Balansiranje banaka

Treba se pobrinuti da nas bankari, kada pojure u ambis, ne povuku za sobom. Jedan način da se to postigne je nacionalizacija. Drugi način podrazumeva odustajanje od toga da se banke održavaju ubrizgavanjem novca, jer su „prevelike da propadnu“.

Ne tako davno brojne velike američke banke kockale su se sa preskupim nekretninama i na tome izgubile mnogo novca. Iako su njihovi rukovodioci tvrdili da su banke u suštini zdrave, ekonomisti i političari su ih proglašavali nesolventnima. Međutim, vladina regulatorna tela su dopustila da te banke i dalje posluju. Banke su značajno smanjile odobravanje novih kredita i kreditni krah je dodatno opteretio ionako slabu privredu.

Ovo zvuči kao priča o američkoj privredi, ali je to zapravo priča o onome što se dogodilo početkom devedesetih, kada su se banke opasuljile i shvatile da su krediti od nekoliko milijardi dolara, odobreni građevinskim investitorima u tzv. sunčanom pojasu,^[1] sada potpuno bezvredni. Kada se kockice pažljivije slože, vidi se da je to priča i o događajima s početka osamdesetih – kada su banke dospele u nevolju zbog kredita za zemlje u razvoju. Drugim rečima, iako je današnja kreditna kriza izuzetno ozbiljna, ona nije nova. To je treća ozbiljna kreditna kriza u proteklih 30 godina, što znači da su bar dve bile suvišne. Zato je Obamina vlada primorana da se prihvati rešavanja dva krupna zadatka – da izvuče privredu iz trenutne krize i da smisli nešto što će sprečiti neku buduću.

Možda je plan za spasavanje lakši zadatak; iako ovo finansijsko previranje ne uliva preveliko poverenje, činjenica je da se američka privreda – za razliku od, recimo, japanske – uspešno oporavila od prethodnih kreditnih katastrofa. To budi nadu da će vladina strategija uspeti. Mnogi ekonomisti i komentatori tvrde da je jedino rešenje nacionalizacija najslabijih krupnih banaka i „brisanje“ deoničara i uprave. Obamina strategija je opreznija i obuhvata planove poput onog koji je prošle nedelje izneo sekretar za finansije Timoti Gajtner. Po njemu bi privatnim investitorima trebalo davati jeftine kredite niskog rizika za kupovinu rizičnih hartija – pod pretpostavkom da će se sa ozdravljenjem privrede popraviti i bilansi banaka.

Kritičari ovakvog pristupa tvrde da se radi samo o „šminkanju“ problema, ali se taj pristup ranije pokazao uspešnim. Na primer, tokom krize ranih devedesetih vlada nije preuzela nesolventne bankarske novčane centre (za razliku od S.&L. institucija[2]). Naprotiv, regulatorna tela su pokazala strpljenje i Federalne rezerve su smanjile kamatne stope, povećavši tako profitne marže banaka. Vremenom su se bilansi banaka stabilizovali zbog uvećanog profita i nesolventne banke su se kroz nekoliko godina skoro potpuno oporavile. Ova kriza je mnogo ozbiljnija. Ali je ozbiljnija i reakcija vlade koja obuhvata mnoštvo novih inicijativa – stimulativni paket, program pomoći za otplatu hipotekarnih kredita, Gajtnerov plan – i do sada neviđenu reakciju Federalnih rezervi koje su otkupljivale komercijalne zapise, intervenisale na tržištu hartija od vrednosti i kupovale dugoročne državne obveznice kako bi snizile rate kredita. Zagovornici nacionalizacije traže od vlade da reši kreditnu krizu presecanjem Gordijevog čvora. Međutim, Obamina vlada pokušava da ga razveže, nit po nit.

Problem je u tome što ovakav pristup možda neće uspeti, pa da na kraju ipak budemo prinuđeni da nacionalizujemo banke. Druga opasnost je u tome što će ovaj pristup možda uspeti. Američki finansijski sistem je u osnovi nezdrav, prevelik i previše hirovit da bi ikome odgovarao. Sada je vlada pod velikim pritiskom da ga pametno reformiše. Ali ako Obamina strategija uspe i banke se provuku bez prevelikih posledica, taj će reformistički pritisak možda nestati. I ranije se zbog kriza u bankarskom sektoru mnogo govorilo o potrebi za boljom regulacijom, ali na njoj se nije mnogo radilo. Ponašali smo se kao ljudi koji žive u vodoplavnom području i kad god krenu jake kiše govore o selidbi ili izgradnji brane, a na kraju ostaju tu gde jesu. Rezultat toga je da su pojedine banke (i druge finansijske institucije kao što je A.I.G.) vremenom postajale sve značajniji faktori američke privrede, a vlada nije mogla da drži korak donošenjem mera kojima bi se kontrolisao rizik izazvan njihovim rastom. Nerealno je pomišljati da ćemo moći da zauvek sprečimo kreditne krize; ekonomska istraživanja Keneta Rogofa i Karmen Rajnhart su pokazala da svet preživljava finansijske krize već osam vekova, u zemljama sa različitim regulatornim sistemima. Ali možemo se pobrinuti da nas bankari, kada pojure u ambis, ne povuku za sobom.

Prema jednoj školi mišljenja, jedini mogući način da se to postigne je nacionalizacija – preuzimanje velikih finansijskih institucija i njihovo usitnjavanje. Ali to bi bio skup i rizičan poduhvat usred krize, i nije sasvim sigurno da bi Kongres odobrio potreban novac. Umesto toga Gajtner je prošle nedelje predstavio, uz plan za spasavanje, niz predloga za bolju regulaciju i predložio ograničavanje instrumenata koji stoje na raspolaganju finansijskim institucijama; sistemsku regulaciju umesto trenutno važećih pojedinačnih propisa, i odustajanje od toga da se banke održavaju ubrizgavanjem novca jer su „prevelike da propadnu“. To su razumni predlozi, jer je stroga regulacija u drugim zemljama dala dobre rezultate. U suštini ova vlada pokušava da istovremeno uradi dve stvari. U rešavanju trenutne krize ona sarađuje sa Volstritom, služeći se postojećim sistemom. Ali razmišljajući o budućnosti, ona prema Volstritu nastupa agresivno kako bi u sistem unela ozbiljne promene. Ovo je prilično zahtevan posao: nadajmo se da će ga vlada uspešno obaviti.

 
James Surowiecki, The New Yorker, 06.04.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 02.04.2009.