„То међутим није лаж о ономе што се догодило, то је истина о томе шта се данас догађа са нама.“ (Борис Буден, Зона преласка)
Приметили сте како се на неким документима затамњују поједине важне речи, имена и реченице. Сада се и нама догађа нешто слично. У овом ретровремену, и власт и опозиција се труде да нам из сећања избришу последњу деценију 20-ог века. Кривци за садашње стање траже се искључиво у овој деценији, а мађионичарски се прескаче период 1990-2000, када је посејано семе зла и исписане странице српског бешчашћа.
Мотив да напишем овај текст је полемика између госпође Весне Пешић и осталих, а поводом њеног текста у Пешчанику „Карантин и дубока ћутња“. Отворио сам компјутер и поделио екран на три дела. У првом прозору отворио сам Веснину књигу „Дивље друштво“, у другом њен текст из Пешчаника, а у трећем сам написао наслов мог текста: „Весна против Весне“. Намера ми је била да упоређивањем њена два текста укажем на неке противречности. Али није ишло. Пред очима ми је играла слика мале, храбре, паметне жене између Ђинђића и Драшковића на грађанским протестима 1996/97. Схватио сам да ја, њен безимени пријатељ који је никада није упознао, не могу да савладам тај текст. Он је, ненаписан, савладао мене.
Али ипак нећу оставити на миру неке контраверзе које је изазвао Веснин текст. Косовско питање наметнуло се као вододелница два става: “храбрости и одлучности“ садашње власти да тај проблем реши, насупрот неспособности бивше. Весна Пешић хвали премијера Дачића који отворено говори „како ствари стоје“ и спреман је да уђе у преговоре са другом страном. Не треба бити ситничав, јер је у интересу Србије да се косовски проблем коначно реши. То што су они који га сада „решавају“ постављали мине на том путу претходној власти, није битно. Сетио сам се чувене анегдоте о Винстону Черчилу, који је на примедбу свог изасланика при штабу генерала Драже Михајловића, о промени подршке савезника уместо четницима Титовим партизанима: „Како ће то примити српски народ“ – одговорио: „Па нећеш ти живети тамо после рата.“
Међународна заједница жели да заврши посао са Косовом, јер им је доста потуцања по Балкану. Свесни су они да столица у УН неће чаробним штапићем увести Косово у стварност заједнице европских народа. Много ће још воде протећи док се косовско друштво приближи појму уређеног. Али са њихове тачке гледишта, то је циљ и свако средство које скраћује временски пут до њега је оправдано. Зато они не штеде комплименте Дачићевој храбрости и енергији. Он је неспорно паметан човек и добро зна колико се лако могу отворити „тајне“ фасцикле. Он зна да они споља не заборављају 90-е тако лако као ми. За тили час се овде од „фактора мира и стабилности“ долази до титуле „балканског касапина“. Тајне прашњавих фасцикли 90-их лебде као Дамоклов мач и над главама остала два члана тријумвирата.
Овде једни грозничаво дељу глогов колац косовског решења, други га придржавају, а трећи замахују маљем. Али „како упокојити вампира“: добровољаца за ту улогу нема, косовски завет дува за вратом а простор за врдање је све мањи. Борка су исцедили до краја: од те суве дреновине парафа и „тајно потписаних“ обећања нема више ни капи. Како да Косово остане у саставу Србије, а да истовремено буде самостална држава? Ни спољни ни унутрашњи фактори, осим декларативних фраза, не узимају у обзир једини пут који води до решења: чињеницу да на Косову живе и треба да наставе да живе људска бића. Једино они и само они могу пронаћи решења. Омогућимо им да се што чешће сусрећу и договарају о малим стварима, па ће временом, можда, оне „велике и судбинске“ којима их засипамо и делимо, постати ефемерне.
И нешто о српском Робину Худу и борби против корупције. Овде је народ наводно „више жељан правде него хлеба“. Па где су ти новци отети од народа, који је 90-их радио за две-три марке и био супер богат са новчаницама од ко зна колико милијарди. Ко је финансирао војску, полицију, паравојне формације, привилеговане који су гомилали капитал на народној муци. И све то за остварење националног циља „Сви Срби у једној држави“. Наш Робин Худ то никада неће моћи да врати народу.
Погубно је брисање из колективног памћења свега што се догодило у последњој деценији 20-ог века. Ангела Меркел је поводом обележавања 80 година од доласка Хитлера на власт рекла да је Немачкој и Немцима забрањен заборав на нацистичку прошлост и несреће које је Хитлерова Немачка нанела човечанству. Верујем да људи могу да се промене, покају, признају своје грешке и затраже опроштај од сопственог народа. Али апсолутно не верујем да нас ти људи могу повести у бољу будућност. То се никада није добро завршило.
Пешчаник.нет, 12.02.2013.