ipak i on mora da prihvati istinu da mu ta sposobnost ništa ne vredi kad treba da govori o raspamećujućoj kosovskoj temi.

To ipak ne znači da Antonić poručuje da se o toj temi ima ćutati. Ako nije preporučljivo da Srbi o Kosovu govore mirno, razložno, pribrano, oni zato mogu, i u stvari treba da o tome govore poneseno i burno, plačevno, izbezumljeno, takoreći pesnički. I autor ove knjige trudio se da pokaže kako se to radi, pa tako u njegovom tekstu iskrsavaju amputirana ruka, rupe u grudima i druge slične metafore. Njegovi čitaoci to treba da shvate kao obrazac koga i sami treba da se drže, to jest kao preporuku da se i sami, ako ne žele da se u njihovo rodoljublje posumnja, nekako ovako zanesu kad govore o Kosovu. Antonić im svojim primerom pokazuje da za tu vrstu zanosa nije potreban neki poseban dar, recimo književni, nego da je za to dovoljno imati čvrstu veru, ono što se nekad zvalo razvijena svest. Ništa novo, i naši stari su tražili da svesni elementi, kad je najteže, zapevaju – naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva.

Retorička sredstva kojima se autor knjige Srbi i Evrosrbi koristi za ove iskorake u govoru potresnom i patetičnom nisu uvek kao u navedenom primeru ovako satanistički krvava. Bar u jednom slučaju pokazao je da to može da postigne i pomoću erotskih metafora. Podsetio je svoje čitaoce da gubitak Kosova za Srbe nije samo kasapljenje, nego je to i silovanje Srbije. Ali nije ostao na tome nego se potrudio, u članku pod naslovom Jednoga dana, da od metaforičkog silovanja Srbije napravi pravu malu političko-erotsku alegoriju. To izgleda ovako: Silovana je, dakle, nesrećna devojka po imenu Srbija, a siledžije su veliki i jaki momci čije se vođa sasvim prikladno zove glavni Badža. Jasno je da on nije Popajev drug, ali njegov zemljak jeste. Scenu vidimo kad je radnja već počela, pa u prvom planu začudo nisu silovana i siledžije, nego kibiceri, navijači, kako kaže Antonić. To su, kao što je čitalac ove knjige mogao i da očekuje, besramni domaći izdajnici, koji nesrećnoj Srbiji dobacuju da treba da uživa u seksu, da se smeši, da dahće, stenje i traži još. Ali scenu posmatra i autor ove alegorije, jer Antonić je i sebe uveo u priču. Ako se ne računa silovana, on je jedini pozitivac u gnusnoj raboti koja je ovde opisana. Nesrećan je, teško mu pada to što gleda, a posebno to što čuje, to što dobacuju navijači, kibiceri. On ih grdi, ne može da veruje da su baš toliko pokvareni i bezdušni. I na kraju, obraćajući se silovanoj on kroz suze uspeva da kaže da glavni Badža baš voli da je veliki ljubavnik, ali Srbijo mila, ipak ne moraš zbog njega glumiti, slobodno plači, i najvažnije je da ih sve zapamtiš, i one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali, jer jednoga dana, da, da, jednoga dana…

Šta jednoga dana? Možda Antonić ovde najavljuje trenutak osvete, kada će junaci ove alegorije zameniti mesta u skladu sa onim – kolo sreće se okreće, ko bi doli, sad je gori. Ali ma šta on očekivao da će se jednoga dana dogoditi izgleda da se to približava, dočekivani dan nije daleko. Članak u kome je njegov dolazak najavljen izišao je u Politici od 13. februara ove godine, a već 12. aprila na istom mestu se pojavio članak pod naslovom Sada znamo. Već njegov početak pokazuje da sledi nešto krupno, dramatično, presudno, jer na početku je deseterac – Kosovo je grdno sudilište. I zaista, u ovom članku Antonić javlja ili, tačnije, peva da je opet došao trenutak kad Kosovo pomaže Srbima da jasno vide ko je ko, ko je s kim, ko o čemu, ko je vjera, ko li je nevjera. Taj prelomni trenutak nastupio je, kako autor članka kaže, posle još jednog istorijskog govora o Kosovu koji je Koštunica tih dana držao u Ujedinjenim nacijama. Posle tog govora i odjeka na koje je on naišao, Srbi konačno mogu sebe da shvate i da se oslobode zabluda i iluzija o svojim tobožnjim prijateljima, onima na Zapadu. Ako smo se, objašnjava Antonić, u pogledu nekoga varali, ako nismo baš bili sigurni šta jeste, a šta nije, sada više ne možemo reći da ne znamo, sada znamo. Zahvaljujući Koštunici, tom velikom političaru, kako ga na drugom mestu hvali autor ovog članka, Kosovo za Srbe opet sija punim sjajem, ono ih više ne podseća na nasilje, na zločin, na krivicu, sada više ništa od toga nema, radosno objavljuje Antonić i dodaje, sad već sasvim svečano – Kosovo je kao pojam sada za nas očišćeno od svakog nasilja, čak od svake moći. Ostalo je čisto pravo, čista reč, ostale su pravda i krivda u svom jasnom i čistom obliku. Dotaklo je ono na čemu stojimo, na čemu gradimo naš svet, dotaklo je naše temelje.

I ovde, kao što se vidi, prelazak sa analiziranja na pevanje funkcioniše kao znak da je došlo do trenutka, do teme kad samo nacionalno ravnodušni ljudi mogu da nastave da mirno analiziraju, razlažu, odmeravaju, procenjuju i uopšte razmišljaju. Međutim, u ovom primeru vidi se još nešto, još jedan mogućni razlog što Antonić izbegava analizu kada govori o Kosovu. Evo na šta mislim. Kao intelektualna operacija, politička analiza traži da njen autor zauzme izvesno odstojanje, ne samo prema svakom problemu koji tumači, nego i prema svakom nacionalnom MI. Međutim, ko hoće da reč prepusti nekom takvom MI i da se stavi u njegovu službu, a Antonić očigledno to hoće, on svoju reč često ustupa srpskom nacionalnom MI, taj mora da se mane jezika analize i da se osloni na neki drugi žanr govora, gde za to MI ima mesta. Jedan takav žanr je, na primer, nacionalističko stihotvorstvo, koje je nesumnjivo glavni izvor Antonićevog nadahnuća kad on odluči da svoje analitičko JA žrtvuje na oltaru nacionalnog MI. Ko kaže – sada znamo, a pri tom sebi ne persira, nego govori u ime nekog nacionalnog kolektiva, taj nužno prihvata da sam ne zna ništa i da mu zbog toga nije žao.

To je cena nacionalističkog kogita, to je cena koju, kao što je poznato, rado plaćaju takozvani rodoljubivi pesnici, ti bogom dani medijumi nacionalnog duha, a ova Antonićeva knjiga svedoči o tome da ta cena nije previsoka ni za jednog političkog analitičara. I on, koliko vidim, misli da je za odricanje od onoga što bi lično mogao da zna i da u svoje ime kaže, bogato nagrađen funkcijom uvaženog glasnika srpskog nacionalnog MI i portparola političke elite, koja svoju moć zasniva na širenju strahopoštovanja prema tom MI. Ako sam se u pogledu njega ranije varao, ako nisam baš bio siguran šta jeste, a šta nije, sada više ne mogu reći da ne znam. Pročitao sam njegovu knjigu, Srbi i Evrosrbi. Sada znam.

Svetlana Lukić: U današnjoj emisiji govorili su: Miroslav Prokopijević, Vesna Rakić-Vodinelić, Nenad Prokić i Ivan Čolović, a idućeg petka će se održati skupština Demokratske stranke Srbije, na kojoj će biti predstavljen njihov novi program, koji predviđa jačanje naše vojske, ali bez Zdravka Ponoša. Bolji dani za đenerale, dakle, dolaze, a za naše oružje bolji dani su već stigli. Ovih dana je u poseti Namenskoj u Kragujevcu bio irački ministar vojni i pazario našu pušku M21. Em ćemo zaraditi neke parice, em će tom puškom biti ubijen neki grozni musliman i ako bog da i neki Amerikanac. A idućeg petka će se desiti još jedna epohalna stvar, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u 7 sati uveče održaće se promocija Peščanika. Predstavićemo vam devetu knjigu, dopunjeno izdanje arhive i sajt Peščanika. Kako bi rekli Crnogorci – dođite da se gledamo. Bio je ovo Peščanik.

Emisija Peščanik, 07.09.2007.

Peščanik.net, 07.09.2007.