Skoro će dvadeset godina kako visoko podignutih ruku, izdvajajući palac, kažiprst i srednji prst desnih šaka, povadismo oči jedni drugima.

Na ulicama po kojima branismo pravo na osmeh u borbi protiv vladavine zla; na Trgu Republike gde nas je okupljala radost sportske pobede; na svadbama i ostalim narodnim veseljima, čak i pred crkvama; na žalost i u školama, a na kraju i u bezumnom jugoslovenskom ratnom vihoru.

Tri prsta su, sakrivši istinu o umetničkoj slobodi i mašti pesnika Mileta Medića, napisala da je Zavještanje o jeziku Stefana Nemanje autentična istorijska građa koja nosi poruku našeg srednjovekovnog vladara. Nisu li patriote bez pokrića sa tri prsta stavile carsku krunu na glavu kneza Lazara, a dopustile ratnim zločincima i profiterima poput Ratka Mladića i Željka Ražnatovića da na svoje glave stave časnu i neukaljanu oficirsku kapu Živojina Mišića?

Tri prsta iznad Sarajeva držala su četrdeset četiri meseca u opsadi grad svojih najbližih suseda, a nakon ratne pobede preimenovaše Bosansku Foču u Srbinje.

Imamo li prava da branimo tri prsta koja su, naređujući granatiranje Dubrovnika, grada spomenika renesanse pod UNESCO-vom zaštitom kulturno-istorijske baštine od svetskog značaja, svela ovo društvo na predcivilizacijski nivo?

Danas, tri prsta ne žele da prihvate istinu iz presuda Međunarodnog suda pravde, koja kaže da nekadašnje rukovodstvo ove zemlje nije ništa učinilo kako bi sprečilo srebrenički genocid, najstravičniji ratni zločin na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Nije li jedan od ova tri prsta povukao oroz puške iz koje je izleteo smrtonostni metak ka Zoranu Đinđiću?

Uveren sam da će patološka nakaradnost političke simbolike troprsnog znaka, jednog dana biti predmet pažljivog sociološkog proučavanja. Tri prsta, ali sastavljena, po univerzalnom tumačenju hrišćanske teologije, označavju trojstvo tvorca, a njihovo jedinstvo savršenu i sveukupnu božiju celovitost.

Čudi me ćutanje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve o tri verujuća, a rastavljenja prsta. Zašto ne kažu da tri rastavljene celine oca, sina i svetog duha, nemaju nikakve veze sa Bogom?! Ćute naši duhovni pastiri dok im se na političkim i verskim skupovima rastura i krst i njegov smisao.

Drage kolege i prijatelji, poštovani profesori, troprsti fenomen ukorenio se u našem društvu tokom vremena sveopšte degradacije prostora i ljudi. U mraku tišine svojih akademskih, duhovnih i političkih elita, nacija je gestikulirala znakom vrištećeg besmisla i nekulture. Ponosila se gestom koga je trebalo da se stidi.

Troprsti znak je zaslužio smetlište istorije. A palcu, kažiprstu i srednjem prstu, pružimo ipak novu šansu. Pridružimo im i ostale prste naših šaka kako bismo nadalje uspešno držali olovku, servirali reketom, milovali dirke klavira i tela dragih osoba. Neka svi prsti budu zajedno kako bismo se u miru i slozi rukovali i pomirili sa svojim susedima.

Dositej Obradović, jedna od najznačajnijih ličnosti naše kulture, rekao je: “Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda; no koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu govoriti i predstavljati.”

Moj patriotizam sadrži želje da svi ljudi u Srbiji dobiju šansu kojom će dosegnuti antički ideal sreće: da žive tamo gde žele, da rade ono što vole i da su kraj osoba koje vole. A nacija… Nacija je, pre svega, zajednica slobodnih i kulturnih okupljenih oko istine.

Pričajući vam večeras svoju priču o tri prsta pokušao sam da sledim trag do takvog načela.

 
(prva nagrada na takmičenju iz govorništva studenata Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu)

Danas, 21.06.2007.

Peščanik.net, 12.08.2008.

Leave a Reply