Radio emisija 21.09.2007, govore: narodna poslanica Vesna Pešić, kolumnista Politike Ljubodrag Stojadinović, sociolog Pavle Rak, istoričarka Dubravka Stojanović, novinari Petar Luković i Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Prekosutra se navršava dve decenije od održavanja VIII sednice Saveza komunista Srbije, kada je Slobodan Milošević provalio u živote 20 miliona ljudi. Malo je ljudi tada uzviknulo – Hannibal ante portas. Oni koji jesu, ili su mrtvi, ili su nestali, ili su otišli u inostranstvo. A mnogi od nas koji su ostali ovde i preživeli, postali su utvare.
Dvadeset godina je prošlo od kada je Srbija prekoračila takozvanu liniju horizonta. To je ona linija posle koje gravitacija crne rupe pojede sve koji su se previše nagli napred. Neverovatno je ovo ćutanje o toj strašnoj godišnjici, koja je odredila živote svakoga od nas. Održava se jedan skup, biće promovisana jedna knjiga i to je sve. Ne znam koliko će se i to malo istoričara, sociologa i politikologa na simpozijumu u Institutu za savremenu istoriju uzajamno čuti, kada im sutra, bukvalno ispod prozora, na svom mitingu ispred bivše savezne skupštine – progovori Vlade Divac.
Od tog velikog košarkaša, koji izgleda pretenduje na nešto mnogo veće, ovih dana ne može da se živi. U svim novinama je, na svim televizijama, a Politika mu svakoga dana objavljuje dnevnik. Svašta taj mudruje, pa i da njega, humanitarnog radnika koji pomaže izbeglicama, politika ne interesuje; da mu je Maja Gojković ponudila pomoć za izbeglice i da je ona, Maja, u stvari jedna velika lafica. Divca ne interesuje to što su ona i njena maroderska stranka za vreme rata pljačkali i žive i mrtve, što su upravo oni i njihova politika od tolikog broja ljudi načinila izbeglice. Ali dobro, odradićemo i miting divljenja Vlade Divcu. Čekam samo da vidim da li će mu Koštunica uručiti onaj jorganski čaršav od zastave, koji deli svim slavnim Srbima. Jednoga dana ću i ja dobiti takav.
Ne znam kako je u Novom Sadu, kako je u Novom Pazaru ili u Staroj Pazovi, ali Beograd je prepun bilborda sa našim teniserima, koji danas igraju sa Australijom. Đoković, Zimonjić i ostali su se slikali kao neki opasni momci koji jedva čekaju kavgu, a na bilbordu piše – Jedna zemlja protiv celog kontinenta. Naša eventualna pobeda u tom teniskom meču bi mnogo manje značila da tamo piše, recimo, Australija. Mnogo bolje zvuči kada baciš na leđa ceo kontinent, sa sve kengurima, sidnejskom operom i Aboridžinima.
Da se vratim skupu u Institutu za savremenu istoriju, koji će raspravljati o uzrocima i posledicama VIII sednice. Setila sam se Stevana Pavlovića, profesora u Southamptonu, koji je odbio da napiše knjigu o istoriji Srbije. Umesto toga, rekao je da može da napiše samo jedan esej, a onda je objasnio – ne bih znao kako da Srbiju definišem kroz vekove. Nije bilo neprekidnog političkog etniteta ili teritorije pod tim imenom. Srbije su se pojavljivale, pomerale i nestajale. Ova teza Stevana Pavlovića o Srbiji kao ponornici koja čas nestaje, čas se pojavljuje ovih meseci se čini tačnijom nego ikada. Ljudi koji je trenutno vode, poslali su je pod zemlju.
Koštunica je uspeo ono što je naumio 12. marta, mislim na predlog da se napravi koncentraciona vlada kojom će on kao patrijarh vladati. Sabornost je postignuta oko najbitnijih stvari i Srbijica ponornica dugo neće ugledati svetlost dana, a ni mi sa njom.
Koštunici nisu potrebni izbori, šta će mu izbori, on je kao njegov prethodni kolega sebe proglasio rezonantnom kutijom naroda. Njegov glas nije glas Koštunice Vojislava nego odjek svakog Srbina i svake Srpkinje. A Tadić? Predsednik je i dalje snažno privržen miru u svetu. Govori narodna poslanica Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Zapitala sam se šta su glavne osmatračnice sa kojih može da se pogleda i razume šta se kod nas dešava. Bila sam inspirisana obeležavanjem godišnjice VIII sednice. U poslednjih 20 godina dva događaja su najznačajnija. To su dolazak Miloševića na vlast i ubistvo Zorana Đinđića. Miloševića apsolutno karakteriše to što je on Srbiju u jednom ključnom momentu odveo na sporedne koloseke. Mi padom berlinskog zida nismo krenuli ka evroatlantskim integracijama. Mi smo tu zaokrenuli i napravili nekog mutanta, nekakva socijalistička, komunistička partija spojila se sa agresivnim nacionalizmom, krenuli smo u ratove, odvojili se od sveta, bili pod sankcijama. I dok su svi drugi putovali i ispunjavali sve potrebne uslove za ulazak u EU, mi smo ostali na slepom koloseku zajedno sa Miloševićem. Ta situacija se menja dolaskom DOS-a na vlast i dolaskom Zorana za premijera. Sada se jasno vidi da je Zoran Đinđić ubijen zato što je on od početka kristalno jasno zagovarao evropski put. Smatrao je da Srbija pod hitno mora da nadoknadi izgubljeno vreme i da što pre uđe u Evropsku uniju.
U vreme VIII sednice bio je objavljen onaj tekst Vojko i Savle. Ponovo sam ga pročitala posle, eto, 20 godina. Vojko i Savle su Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Gojko Nikoliš se tada opredelio za disidente, za promenu sistema i demokratiju. Oni su ga napali tako što su rekli da je je njegova žena Margo, Francuskinja, radila za zapad. I Zoran Đinđić je ubijen zbog toga i nije prvi u našoj istoriji koji je ubijen iz tog razloga. Njegovi prethodnici su ubijani sa obrazloženjem da vode austrijsku politiku. Demokratska stranka Srbije je, posle probnih balona kao što je Kosovo kao nato država, održala svoj glavni odbor na kojem je promenjen program stranke. Cilj njihovog programa je očuvanje Kosova. Zatim su rekli – nećemo u NATO. Znači, sada je to zvanična politika Demokratske stranke Srbije. U tom programu tradiciju se spaja sa modernim društvom i velika uloga se daje crkvi. Na to se dodaje i ono – nećemo na izbore. E sad, kada pogledate – neću NATO, neću na izbore, hoću crkvu, hoću tradiciju, onda vam je potpuno jasno da su oni najavili jedan zaista fundamentalni zaokret. Preko toga – nećemo u NATO, oni prave otklon pre svega prema Sjedinjenim državama. Ali evo, otvaramo se prema Rusiji. Kada oni kažu da neće u NATO alijansu, pretpostavljam da im je pokriće za to očekivanje da neke članice NATO alijanse priznaju nezavisno Kosovo. Sledeći korak je – nećemo u Evropsku uniju, jer šta ako neka članica Evropske unije prizna Kosovo.
Time se vrši pritisak na Demokratsku stranku. DSS gnječi DS i drži je u klještima još od formiranja pregovaračkog tima za Kosovo i donošenja ustava. Toma Nikolić se hvalio na televiziju šta je sve Radikalna stranka ubacila u taj ustav. Mislim da Boris Tadić ne može da se seti nijedne svoje formulacije koju je ubacio u taj ustav. Odigrao je to jedinstvo sa njima i tražio samo to da se budući izbori održe istovremeno. Onda su mu oni rekli – ne dolazi u obzir. Zatim dolazi ovo najgore, kada on na izborima praktično predaje vladu Vojislavu Koštunici, navodno za ovu trampu da on bude predsednik republike. E sad mu oni kažu – ismevao si šesti princip, a to je bio predlog podele vlasti koji ti sada iznosiš. Ispostavilo se da oni neće da podrže Tadića kao predsednika i pripremaju drugog kandidata. Našli su ovog sirotog Divca, kojega su počeli da lansiraju. On ima koncert pred skupštinom, on formira neku humanitarnu organizaciju i traži donacije. Postao je i pisac, svakog dana vidim njegov tekst u novinama.
Znači, Demokratska stranka Srbije je promenila program i ne ispušta iz čeljusti Demokratsku stranku i Borisa Tadića. Polako ih voza, oni klize ka nekakvom jedinstvenom programu. DSS kaže – ne damo Kosovo, nećemo u NATO i Evropsku uniju, imaćemo svog predsedničkog kandidata, mada možda više nećemo imati izbore. I Demokratska stranka na sve to nema odgovor. Ona nema šta da kaže i polako klizi i sada smo došli do toga da više ne znamo ko govori u ime vlade. DS kao da se podelila, jer Šutanovac i neki drugi izađu i kažu – ne, ako se ne prihvati zajednički predsednički kandidat, ako šesti princip više ne važi, ako nema zajedničke podrške, ako se ne raspišu izbori, mi izlazimo iz koalicije. Rasim Ljajić, siromah, i on je u toj čorbi. Posle svakog ispada DSS-a, pojavi se po neko iz DS-a da nas teši, kao da ćemo mi strašno da se uznemirimo i zaplačemo ako ta vlada prestane da postoji.
To kliženje Demokratske stranke naročito se vidi preko Đelića, koji više ne zna da li je Demokratska stranka ili Demokratska stranka Srbije. U intervjuu koji je ovih dana dao Novostima on kaže – stav prema NATO-u neće izazvati krizu u koaliciji, vladaćemo pune četiri godine. I sad kaže tu ključnu stvar, koja je na prvi pogled zbunjujuća – to i nije partijsko pitanje nego državno pitanje, koje se rešava na referendumu. Na kraju ga pitaju – a da li ste vi za NATO, a on kaže – pa ne znam, ne znam da li sam za NATO. Onda su ga pitali za sličnosti i razlike između Đinđića i Koštunice, na šta je on rekao – sličnosti su velike, razlika je u stilu. A vidim da je danas izjavio da ni spor oko predsedničkog kandidata neće poremetiti vladajuću koaliciju. On se izvinio Crnoj Gori zato što je nazvana kvazi državom i rekao da je to učinio u ime vlade. A šta je onda Bubalo u toj vladi kada kaže – oni nama treba da se izvinu zbog Filareta, a ne da se mi njima izvinjavamo zato što je Aleksandar Simić, Koštuničin savetnik, rekao da su oni kvazi država. Ko je uopšte vlada? Ko govori u ime vlade? Isto tako je i Jeremić rekao – ma ne, mi želimo evroatlantske integracije, ali je u svojoj prezentaciji za Partnerstvo za mir pomenuo samo evropske integracije. I on kaže da govori u ime vlade.
Kao da se više ne zna ko u stvari govori u ime vlade. Ali ja ću vam reći – niko iz Demokratske stranke ne govori u ime vlade. U ime vlade govori Koštunica, a ovi samo skakuću i viču – ne, i ja sam vlada. To je dramatično nestabilna situacija. Uopšte me ne bi iznenadilo da za mesec dana, ako neko iz Evropske unije pisne da će priznati Kosovo, Demokratska stranka Srbije mrtva hlada izađe i kaže – mi više nećemo u Evropsku uniju. Postavlja se pitanje da li će Demokratska stranka imati svoj trenutak istine ili će opet samo da kaže – ne, ja sam vlada, ja sam za Evropsku uniju. Pojedini dobri analitičari, ne čuveni Antonić i Vukadinović, kažu da vrlo lako može doći do velikog političkog sloma, u smislu da posle proglašenja nezavisnosti Kosova radikali mogu doći na vlast, na koju će ih dovesti DSS. Približavanje Putinu i Rusiji, odstupanje od evroatlantskih, pa i evropskih integracija – to nam visi nad glavom, vidi se, kao ona trešnja koja samo što nije pala. Samo čekamo da se to izgovori. Trenutak istine za DS bi bio da kaže – ne, dosta je bilo, mi sada pozivamo sve građane, hoćemo da preokrenemo situaciju, ne prihvatamo više ovu politiku, ona nas vodi u slom. Ali bojim se da se to neće desiti i da će oni na kraju biti šutnuti, a kada ih šutnu, oni će da dođu i da kažu – mi volimo Peščanik, to nam je omiljena emisija.
Boris Tadić je, kako neki kažu sa simpatijom ili sa ironijom, jedan pristojan, dobar dečko, ali kao lider veoma bled, bez mogućnosti da se izbori za svoje stavove. On nema odgovor i ne može da ga pronađe zato što je deklarativan. Između tih generalnih opredeljenja DS-a koja se deklarativno zastupaju i svakodnevnih odluka koje moraju da donose zjapi ogromna praznina. Oni polako zauzimaju Koštuničino, a Koštunica je već zauzeo radikalnu poziciju, koju je veoma jasno i bez ikakve dlake na jeziku definisao. Prošao je glavni odbor DSS-a, ne moramo ništa da fantaziramo, sve su sami rekli. Ali kada Đelić kaže za Đinđića i Koštunicu da im je osnovna sličnost to što su obojica evropskog kova, onda zaista imamo kompletnu konfuziju. Mi znamo da je jedan ubijen zbog toga što je bio evropskog kova, a da je drugi konačno definisao svoj program koji ga potpuno udaljava od Evropske unije i da mu je najvažnije Kosovo. Što se njega tiče, Evropska unija može da visi na grani, od toga nema ništa.
Đinđić je probao da se izmakne, pa nije uspeo jer su ga ubili, politici koju je vodio Milošević, sada je vodi Koštunica, a vodi je delimično i Boris Tadić – videćemo, možda će se on izvući iz tog čamca, ali sumnjam. To je politika onog Lazara i kosovskog boja – biće ono što biti ne može. Tu politiku je vodio Milošević i to je politika koja se vodi danas. Koštunica i ostali nisu sledbenici Miloševića, nego su svi oni zajedno sledbenici te ludačke priče – biće ono što biti ne može. Bilo bi jako dobro da što više ljudi vidi poslednji film Filipa Švarma o padu Krajine. Tu se, kao na dlanu, vidi politika koju sam definisala kao – biće ono što biti ne može. Ta politika je dovela do stvaranja te Krajine, njenog pada i izbeglištva 200.000 ljudi. Oni su od početka vodili jednu radikalnu politiku ne pokušavajući da nađu bilo kakvo srednje rešenje. I pretili su ne samo Hrvatima nego i Srbima iznutra. Drago Kovačević, koji sada ovde živi i blogira, a koji je bio gradonačelnik Knina, kaže da je ljudima koji su pokušali da se založe za plan Z4 pretila fizička likvidacija.
Moj najdramatičniji zaključak o ovoj vrsti radikalne politike je da je poraz elemenat tog radikalizma, jer – biće što biti ne može. Sastavni elemenat te politike je uvek poraz, žrtva i, naravno, izdajnik. Uvek postoji neki Branković, koji tobože izdaje, a u stvari sama ta politika je nemoguća. Kakva je njena dinamika? U Švarmovom filmu je pokazano da je srpsko odbacivanje plana Z4 omogućilo opstanak hrvatske države. Da je ovaj plan usvojen, to bi bila država u državi i, uz blizinu Srbije, Hrvatska uopšte ne bi funkcionisala. Tako ti neprekidno radiš za svog neprijatelja, koji trlja ruke i kaže – oha, što su Srbi luđi, što su radikalniji, nama je bolje. I pošto je odbijen plan Z4, pred samu Oluju, u Beču je održan sastanak na kojem je ponuđeno sedam tačaka mirne predaje vlasti u Krajini. Srbi su i na to rekli – ne. E fino, onda ćete dobiti Oluju. Karadžić je sve vreme u Beču držao svog čoveka koji je sarađivao sa Tuđmanom. U dogovoru sa ovdašnjom vlašću, Karadžić je postigao dogovor sa Tuđmanom da Republika Srpska neće pružiti pomoć Republici Srpskoj Krajini. Šarenić, glavni čovek Tuđmanove obaveštajne službe, garantuje Tuđmanu da Milošević neće reći ni – A. I znate šta su onda uradili? Generali odbrane Krajine su povučeni i stavljeni su generali za evakuaciju. To je ta radikalna politika, koja neće da uzme u obzir nijednu drugu varijantu sem – biće ono što biti ne može, ali suština toga što biti ne može je poraz i ta se politika vodi i danas.
Zato pominjem Đelića, jer on je jedan mlad čovek, odrastao je u Francuskoj, tamo je napravio karijeru, ima para, inteligentan je, govori strane jezike, šta će njemu ta politika – biće ono što biti ne može? Za šta će njemu to? I onda tu čovek stane zabezeknuto i kaže – dobro, pa šta ćemo onda da radimo. Evo, i Demokratska stranka vodi tu politiku poraza, ko to sada može da obustavi, ko još uopšte može da nas zaustavi u tom porazu koji nas očekuje. Vrlo je teško sada nakupiti energiju, probuditi ljude da kažu – stani malo. Znate kada se osetila ta energija? Osetilo se da ona postoji one noći kada je u skupštini biran Toma Nikolić. Svi prozori na mojoj zgradi su goreli, moje komšije su cele noći gledale skupštinski prenos. Znači postoji neko ko to osmatra, ali nema dovoljno artikulacije. Za vreme Miloševića srednja klasa je bila jako propala, niko kinte nije imao, nije bilo ničega i otpor protiv te politike je dostigao takav nivo da smo mi mogli da smenimo Miloševića. Međutim, srednja klasa se preko nove vlasti obnovila. Osposobljena mlađa i mlađa srednja generacija se udomila, delom u privatnom sektoru, delom u državi preko tih agencija. Srednja klasa je ponovo ušla u igru i nije zainteresovana za promene. Stanje je slično onom kada smo za peticiju protiv verbalnog delikta, koju je pokrenuo Srđa Popović, 1980. sakupili svega trista potpisa u celoj bivšoj Jugoslaviji. Svako je imao neki poslić i govorio nam – beži s tom peticijom, mani me se. Srednja klasa se opet udomila i ona ćuti, a nama kaže – nemoj sada ništa da diraš, taman sam našao posao, malo mi je krenulo, a ti već pitaš šta ćemo da radimo sa ovom politikom. Tako da mislim da se ljudi u velikoj meri prave ludi, prave se da ne vide. Samo ih u dramatičnim trenucima uhvati strah zato što im iskustvo govori da, ako stvari nastave da se kreću u tome pravcu, neće više biti ni njihove pristojne plate. Ali uglavnom ćute. Demokratska stranka ne gura promene i zato što je većina tog sveta zaposlena preko njih.
Ljude, na primer, uopšte ne zanima zašto radnici nemaju nikakav sindikat i niko se ne pita šta radi taj Nezavisni sindikat, koliko se i on užljebio u sistem. Kada sam prošle nedelje bila u Vrbasu, prišla mi je žena koja radi u Vitalu. Vital je kupio Peconi i svaki radnik je dobio ugovor sa 52 stavke, po kojima možeš biti otpušten ako se udaljiš jedan metar od stola za kojim radiš. Pa onda kažu – aha, išao si u klozet, i otpuste ga. Pa da li su oni normalni, to zvuči tako nadrealno, je li to srednji vek, pa je li to neko roblje. Ali ni radnici nemaju artikulaciju. Ni oni neće da uđu ni u kakvu stranku, zato što ipak postoje te 52 stavke, koje sigurno ne preporučuju politički angažman. To užljebljivanje u sistem velikog broja ljudi oseća se kao jedna gluvoća u društvu. Ali za sada je dovoljno da nikako ne dozvolimo ovu dramatičnu promenu spoljne politike koju diktira Vojislav Koštunica. I ne smemo da dozvolimo da tih nekoliko uporišnih tačaka budu kolateralna šteta opšteg sloma koji može da se dogodi. Ne sme da propadne LDP, Peščanik i nekoliko novinara, kao što je Miša Vasić. Vreme je već propalo, zato ga nisam navela kao instituciju. Ne mogu da navedem Vreme posle onoga što Žarković radi u njemu. Mislim da im je rušenje tih nekoliko uporišnih tačaka prvi cilj. To ih možda najviše svrbi, smeta im što to napreduje i oni pokušavaju da to likvidiraju.
Kada je konačno, kao veliki odgovor na ovo što radi DSS, Boris Tadić pozvao na izbore do kraja godine, Koštunica mu je sinoć rekao – evo vam Srpske radikalne stranke, sa njima imate većinu u skupštini za raspisivanje izbora. Znači, DSS koči ideju izbora, više se ne zna ni kada će oni biti i da li je to kraj svih naših izbora, a na sve to oni još nude Demokratskoj stranci – idite prvo vi u koaliciju sa radikalima, a mi ćemo malo posle. Ako hoćete izbore, oni su vam partner, a naš su od ranije. Ne znam kakav će biti odgovor Borisa Tadića, ne znam kako će naći skupštinsku većinu, jer je DSS decidirano, kao što je rekla da neće u NATO, rekla da neće na izbore. To ne dolazi u obzir, dok traje operacija nema igranke. Znači, na izbore možete da idete sami, tražite drugog partnera. Na sve to, ovi cirkusanti iz Demokratske stranke nam kažu – četiri godine ćemo zajednički vladati, sve je u najboljem redu, ništa nas neće poremetiti. Žao mi je što ovde ne mogu da iskoristim neki izraz Pere Lukovića.
Demokratska stranka je u tesnacu, potpuno prigušena, onesposobljena da povuče potez. Oni će biti izbačeni iz te igre, kao 9. maja, i verovatno ni tada neće imati šta da kažu. Oni taj šah ne umeju da igraju. Ne znam da li Boris Tadić ne igra tu igru zato što se ne razume u politiku ili prosto neće da je igra i zato je tu gde jeste da to neće. Znam samo da postoji mogućnost velikog sloma, tako zovem kombinaciju radikalne stranke i DSS-a. To je trenutak u kojem se odbacuje NATO i Evropska unija, Mladić i Karadžić zvanično postaju najveći heroji i prekida se saradnja sa Haškim tribunalom. Paradoks će biti u tome što će oni to predstaviti kao objektivni izlaz iz krize koju su sami proizveli. Samo se nadam da veći deo građana neće biti sklon da prihvati tu varijantu. To su u stvari birači Demokratske stranke, ti što su se lepo zaposlili i neće da slušaju te ružne priče. Nemoj da me zamajavaš, dobio sam posao, ugodno mi je, dobro mi je, dobili smo stan, imamo kredite, keš ovo, keš ono, automobili, lizing. I stvarno smo popravili vozni park, po ulici više nisu samo olupine. Možda će oni odigrati pozitivnu ulogu, možda će napustiti Demokratsku stranku, ne znam, ali negde će morati da se pokaže masovniji otpor svemu ovome. A ako nas bez otpora, kao neke mrtvace opet prevuku u situaciju iz koje opet moramo sve da gradimo iz početka, onda je sve ovo do sada zaista bilo jedno uludo trošenje energije. Ponovo bismo imali njihove udbe, njihove vojske i tome ne bi bilo kraja. Možda ljudi to neće dozvoliti. Moramo da shvatimo da je pred nama odsutna bitka, moramo biti potpuno svesni da se politička situacija u Srbiji dramatično promenila, da je ona za 180 stepeni promenjena. Koštunica vodi igru i može Boris Tadić da prebrojava svoje ministre koliko god hoće, od toga nema ništa. Iz logike te situacije jasno je zašto je Zoran Đinđić morao da bude ubijen, jer sada na delu imamo jednu otvoreno antievropsku politiku sa porukom – neće Srbija tamo nikad, ćao, goodbuy, doviđenja. Posledice tog ubistva i razlozi tog ubistva sada su jasniji nego ikad.
Svetlana Lukić: Na onom mestu gde će sutra stajati Vlade Divac i obratiti se narodu, stajao je prošle nedelje predsednik Tadić pred novim mladim oficirima Vojske Srbije i rekao je eksplicitno, dakle, da Srbija nije odustala od evroatlantskih integracija, dakle, da nije odustala od ulaska u NATO pakt. Znate da je istoga dana glavni odbor Demokratske stranke Srbije zaključio za vjek i vjekova da Srbija neće ući u NATO pakt. I evo samo jednog malog podatka koji pokazuje ko je u srcu sadašnje vlade i vlasti. To je, naravno, Koštunica i to je, naravno, policija, a ne vojska. Juče je objavljen podatak da komandant žandarmerije ima duplo veću platu nego načelnik generalštaba. Plata Zdravka Ponoša je 69.000 dinara, a komandant žandarmerije, Tešić, prima 140.000 dinara. Mada je to kao neslužbeno, jer Jočić kaže da su plate njegovih ljudi službena tajna. Pre dva meseca Jočić je povećao plate svojim starešinama za 30 odsto. I on zna da je pretorijanska garda važnija nego neki načelnik generalštaba i, što bi rekao jedan vladika, fićfirić i evroslinavac kao što je Zdravko Ponoš. U nastavku Peščanika slušate kolumnistu lista Politika, Ljubodraga Stojadinovića.
Ljubodrag Stojadinović: Nema govora o tome da nas NATO pozove da pristupimo alijansi. Mi još ne ispunjavamo ni elementarne uslove za takvu vrstu integracije. I očigledno je da je odbijanje nečega za šta ponuda nije ni stigla poruka sopstvenom biračkom telu, nadripatriotskim snagama u Srbiji koje bi mogle da budu, smatra se, odlučujući faktor u slučaju da se izbori odlože za vreme posle rešavanja kosovske drame. Tako je rekao ministar Jočić – dok traje operacija nema igranke. Ta nejasna i pomalo smešna izjava trebalo bi da obrazloži da smo mi država koja se ne mora držati zakona kao pijan plota i da postoje mnogo važnije stvari od zakona. Ali kada zakoni ne važe, u državi ne važi više ništa, pa ni odnos države prema svojoj teritoriji. To je put u beznađe. Tako razumem negativan stav prema integracijama. Taj stav je i posledica inercije iz prošlih vremena. On je u svojoj suštini paranoidan i ksenofobičan. Mi imamo mnogo zamerki na NATO. NATO je ovde počinio velike zločine, ali i svetska i domaća istorija nam pokazuju da ljubav i mržnja u politici i u odnosima sa drugim državama nisu večni, nego prevladavaju interesi. A interes ove države je da ne dolazi u radikalan sukob sa onima koji mogu da nam budu vrlo moćni neprijatelji. Dakle, to je jedna utopijska poruka iz stanja koje je utopijsko. Mislim tu i na onu smešnu dosetku da NATO na Kosovu pravi svoju državu. Ta teza se direktno protivi svakoj političkoj teoriji. NATO, čiji je interes globalna, planetarna država, sigurno ne bi svoje snage ulagao u to da pravi neku parodiju od države na Kosovu. Nekome od ovih je ta dosetka pala na pamet, pa su svi počeli da je ponavljaju.
Ali ako je NATO naš prvi sused i ako već ima svoju državu na Kosovu, kako ćemo se odnositi prema svom komšiluku. Da li ćemo i NATO teritoriju smatrati svojom ili ćemo svoje teritorije možda smatrati teritorijama koje su pod aspiracijama NATO. Na to pitanje ti novi teoretičari nemaju odgovor i ta vrsta nesuvislosti je samo poslužila za jednu višednevnu, šizofrenu kampanju o tome ko su nam prijatelji a ko neprijatelji, ko saveznici, a ko je ravnodušan prema našoj sudbini. Na kraju je priča o NATO državi prestala, ali odijum prema NATO je postao deo zvanične politike jedne stranke, pretpostavljam da to nije politika vlade. Priče o NATO državi i o NATO kao našem večnom neprijatelju ima smisla samo kao stvaranje simboličke izolacije, koja treba da vodi saznanju da smo dovoljni sami sebi. Iz toga što sami sebi spremamo nema izlaza. I ti ljudi koji nam to spremaju će tvrditi da iz toga nema izlaza zato što nam je neko drugi postavio tu zamku ili lavirint bez izlaza. Ova stvar mora da bude pod paskom javnosti, jer ljudi koji se bave najvažnijim stvarima u državi ne mogu to da čine samo u odnosu na sopstveno, po sve nas opasno razumevanje stvari. Oni moraju biti pod presijom javnosti kako bi odustali od svojih ideja. Mislim tu i na stvarnu izolaciju, koju bi u ime svih nas mogla da prizove grupa ljudi nedorasla tome da vodi državnu politiku.
Najbolje je imati moćne saveznike i dobro je imati saveznika i u Rusiji, ali je opasno tog saveznika tražiti u situaciji kada se mi suprotstavljamo onoj drugoj strani. Dakle, ovde nije reč o tome da li će nam Rusija pomoći ili ne, jer od nje ne možemo očekivati kapitalnu pomoć. Mi možemo očekivati deklarativnu pomoć dok ona ne bude u sukobu sa interesima Rusije. Rusi će nam pomagati sve dok princip o nenarušivosti granica ne bude narušen presedanom vezanim za Kosovo. Očigledno je iz naše istorije da mi od Rusije skoro nikada nismo dobili kapitalnu pomoć, posebno ne 1999. kada smo trpeli strašna razaranja od bombardovanja. Na mostovima i na tribinama imali smo razne atamane, kostimirane u kozačke uniforme, kao što je bio Sergej Baburin na primer, koji su obećavali pomoć koja nije došla. Ni u ovom trenutku Rusija nam ne bi pružila vojnu pomoć, niti bi nama to odgovaralo. Dakle, Srbija u ovom trenutku mora da vodi računa o tome da preživi. Stav da Srbija bez Kosova ne može preživeti je u ovoj situaciji veoma opasan imajući u vidu istorijat onoga šta se događalo na Kosovu i činjenicu da je ono praktično izgubljeno 1999. Od te godine mi tamo nemamo ni državu, ni vojsku, ni sudstvo, ni granice. Mi smo država bez južnih granica. To su okolnosti koje moramo da imamo na umu. Ova politička garnitura nije odgovorna za te okolnosti i ona ne može da ispravi sve istorijske greške koje su napravili njeni prethodnici. Takođe ne treba da ih ispravlja ni na štetu Srbije. Ona mora da vodi računa i o tome šta će se reći ovoj javnosti dan posle, kada se dogodi ono na šta nismo pristali. Dakle, to je ključno pitanje za našu političku elitu, šta ćemo raditi dan posle, da li će oni podneti ostavke i otići u anonimnost, gde im je i mesto ako se dogodi ono na šta oni nisu pristali. Ili će nas ubeđivati da je to upravo ono što su oni planirali, ali da je to prevazilazilo moći ove države, o kojoj u ovom trenutku očigledno ne vode računa.
Mi ne možemo biti neutralni kao što je to Švajcarska. Mi ne možemo biti neutralni u odnosu na ono što nam se dešava. Isti ljudi koji govore o tome da nećemo dozvoliti da nam Kosovo bude oduzeto tvrde da će u odnosu sa velikim silama biti neutralni, da će zauzeti poziciju koja će nas podjednako daleko držati od svake sile i opasnosti da mi budemo centar krize. Ali mi već jesmo centar krize, Balkan jeste centar krize. U toj situaciji ne može se biti neutralan, jer bi ta neutralnost bila izraz ravnodušnosti prema sopstvenoj sudbini, slepila pred onim što se dešava i odsustva sposobnosti da se situacija proceni i da se donese odluka koja će sprečiti dalje uništavanje naroda. Svaki ludak može da povede Srbiju u rat, u kojem Srbija može da izgubi još milion-dva stanovnika, da bude razorena na čitavoj svojoj teritoriji i da bude bačena u mrak koji bi trajao narednih 50 godina. Novi rat na Balkanu bi bio katastrofa za sve narode na Balkanu, a Srbija bi izvukla najdeblji kraj, jer male zemlje koje žele da ratuju ne mogu da dobiju rat. Male zemlje mogu da dobiju rat samo ako ga ne vode. U tom smislu, neutralnost prema velikim silama sa osloncem na Rusiju je contradictio in adjecto.
Mi zaista moramo da tražimo savezništvo i sa onima koji pokušavaju da nam urade nešto loše. Mi nismo Rusija, pa da kažemo, kao što Putin kaže – mi imamo interkontinentalne balističke rakete koje mogu da pogode svaki cilj u Americi. Mi kao država nismo u stanju da takve pretnje upućujemo bilo kome, jer bi one bile smešne i pogubne po nas. Ne možemo pokušavati da kidamo one odnose koji nisu ni uspostavljeni. To je isto kao kada se neko ljuti na bogatu udavaču, koja ga uopšte nije primetila, i kaže da se nikada neće oženiti njome – takav je naš odnos prema NATO-u, jer u ovom trenutku nas niko tamo nije zvao. Pretpostavljam da će Demokratska stranka imati šta da zameri svojim koalicionim partnerima. Mi smo imali poruke nekih činovnika koje su nanele veliku štetu Srbiji. Savetnik predsednika Koštunice dao je sebi za pravo da ocenjuje status pojedinih nezavisnih država kao paradržava. Imali smo njegovog savetnika za štampu koji upućuje oštre poruke pojedinim ličnostima. Zna se šta radi savetnik za štampu, on može da upućuje poruke kolegama u medijima, a ne da na državnoj televiziji prva vest bude kako je on rekao da mi nećemo u NATO. Šta briga NATO da li je savetnik za štampu premijera rekao da li Srbija hoće u NATO ili neće u NATO. To nije čovek koji vodi državnu politiku, on može da vodi samo politiku svoje ekipe na čijem je čelu, ako ima neku ekipu. Premijer se nikada od njih nije ogradio, niti je rekao da su to ljudi koji su slabovidi slobodni strelci koji gađaju sve oko sebe i pogađaju pre svega nas.
Mislim da je vrednosna osnova na kojoj vojska treba da postane profesionalna – katastrofalna. Mi imamo stav premijera da treba bežati od integracija, u koje je vojska na preporuku predsednika upravo krenula. Imamo ministra odbrane koji je član koalicione vlade, kojem je stranački šef predsednik države koji ima pozitivni stav o integraciji i kojem je drugi šef premijer Koštunica koji o toj istoj integraciji ima potpuno suprotne stavove. Imamo generala Ponoša, koji je postavljen na dužnost ukazom predsednika, koji je optuživan da je član Demokratske stranke ili njen simpatizer. Načelnik generlštaba ne može biti predmet političkih rasprava i kalkulacija. Ministar odbrane tvrdi da su NATO standardi najbolji na svetu i da će vojska krenuti u svoju profesionalizaciju upravo tragom tih standarda. S druge strane, imamo poruku da NATO nije organizacija koju mi treba da pratimo. Protivrečne poruke sigurno ne mogu pozitivno da deluju na vojsku, koja je i ovako godinama na marginama društva, koja je postala jedna krotka organizacija bez snage unutar sebe da na bilo koji način progovori o svojoj profesiji, osim kroz neke predloge na koji bi se način mogla reformisati. Ali vojsku nikad ne reformiše vojska sama, nego to treba da uradi država, koja naprosto ne zna šta će sa sopstvenom vojskom. Ovakvi stavovi vode vojsku u dalju marginalizaciju, u jednu potpunu vrednosnu, koncepcijsku, pa i profesionalnu dezorijentaciju.
Da li ćemo se ponovo okrenuti ideologiji prošlih vremena, kada smo u vojsci uzgajali ksenofobiju, strah od stranaca, strah od integracija i proglašavanje svih onih koji znaju strani jezik neprijateljima. Da li ćemo i dalje negovati viziju da vojska mora da bude brojčano jaka kako bi mogla da zaštiti državu ili ćemo usvojiti koncepciju generala Ponoša da snage jedne oružane sile ne zavisi od brojnog stanja već od njenog tehnološkog statusa. Tehnološki status ove vojske i dalje je u relativnoj praistoriji i o tome država takođe ne vodi dovoljno računa. Dakle, vojska je postala polje političkih obračuna. Pretpostavljam da ministar odbrane u ovom času više misli o svojoj poziciji, o poziciji svoje stranke nego o reformi vojske i prevazilaženju sistema koji podrazumeva stajaće formacije i jednu stalnu narogušenost, jer su nam svi neprijatelji osim nas, a izgleda da je obrnuto. Problem je u nekompetentnom odnosu državne administracije prema vojsci i sve ovo što se događalo ovih dana u svakom pogledu ima razorno dejstvo na vojsku, na njenu funkciju, na njen profesionalni status i na mogućnosti njene eventualne upotrebe. Mislim pre svega na jug Srbije, ne mislim na Kosovo, jer bi takav pokušaj zaista bio iracionalan po posledicama koje se u ovom času ne mogu izmeriti. Može se znati samo to da bi one bile katastrofalne.
Ponoš očigledno nema podršku svih, nažalost. On ima podršku predsednika, ima podršku ministra odbrane, nema podršku premijera, nema podršku Srpske radikalne stranke, nema podršku Demokratske stranke Srbije, upravo zato što Ponoš svojim ponašanjem razbija taj ksenofobični okvir. On je njima sumnjiv zato što putuje u inostranstvo. Znam jednu anegdotu iz devedesetih, prisustvovao sam sastanku na kojem je jedan oficir, školovao se u Britaniji, tamo bio briljantan đak, vrhunski poznavalac srpske kulture, trebalo da bude postavljen na generalsko mesto. Oficir bezbednosti se tome suprotstavio rečima – ne može, jer on je za vreme boravka u inostranstvu kontaktirao sa strancima. Čovek je očigledno prevideo da u inostranstvu, bar što se nas tiče, žive stranci. To je taj naš strah da će u svakom kontaktu sa strancima naš čovek biti inferioran. U stvari, ljudi koji to procenjuju polaze od sopstvene inferiornosti i sopstvene ksenofobije i zatvorenosti i to je osnovni razlog zašto Ponoš nema podršku. Druga vrsta rezerve prema njemu je profesionalna. Generali koji su bili deo Miloševićeve politike i njegovih ratnih pohoda smatraju da on nije kompetentan da bude načelnik generalštaba, jer navodno nije komandovao nijednom jedinicom, osim nekim vodom. Njima ne odgovara to što je Ponoš čovek koji ume da misli i koji je drugačiji od njih. To je grupa ljudi koji su deo naše najgore prošlosti, ali je još gore to što oni nisu razumeli to što se dogodilo. Oni i dalje veruju da smo mi na Kosovu pobedili i da bi oni svakako u ovom času mogli da krenu u još jednu takvu pobedu, za šta Ponoš očigledno nije spreman.
To su te dve poluge otpora Ponošu, pored onoga da je on bio predmet političke rasprave u vreme formiranja vlade. Dakle, ako Jočić bude ministar odbrane, onda Ponoš ne može da bude načelnik generalštaba. Zamislite, molim vas, da Jočić kao takav odlučuje o tome da načelnik generalštaba ne može biti niko drugi nego onaj kojega on izabere po svojoj partokratskoj logici. Ako bi se to tako radilo, onda bi na nivou Jagodine Dragan Marković-Palma mogao da kaže – hoću da mi komandant garnizona bude niko drugi nego član ili simpatizer moje stranke. U Svilajncu bi Bidža rekao – ehe, polako, biće čovek kojeg ja izaberem. Onda imamo Raku Radovića, koji bi naravno izabrao svojega i na taj način bismo dobili pretorijanske bande u varošima. To znači nestanak vojske, ali to nisu započeli ljudi uz unutrašnjosti, nego upravo oni koji o vojsci moraju da vode računa kao državnici. Dakle, to je nešto što mora da zabrine i to je okolnost u kojoj se vojska nalazi. Nastao je vrednosni raskol, a vojska opstaje na orijentaciji, projekciji, finansiranju, društvenim vrednostima kao što je ljubav prema otadžbini, kao što je profesionalizam i sve to je dovedeno u sumnju. Ako je sve to dovedeno u sumnju, onda oficiri na nekim položajima moraju da misle – na vlasti su ovi, možda će da dođu radikali, da li bi bilo dobro da postanemo radikali pa da nas sunce ogreje. Tako dobijamo višepartijsku vojsku, u kojoj se oficiri međusobno tuku i svađaju oko toga ko kome pripada. To bi bilo jedno prenošenje partijskih, ideoloških ubeđenja do kraja, po dubini i onda bismo dobili nezalečiv raskol u vojsci. Na svu sreću, mislim da je vojska još uvek pametnija od svog političkog rukovodstva.
Svetlana Lukić: Slušate pesmu sa poslednjeg albuma Nore Jones o strahu od sledećih izbora u Americi pod nazivom Draga zemljo.
…
U nastavku emisije čućete Pavla Raka. Pavle živi na relaciji Slovenija, Sveta Gora i Rusija, ovih dana je bio u Beogradu, onda ide u Rusiju i odande će možda da nam piše, da vidimo šta se događa u toj dalekoj, ali nama prijateljskoj zemlji.
Pavle Rak: Primetio sam u susretu sa komšijama, poznanicima, prodavcima na pijaci, da su ljudi postali toliko apatični i toliko izgubili nadu da će nešto bitno da se promeni, da više ne prave planove, više nemaju nekakav cilj u životu, nego kažu – eto, život je završen i ako sutra umremo, bićemo zadovoljni što je i to gotovo. A to, da prestane ono što nas muči, tome se više niko i ne nada. Druga stvar se dešava na političkom nivou, ako se to uopšte može zvati politikom. Čini mi se da, pored toga što je bio sposoban da izmanipuliše i uceni sve druge učesnike u političkom procesu oko formiranja vlade, Koštunica izgleda ima i jako dobre savetnike u Rusiji. I to što se sada izjavljuje o NATO-u, o evroatlantskim integracijama, to je odjek onoga što se u Rusiji trenutno govori o tome. Prvi put vidim da ova vlada nešto radi efikasno. Koliko će od te njihove efikasnosti ovaj narod još više da postrada, to je drugo pitanje. A šta je iza svega toga. Mislim da Putin trenutno ima potežak unutrašnji politički problem u samoj Rusiji. U poslednjih nekoliko godina u Rusiju su se slile velike pare i one su se, kao što je običaj u Rusiji, slile u džepove nekoliko ljudi. Dolazi vreme izbora, treba to sve na neki način opravdati ili prikriti nekom zavesom, i ta zavesa je spoljna politika Rusije. Danas oni obnavljaju hladnoratovsku retoriku. Putin je najavio da je njihova avijacija stavljena ne samo u stanje vojne gotovosti, nego da ona redovno obavlja vojna dežurstva i ljudi se sad pitaju šta je to. Da to nije tako autokratski režim, odmah bi se javili generali i rekli mu da ne priča gluposti. Međutim i oni ćute, a za široku publiku postignut je efekat. Ljudi osećaju da se Rusija zaista suprotstavlja i da je situacija napeta i da ove pare što su stigle treba da idu na oružje. A kod oružja se zna da stvar odmah postaje netransparentnom, pa koliko je otišlo po džepovima, a koliko stvarno na oružje, to više niko živi ne može da raščisti.
Istovremeno sa tom mobilizacijom javnog mnjenja protiv atlantskog pakta, u Rusiji se odvija unifikacija unutrašnje političke scene, i to strahovita. Oni su pred ove izbore doneli nove propise po kojima je prag za ulazak u skupštinu podignut na sedam odsto, što znači da one partije koje su zaista za neki pluralizam, čak i ako se ujedine, imaju male šanse da pređu taj prag. U Rusiji su sada napravili dve Putinove partije koje se kao krvavo bore među sobom. Novinari su naterani da o tome pišu kao o nekom velikom sukobu na političkoj sceni samo zato da bi se stvorio privid nekakvog dešavanja, a u stvari će te dve partije podeliti među sobom oko 80 odsto glasača, tako da će taj putinski blok, iza kojega stoji ko zna kakav finansijski trust, vladati apsolutno, bez ikakve opozicije. Do sada je izražavanje opozicionog stava postojalo bar na samim izborima. Na izbornom listiću je postojao izbor – protiv svih. Poslednjih godina se sve više dešavalo da u mnogim izbornim jedinicama opcija – protiv svih – pobedi ostale. E, to je bila velika bruka i sada je to ukinuto, tako da niko neće brojati glasove onih koji su protiv svih. Istovremeno je prag za važenje izbora smanjen, tako da može da izađe i 20 odsto ljudi, pa da izbori važe. To što se dešava u Rusiji ide u pravcu apsolutnog jednoumlja, koje se ovde pa postiže time što se igra na kartu Kosova. I kod nas u parlamentu oni mogu međusobno da se psuju i izvode taj cirkus, kao što i te dve Putinove partije jedna drugu pljuju i psuju, a da u suštini vlada jednoumlje, koje se bazira samo na tome kako podeliti kolač.
Posvađaju se oko nekih perifernih stvari, ali da ta svađa dovede do razdora u koaliciji, ne dolazi u obzir. Vidim da je to donekle novo, da Srbija pokušava da imitira putinovsku Rusiju, ali okolnosti su različite. Koštunica ne može da ucenjuje ceo svet time što će da im zavrne slavinu za gas, ali može da ih ucenjuje time što nećemo u NATO, a NATO je pritisao da ceo Balkan bude u NATO, pa im to malčice smeta. Eto, i tu je onda nekakva ucena, pa se približavamo Rusiji što se toga tiče, ali inače, to što se ovde priča hladnoratovski zvuči samo smešno. To su dve nove stvari koje su me više rastužile nego iznenadile.
To što su mali ljudi u Rusiji dovedeni do bezizlaza onda razvija neke čudne forme surogata izlaza iz bezizlazne situacije. Tako je zvanična politika obrazovala omladinski pokret podrške Putinu, Pokret naših. Čim se kaže naši, znači da svi ostali nisu naši i trebalo bi da se zna i kakva im je sudbina, tim ne-našima. Taj pokret je poslednjih godina imao letnji logor u koji dolazi putinovska omladina iz cele Rusije i to izgleda jezivo. Vidite te mlade ljude kojima je mozak potpuno opran, a ako im nije opran oni su svesni da ne treba da pokažu da im nije opran, pa se ponašaju kao da im je opran. Kao poslednji debili oni uzvikuju parole o našem genijalnom vođi i sve ostalo. Vidite kako ta omladina učestvuje u najgoroj kampanji blaćenja svih ostalih na političkoj sceni. Njihov letnji kamp je ukrašen ogromnim plakatima na kojima su pripadnici nekih drugih političkih strujanja fotomontažom prikazani kao kurve i takve stvari. To je otišlo u pravcu nekog Hitlerjungenda najmilitantnije vrste. Njihov sistem vrednosti je uglavnom jaka Rusija. U Rusiji je oduvek armija imala veliku ulogu, ali to je suviše sivomaslinasto, pa su sada tome dodali i pravoslavlje. Od ove godine je u tim kampovima prisutno pravoslavlje. Ta stvar je dosta mračna.
U poslednje vreme su državna i crkvena propaganda dosta oštre u svom odnosu prema savremenoj umetnosti. Bivalo je slučajeva pogroma, koji su bili upereni protiv likovnih izložbi koje se slobodnije poigravaju simbolima. Mi imamo paralelu, kada je pre nekoliko godina na Cetinju slična izložba doživela da je napadne naša ovdašnja crkva. Imali smo nešto slično u Novom Sadu, kada je crkva zaključila da manifestacija ulične umetnosti ne odgovara njihovim estetskim i ideološkim kriterijumima. U Rusiji su ti pogromi išli dosta daleko, do direktnog uništavanja umetničkih dela. To je dobilo sudski epilog ali, nećete mi verovati, suđeno nije bilo onim vandalima koji su uništavali, nego je suđeno bilo autorima izložbi. Na sudu su se pojavili eksperti, koji su dokazivali kako se radi o izazivanju verske, nacionalne i rasne mržnje. Još uvek je teško reći kakvo će društvo iz toga da nastane. Povratak na staro je nemoguć, tako da kada se kaže da je to neka refašizacija ili restaljinizacija, pitanje je koliko je opet i to samo metafora za nešto drugo što se sada dešava. U vreme staljinizma ili brežnjevizma postojala je bar mogućnost da se čovek potpuno povuče u sebe i u neki svoj uzak krug i bavi nečim finim, jer svi su jako loše živeli i onda to nije bio neki problem. Umetnik živi loše, pa se bavi svojom umetnošću u slobodno vreme, a slobodnog vremena ima jako mnogo. E, sada to više nije tako. Ako hoćete da preživite, morate da učestvujete u ovoj adrenalinskoj civiliizaciji i onda slobodnog vremena za nešto drugo skoro da i nema. Sem toga, nije u pitanju samo vreme, nego i volja da se bilo šta uradi. I u tom pogledu se sada stvara nekakva totalna atmosfera, totalizovano društvo koje vam ne dozvoljava da radite bilo šta drugo, ne fizičkom prisilom, nego ste prosto bačeni u situaciju iz koje ne možete da se ispetljate. Svi vam kažu – imate dve ruke i dve noge, idite, ali kuda i šta da se radi. I zato je to tužno i pretužno, izlaza nema, čak ni onog izlaza koji je imala moja majka za vreme njenog boravka od tri i po godine u nacističkom logoru. To nije uspelo da je moralno slomi, jer je ona znala zašto je tamo i stalno je očekivala da sve to prestane i da započne neki novi život. A ovde formalno imate sve mogućnosti da se koprcate, ali nemate kud.
Crkva je i u Rusiji i ovde u Srbiji na neki način pomoćna trupa ideologije. Ona vlastima pruža argumente protiv novog svetskog poretka. Tu je crkva vrlo aktivna, i ruska i ovdašnja. Takođe se radi i o direktnoj zameni za ideologiju koja je odbačena. Ta odbačena ideologija ostavila je iza sebe prazan prostor koji treba na neki način popuniti, pa crkvena ideologija dobro dođe. Radi se upravo o crkvenoj ideologiji, a ne o nekom bitnijem sadržaju koji crkva treba da sa sobom nosi i da ga promoviše, ali koji za politiku nije interesantan. I u ruskoj i u srpskoj crkvi imate sveštenika i monaha koji rade svoj posao i imate onih koji su se stavili u službu dnevne politike. Neke razlike takođe postoje, i to bitne razlike. Rusija je društvo koje je imalo nešto dužu i jaču autoritarnu tradiciju. U tom društvu se ipak još uvek zna šta može, a šta ne može da se radi. Kada se to što ne može da se radi ipak radi, to se radi manje više tajno, a kod nas imate političku propagandu, koja je apsolutno nedostojna crkve, koja se vrši otvoreno i onda to toliko pređe svaku meru da postane karikatura svega što bi mogao biti odnos između crkve i države. Pa se onda i država ponaša isto. Mislim da bi ovakav štrajk glađu kakav se desio na granici između Srbije i Crne Gore u Rusiji bio nemoguć, a i reakcija ovdašnje vlade i nekih njenih ministara tamo bi izostala. To u Rusiji prosto ne ide, ne može da prođe. Povezivanje crkve i države u Rusiji počelo je televizijskim prenosima bogosluženja na kojima je učestvovao Jeljcin, a sada učestvuje Putin. I Jeljcin i Putin su jako dobro znali gde im je mesto u toj crkvi. Većina naših to ne zna i gura se tamo u prve redove i onda to izgleda zaista smešno.
Svetlana Lukić: Crkva se ovde eksplicitno izjasnila za monarhiju, a protiv republike. Imam utisak da se ruska crkva nije baš tako eksplicitno izjašnjavala.
Pavle Rak: Monarhistički diskurs je tamo jako prisutan, razlika je samo u tome što on nije zvanični diskurs vrhova crkve. Ako uđete u bilo koju crkvu i pogledate literaturu koja se tamo prodaje, onda vidite da u Rusiji toga ima znatno više nego ovde.
Svetlana Lukić: Kako oni izlaze na kraj sa Putinom, koji je ipak KGB-ovac. Je li to onaj odnos koji je naša crkva imala prema Miloševiću – jeste komunista, ali može biti koristan?
Pavle Rak: Putin se kao vernik pravilnije ponaša. Za razliku od srpske crkve, ruska crkva ima nešto dužu tradiciju prisilne saradnje sa komunističkim režimom i to je ostavilo svoje posledice. Posle revolucije se težilo tome da crkva u Rusiji potpuno nestane i zajedno sa starim režimom ode u ropotarnicu istorije. Pokrenuta je velika propaganda, osnovana su ateistička društva. U jednom trenutku zaista je izgledalo da će borba protiv crkve biti uspešna, jer je crkva fizički gotovo bila uništena. Pred Drugi svetski rat u životu je ostalo svega četiri episkopa. Očekivalo se da kada oni umru prestane takozvano apostolsko prejemstvo. To znači da, iako imate vernike, više nemate episkope, pa nemate ni sveštenike, jer samo episkopi mogu da rukopolože sveštenika i tako prestaje i taj svetotajski život, jer nema više nikoga da produži tu stvar. Onda je počeo Drugi svetski rat i Staljin je video da bi mogao da mobiliše više naroda ako u to uključi i crkvu. To se desilo 1941. i od tada do danas ruska crkva je bar 50 godina provela pod jako strogom kontrolom. Ona je mogla da se bavi bogosluženjima samo kao crkvenom delatnošću i propratnim spoljnopolitičkim aktivnostima samo u okvirima diplomatske aktivnosti sovjetske države. I oni su na to navikli, oni i dan danas imaju refleks da sve što rade usklade sa vlastima. Vlasti im sada idu više na ruku i oni su apsolutno srećni da joj budu na usluzi. Nije se podvukla crta i nije se reklo – mi smo imali takve i takve aktivnosti, koje su nespojive sa duhovnim poslanstvom crkve, ali smo, eto, morali, pa se sada kajemo. Umesto te crte prebačen je pokrov preko svega i tako je preživeo i odnos sluge prema lošem gospodaru, pri čemu sluga ne sme da kaže da mu je gospodar loš. U tom pogledu postoji kontinuitet. Sa druge strane, ruska crkva sada ima znatno šire mogućnosti delovanja. Po prvi put je omogućena evangelizacija ruskog društva, koja je ranije bila strogo zabranjena. Crkva je samo unutar hrama mogla da govori svojim vernicima, a sada imate neke stvari koje izgledaju pomalo smešno. Imate ploveće crkve koje idu po ovim velikim rekama, pa se usidre u naseljima u kojima nema crkava na po dve-tri nedelje, pa idu dalje. To bi nekad verovatno bilo bombardovano iz vazduha, kao što su bombardovali monahe po Kavkazu, kada su koristili i napalm da ih pobiju. To je rađeno 50-tih, 60-ih godina.
Svetlana Lukić: Kada je Putin trebalo da ide na Svetu Goru, pokrenuta je i mornarica i avijacija. To je bilo otkazano, ali je na kraju Putin otišao, je li tako?
Pavle Rak: Bio je, ali ja tada nisam bio tamo. Bio sam jednom kada je Putin trebalo da dođe, ali nije došao zbog oluje. Helikopteri nisu mogli da uzlete i tada su neki kaluđeri govorili da eto, Bogorodica ne da da on dođe. Međutim, na kraju ga je pustila, kao što je i Miloševića pustila, i Bogorodica i svi koji su tada u crkvi bili protiv toga, naročito u Hilandaru. Što se Putina tiče, mislim da su ga čak prihvatili oberučke, jer je on jako veliki novac uložio u ruski manastir na Svetoj Gori. Ne znam koliko su time Grci oduševljeni, jer to pomalo počinje da liči na brojčanu prevlast Rusa na Svetoj Gori s kraja XIX i početka XX veka.
Svetlana Lukić: Kako je izgledala Miloševićeva poseta Hilandaru?
Pavle Rak: Tu sad imate priču iz prve ruke, jer sam tada bio tamo kao iskušenik. Nekoliko dana pre posete je postalo jasno da se ona ne može izbeći, bez obzira što je iguman zvanično stavio do znanja da je ta poseta Hilandaru nepoželjna. Ali bilo je rečeno – ako nećete vi, primiće ga Grci, intervenisala je i srpska crkva i grčka crkva i Vaseljenska patrijaršija. Na sve njih je bio vršen politički pritisak, jasna stvar. Tako da je bio zakazan dan i čas dolaska i onda je iguman hilandarski pobegao iz Hilandara. Njegov zamenik je posle večere ustao i rekao da je to za njega najstrašniji dan od kako je monah u Hilandaru, da sutradan primamo satrapa i da je svakome ostavljeno na volju kako će se ponašati. Onda je po službenoj dužnosti određen monah da kuva kafe i prima goste i jedan iskušenik koji mu je u tome pomagao, a ostali su se zaista zadržali po svojim kelijama. Helikopter je sleteo ne u dvorište, jer nije bilo mesta, nego u baštu. Istovremeno kada i Milošević, dovezen je i iguman koji je morao da ga primi. Iguman mu je izrekao dosta oštru besedu, ali ipak u formi dobrodošlice, na šta je Milošević sa rukama prekrštenim na zadnjem delu tela rekao – zdravo, druže. Onda je ušao u crkvu, jer je trebalo da uđe da bi ga fotoreporteri slikali. Onda su popili tu kafu i pojeli ratluk koji uz nju ide i otišli. Poseta je jako kratko trajala, za razliku od sadašnjih poseta Koštunice, koji se deklariše kao vernik i Amfilohije mu je nekakav rođak po ženi. Doduše, i taj entuzijazam prema Koštunici opada, jer nije opravdao sva očekivanja.
Svetlana Lukić: A šta još očekuju od Koštunice? Šta bi još mogao da im da?
Pavle Rak: Pa nije dobila imanja ovde po Srbiji.
Svetlana Lukić: Aha, uvek se vraćamo na to.
Pavle Rak: Crkva nije oduševljena ni time što je Srbija u Partnerstvu za mir, ona bi htela jasnu situaciju.
Svetlana Lukić: Da li se dobro sećam da se grčka crkva bunila zato što u ličnim dokumentima više neće postojati veroispovest, da se zna da su pravoslavci?
Pavle Rak: Evropski stav je bio da bi tako nešto bilo dikriminatorno, a Grci su navikli da se na njihovim dokumentima to upisuje, jer je Grčka jedna od retkih država u Evropi u kojoj crkva nije odvojena od države. Na te teme je grčka crkva uspevala da okupi milionske demonstracije u Solunu i Atini, i to u nekoliko navrata.
Svetlana Lukić: Mislim o priči koju ste mi ispričali o vašoj majci koja je bila u koncentracionom logoru. Jednog časa ste rekli da je ona znala zašto je bila tamo, jer je bila u oslobodilačkom pokretu. Običnim ljudima je bilo teže da to podnesu.
Pavle Rak: Fascinantno je kako moja majka govori o logorškoj solidarnosti. Sve su to bili ljudi koji su učestvovali u pokretu otpora u Češkoj, Francuskoj, Nemačkoj – bilo je dosta Nemica. I bitan deo te priče je da su ti ljudi znali zašto su tamo, za razliku od onih koji su slučajno pokupljeni kao taoci i odvedeni u logor, koje je taj užas prosto zatekao. Ti ljudi koji su slučajno bili gurnuti u tako strahovite uslove su prvi izgubili volju i odustali od elementarnih fizičkih režima preživljavanja. Moja mama priča o tome da su oni koji su se međusobno u tom logoru pomagali, između ostalog pazili i šta će da jedu. Ako neko više nije u stanju da se bori protiv užasnog osećaja gladi, pa posegne za nečim za čime ne bi trebalo, ovi drugi bi mu skretali pažnju i pomagali mu da ne pojede truli krompir. A ovi jadnici koji nisu imali tu unutrašnju vertikalu, koji nisu već došli prekaljeni nekakvim otporom, oni su u očajanju od gladi jeli ono što ih je posle tri dana uvalilo u krevet sa strahovitom dijarejom i masovno umirali.
Svetlana Lukić: Na samom početku smo govorili o Srbiji, o tom osećaju zatvorenosti, izolovanosti. Juče sam čula podatak ministarstva unutrašnjih poslova da od desetoro građana Srbije devetoro nema pasoš. Ako ovu zemlju zamislimo kao neku vrstu logora, uslovno rečeno, da li to znači da ljudi koje ste videli kod nas na promociji, koji dele sistem vrednosti sličan ljudima koji govore u Peščaniku – lakše podnose ovaj logor nego masa sveta koja ne želi da ima politička uverenja, nije angažovana i samo je u trpnom stanju?
Pavle Rak: To je lakše podnositi ako čovek vidi gde je i šta je i ako pokušava da se tome suprotstavi, čak i ako je taj pokušaj unapred osuđen na propast. Ljudi koji se ne angažuju politički nikako i hoće da imaju svoj mir ipak žive u ovom logoru i onda mi kažu u tom razgovoru na pijaci – ako bi mi sutra neko rekao da ću da umrem, ja bih rekao – e, baš ti hvala, zato što više ne vidim zbog čega živim. Takav čovek lakše podlegne svemu nego neko ko se bori, pa makar i sa jako malim šansama na uspeh. Primer sa logorom i mojom majkom sam i pomenuo kao ilustraciju ove naše situacije.
Svetlana Lukić: Prošlog petka je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu održana promocija Peščanika, kojoj je prisustvovalo oko 800 ljudi. Govorili su, između ostalih, istoričarka Dubravka Stojanović, Teofil Pančić i Petar Luković.
Dubravka Stojanović: Ko god je ikada u životu čitao Alana Forda, zna za filozofske misli koje se pojavljuju u tom stripu. Jedna od mojih omiljenih parafrazirano bi izgledala ovako – bolje biti pametan, lep i bogat, nego glup, ružan i siromašan. Ako bismo to pretočili u današnju političku situaciju u Srbiji, to bi otprilike moglo da se kaže – bolje razvijena, bogata Srbije, članica NATO pakta i Evropske unije, nego nerazvijena, siromašna Srbija mimo sveta. Ova dilema izgleda jednostavno i banalno, ali svi dobro znamo koliko je ona komplikovana i teška i koliko je ova misao iz Alana Forda superiorna nad sasvim suprotnom logikom koja vlada u Srbiji. Po toj izvrnutoj logici ova misao bi glasila – bolje Rusija nego Evropska unija, bolje, kako kažu, preventivna pretnja NATO paktu nego saradnja i članstvo, bolje nerazvijenost i siromaštvo nego da se mnogo radi, bolje tlapnje o davno izgubljenom Kosovu nego razumni pregovori, bolje Crna Gora kvazidržava nego dobrosusedski odnosi i bolje Filaret nego pruga Beograd – Bar. Jedan od važnih faktora koji mislim da nas razlikuju od ostatka zdravog sveta jeste to da mi imamo veći broj tih nepromenljivih okvira, nepromenljivih pitanja, koja su bila ista i 1850. i 1907. i 2007.
Zbog toga sam napravila za danas jedan popis tih pitanja, za koja mi se čini da se nisu pomerila dva veka i oko kojih se mi vrtimo i mislim da je tu negde objašnjenje zašto mi iz svega toga ne možemo da izađemo. Prvo sam postavila tri bazična pitanja svake moderne nacionalne države, to su pitanje teritorije, pitanje osnovnih političkih smernica i pitanje stanovništva. Prvo je pitanje teritorije. Srbija neće da prizna da je na teritoriji na kojoj jeste. Ona dva veka pokušava da bude na nekoj drugoj teritoriji i po tim željama granice su se pomerale na jug, zapad, sever. Samim tim mi uvek imamo pitanje svih pitanja, koje prvo mora da se reši, pa ćemo onda lako sve drugo, i razvoj demokratije i tranziciju i promene i transformacije svih drugih vrsta. Uvek postoji teritorijalno pitanje koje je neprikosnoveno ili što bi Jočić rekao – dok traje operacija nema igranke. To je taj prvi zatvoreni krug iz kojeg se nije izašlo od samog stvaranja srpske države. Drugo, to su ti politički osnovi, dakle, šta je Srbija, je li to republika ili je to monarhija, je li to zapad ili je to Rusija, je li to demokratija ili vladavina čvrste ruke.
Treće pitanje je pitanje stanovništva, i to u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. Kvalitativno, postavlja se pitanje ko su stanovnici Srbije, da li su to svi njeni građani ili su to etnički Srbi i čuveni drugi. A u kvantitativnom smislu Srbija nikada nije prebrojala svoje ratne žrtve. Poznati su razni računi za Drugi svetski rat, ali broj žrtava u Prvom svetskom ratu se kreće od 200.000 do milion i 400 hiljada, kako piše u udžbenicima istorije. I to pitanje uvek ostaje otvoreno, mi ne znamo koliko imamo stanovnika i nećemo da znamo koliko imamo stanovnika, ne znamo koliki su bili ratni gubici da bismo uvek mogli s tim brojem da manipulišemo i da računamo na novi rat koji se može pokrenuti u ime onih koji su umrli, a ne znamo ko su ti ljudi i ne želimo da saznamo.
Ono što dalje nije promenjeno je odnos prema Evropi, čije bogatstvo želimo, ali ne želimo da pređemo put koji do njega vodi. Ono što nije promenjeno je odnos prema drugima, koji su uvek neprijatelji i nikada nisu partneri. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema politici, koja je uvek sukob i rat u kojem je protivnik neprijatelj prema kojem je dozvoljeno, kako su govorili predstavnici opozicije u XIX veku, upotrebiti sva sredstva, na čelu sa političkim ubistvima. Ono što nije promenjeno je odnos prema državi koja je uvek partijska, nikada pravna. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema velikim silama, koje su takođe uvek neprijatelji, vrlo retko saveznici. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema crkvi, koja je politički arbitar, a ne duhovno utočište vernika. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema vojsci i policiji, koje uvek imaju suštinsku vlast i nikada nisu servis građana. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema intelektualcima, koji su mesije, a ne kritičari. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema sportistima, koji su nacionalni junaci, a ne profesionalci. Ono što nije promenjeno jeste odnos prema istoriji koja je predvojnička obuka, a ne disciplina kritičkog mišljenja. Ovo je top lista najboljih deset.
Srpska istorija je jedna od bržih istorija na evropskom kontinentu. Moj kolega Miroslav Jovanović i ja smo za potrebe jedne knjige napravili bilans za period 1804-2004. U tom periodu od 200 godina ratovalo se 10 puta, bilo je 7 smena dinastija i državnih elita. Od 1835. do 2006. promenjeno je 11 Ustava i bilo je 10 dramatičnih zaokreta u spoljnoj politici. Granice su menjane 10 puta od ustaničke Srbije do Jugoslavije. Državno-pravni okvir menjan je 7 puta: kneževina, Kraljevina Srbija, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, SFRJ, SRJ, SCG, pa opet Srbija. Politički sistem menjan je od orijentalne despotije preko neke vrste prosvećenog apsolutizma do parlamentarne monarhije, preko diktature, kraljeva do komunizma, preko mekog socijalizma do tvrdog nacionalizma i do ponovnog pokušaja demokratije. Srbija je za to vreme 3 puta okupirana, 3 puta oslobođena, Beograd je 5 puta bombardovan i svi vladaoci, osim kneza Miloša i Josipa Broza Tita, ubijeni su ili nasilno sklonjeni s vlasti. U tom preterano dinamičnom okviru ostala su nepromenjena pitanja o kojima sam govorila na početku. I onda postaje jasno zašto su se ona degenerisala u ta dva veka, zašto su i ona i mi izgubili smisao i zašto se na kraju ovde obrnula logika, a i sama pamet. Da Alan Ford i njegovi drugari žive u Srbiji, sigurna sam da bi bili sagovornici Peščanika. Njihova zdrava i banalna logika je nešto što nam je jako potrebno.
Teofil Pančić: Ja sam upravo doleteo iz kvazi države, tako da se pitam da li sam igde i bio. Idem pravo sa aerodroma i mogu vam reći da je u Podgorici 29 kvazi stepeni i da sam se osećao veoma prijatno na tim osunčanim kvazi ulicama pod kvazi palmama. U torbi sam doneo nešto kvazi pršuta i, sve u svemu, nije tako loše biti kvazi država. Ponekad i 24 sata izbivanja iz ove prave države čoveku ume da prija. Naravno, ono što je svakoga u Podgorici živo zanimalo je kako se ovde gleda na pogranične probleme i izvesnog sveštenika, koji nije mogao da uđe u Crnu Goru. Pokušao sam da im objasnim jednu elementarnu stvar. Naime, moglo bi se reći da Filaret i ja imamo slične probleme. Filaret bi u Pljevlja, a ja bih u Pariz. E sad, niti može Filaret u Pljevlja, niti ja mogu u Pariz. Razlika je u tome što kada Filaret ne može u Pljevlja, onda se cela država zbog toga uzbuni, ustane, ministri se usprave na stražnje noge, dok kada ja ne mogu u Pariz, to se smatra sasvim normalnim. Nama je normalno da postoji politička kasta koja je gore i mi koji smo dole, a postoji i crkvena kasta, koja ne samo da je iznad nas nego je i iznad političke kaste, jer se politička kasta udvara crkvenoj kasti. Mi smo došli u jedno predpolitičko stanje, kao pre francuske revolucije. O čemu mi govorimo, o modernizaciji, neki čak spominju reč postmoderna – ajde, bogati.
Rekao sam vam kako bih ja u Pariz, ali mi ne daju, a da biste negde išli potreban vam je, između ostalog, i pasoš. U poslednje vreme ovde se silna nervoza podigla zato što je grupa ovih ligaša napravila nešto što je iz zezanja nazvala pasošom Vojvodine. I sad je to proglašeno separatizmom. Ja vas pitam da li je taj pasoš Vojvodine zaista toliko više kvazi pasoš od pasoša Srbije? Ako ja sa pasošom Srbije ne mogu gotovo nigde da odem iz ove zemlje, ako meni pasoš nije dovoljan nego svaka država pojedinačno u koju bih ja hteo da putujem traži od mene uverenje da sam normalan, da nisam osuđivan, da nisam ratni zločinac, da nemam namere da otimam decu po stranim zemljama i tako dalje, dakle, da li je moj pasoš zaista pasoš. I drugo pitanje, da li je moja država zaista država? Bojim se da je ona kvazi država više od Crne Gore, a jedva nešto manje od Vojvodine.
Petar Luković: Ja sam danas nešto razmišljao kako da vam objasnim šta je to što ja pričam, jer stvarno ne znam. I juče pogledam na kiosku i kaže – Svinjarije Petra Lukovića, evo, na drugoj strani. Mama mi srećom to nije videla, inače bi bila rahmetli. Tema ovog teksta je to što sam ja navodno uvredio velečasnog Filareta. Omaklo mi se da sam rekao da je svinja ždrala. U stvari, ne prestaje da me opseda pitanje kako je ono parče teritorije na kojem je Filaret kao gladovao postalo sveta zemlja. Mislim, kako se dobija status svete zemlje? Ja sam napisao, nije me mrzelo, deset uslova koje teritorija koja pretenduje na to da bude sveta zemlja mora prethodno da zadovolji.
Inicijalna mitraljeska kapisla za svaku svetu zemlju jeste postojanje štrajkača, rešenih da istraju da gladuju do sledećeg obroka. Uzgred, slučaj mitraljesca Filareta ušao je u Ginisovu knjigu rekorda, jer je to prvi štrajkač glađu u istoriji koji je za vreme štrajka dobio dve kile.
Međutim, nije dovoljno samo to da štrajkač gladuje. Uslov svih uslova jeste da štrajkač bude u mantiji ispod koje nema ništa. Podsetiću vas da smo pre šest meseci imali tragičan slučaj štrajkača glađu u Nišu, koji su umrli, a njihovi zahtevi nisu usvojeni, niti je ta teritorija ispred skupštine opštine proglašena svetom zemljom. To je još jedan dokaz da svako može da štrajkuje glađu, ali da samo preosvećeni dobijaju šansu da svoje livadsko ognjište pretvore u svetu zemlju.
Kada imamo crkvenog štrajkača, sledeći korak je teritorija. Teritorija mora biti livada, njiva, kamenjar, uglavnom ravan teren, kako bi se nakon dobijanja crkveno-tehnološkog standarda na svetoj zemlji mogla izgraditi crkva ili manastir na oko pola miliona kvadrata sa striptiz barom, kladionicom, restoranom, bazenom, kako to već ide. Gradski ambijenti nisu zgodni za štrajkače. Da je Filaret štrajkovao ispred skupštine Srbije, gde bismo izgradili crkvu. Ne možeš u gradu, potreban ti je prostor. Veličinu teritorije buduće svete zemlje obeležava štrajkač slobodnim zapišavanjem. Tamo gde mu padne poslednja kap, tamo su granice svete zemlje.
Bez pomoći bližnjih, drugova, prijatelja, saradnika, štrajkač je osuđen na kosmičku usamljenost. Tabloidi su tvrdili da Filaret vidi žuto i roze, ali povratio se iz mrtvih gladnih kada mu je stigao prvo onaj Naumov, a docnije sveti Velja Ilić, nosilac svih alkoholnih ordena iz Guče, što je pokazalo da štrajkač mora biti tetošen, o njemu se mora voditi računa. O njemu treba da brine premijer, ministar inostranih poslova Vuk Jeremić i naravno, neizbežni Rasim Ljajić. Rasim ima tri funkcije – ministar za socijalnu politiku, onda je predstavnik onog kongresnog biroa i za saradnju sa Hagom. I on je našao vremena da pita Hag šta da radi sa Filaretom, to mi je bilo fascinantno. Uglavnom, okružen pažnjom Pahomija, Ilariona i ostalih, Filaret je dane proveo u rahatluku. Upravo to drugarstvo, prijateljstvo što mlađih pionira monaha, to je dakle onaj duh koji nas vodi prema svetoj zemlji.
Nećemo dugo, imamo petu tačku: odluka o proglašenju svete zemlje. Tu odluku donosi samostalno ministar infrastrukture, jer je reč o kapitalnim crkvenim investicijama. Ustavom Srbije, u odeljku O svetoj zemlji piše da crkveni štrajkač nema pravo na žalbu, jer ministar zna šta je dobro za štrajkača, za premijera, za državu i za crkvu.
Šesto, gradnja počinje odmah. Budući da je u pitanju sveta zemlja, sekularni dokumenti tipa građevinska dozvola, prostorni plan, urbanistički projekti nemaju veze, ovo je sveta zemlja. Nacrt budućeg hrama na svetoj zemlji daje od oka ministar direktno iz glave.
Sedmo, u aneksu proglašenja svete zemlje postoji mogućnost koncesije. Ministar ima ustavno pravo da iznajmi crkvu na svetoj zemlji i štrajkača zaposli kao svodnika. Ministar takođe ima pravo da od crkve napravi javnu kuću. Dokumenti o koncesiji, bez nekoliko aneksa, biće objavljeni na čuvenom sajtu www.sveta zemlja.pizdavammaterina.com.
Osmo, sveta zemlja je srpska zemlja.
Srpska zemlja je Ilićeva zemlja, Ilićeva zemlja je zemlja u kojoj je sveti Koštunica na vlasti sa 11 odsto glasova.
I deset, štrajkaču sleduje orden u obliku svetog mitraljeza i sve to uz poklič – Srbija.
Svetlana Lukić: Na ovoj promociji smo objavili da ćemo napraviti film o atentatu na premijera Zorana Đinđića. U pravljenju ovog filma učestvuju mnogi ljudi, među njima su reditelj Milutin Petrović i dramski pisac Biljana Srbljanović, naša koleginica Brankica Stanković iz Insajdera, advokat Srđa Popović, a potrebna nam je i vaša pomoć. Sve vam je objašnjeno na www.pescanik.net, a i obaveštavaćemo vas kroz emisije Peščanika. Hvala vam što ste danas bili sa nama.
Emisija Peščanik, 21.09.2007.
Peščanik.net, 21.09.2007.