Performans je uvek bio deo politike. Tokom poslednjih osam godina to je bilo i te kako očigledno: od zvezde televizijskog rijalitija u Beloj kući do čoveka koji najviše voli da se glupira na zip žici. Povlačenja paralele između takvih savremenih figura i rimskih imperatora može izgledati kao preterivanje, ali način na koji je Neron, na primer, pristupio ulozi vođe mogao bi baciti zanimljivu svetlost na današnji svet s obzirom na našu zaokupljenost pitanjima autentičnosti.
Gluma je bila jedan od omiljenih Neronovih hobija. Ta strast je, po svemu sudeći, počela među zidovima palate, amaterskim izvođenjem elitnih dramskih i operskih recitala pred publikom sačinjenom od prijatelja, ali je uskoro prerasla u prave javne predstave. On je izvodio kolaž najvećih hitova iz najpoznatijih komada starog sveta, a pratila ga je samo šačica statista koja je napajala njegove replike ili mala instrumentalna grupa. Cara verovatno nikad ne bi zadovoljila čak ni glavna uloga u društvu s dobrim glumcima. U svakom trenutku samo on je morao biti u centru pažnje.
Neronova prva velika predstava bila je priređena 64. godine n.e. u Napulju, koji je izabrao za svoj debi zato što je taj grad bio glas da je sklon umetnosti, a ujedno je bio daleko od mrkih pogleda senatora. Ipak, nije sve prošlo glatko – zemljotres je srušio pozorište odmah po završetku predstave. Mnogi su to shvatili kao znak da bogovi ne gledaju s odobravanjem na takve ludorije. Neronovo tumačenje je bilo drukčije. Činjenica da niko nije nastradao u katastrofi i da je uspeo da završi predstavu bila je dokaz da su bogovi na njegovoj strani. Sledećih nekoliko godina često je nastupao na javnoj pozornici u Rimu – gde su se nedavno arheolozi (sa svojim uobičajenim entuzijazmom i maštom) ponadali da su pronašli njegovo namenski izgrađeno pozorište ispod bašte novog hotela „Four Seasons“. Konačno, 67. godine n.e., pred kraj njegove vladavine, Neron je usmerio svoje talente ka grčkim igrama. Tu se kao atleta, vozač kočija i glumac nadmetao u svim disciplinama i uvek pobeđivao. Rimski pisci, od satiričara do ozbiljnih istoričara, glasno su iskazivali svoje neodobravanje. Na šta je spao Rim kad je njegov vladar spreman da žrtvuje svoje dostojanstvo na pozorišnim daskama? Drugi kritičari su insistirali na neodgovarajućim ulogama koje je Neron birao. Da li je u redu da car igra bednog prosjaka ili – jedna od njegovih najomiljenijih uloga – Kanaku, tragičnu junakinju koja je rodila dete rođenom bratu i ubila se kad je incest otkriven?
Gledaoci nisu smeli da napuste pozorište dok je car nastupao, pa su se neke trudne žene porodile na sedištu (zamišljam da je to bila uznemirujuća pratnja Kanaki u porođaju), a neki su se pretvarali da su umrli kako bi ih izneli iz pozorišta. Budući car Vespazijan, dok je još bio običan dvoranin, prognan je iz Neronovog kruga zato što je napravio strašnu grešku: zadremao je tokom jedne predstave.
Sudijama u grčkim nadmetanjima, kako pozorišnim tako i sportskim, bilo je možda još teže. Šta su mogli da urade kad je njihov vladar bio jedan od takmičara? Očigledno su odlučili da ga prosto proglase pobednikom svake igre u kojoj je učestvovao, a cena je bila da su ispadali vrlo budalasti – posebno kad su mu dodelili prvo mesto u trci kočija koju čak nije ni završio.
Teško je znati koliko tih priča istinito. Neke od njih to mogu biti (ne vredi se praviti da je car bio sasvim bezgrešan). Ali ako je Vespazijan zaista prognan iz Neronovog kruga zbog svoje kobne dremke, njegovo progonstvo nije dugo trajalo. Car mu je, naime, ubrzo poverio važnu vojnu komandu u Judeji, odakle je on uspešno napredovao ka prestolu. U svakom slučaju, nijedna od tih neprijatnih anegdota nije bila napisana za Neronovog života. Neki ljudi koji su revnosno hrlili na careve predstave i tapšali iz sve snage sigurno su kasnije tvrdili da su im prisustvovali pod prinudom. Oportunisti su uvek umeli da promene melodiju kad bi to postalo politički poželjno – a većina Rimljana je pripadala toj grupi.
Postoji, međutim, jedna drukčija – i važnija – vrsta istine u pričama o Neronovoj strasti prema glumi, bile one tačne ili ne. Neobične anegdote poput tih bile su uobičajene u Rimu zato što su ukazivale na veće debate i strepnje ispod svoje površine – a one su se ticale politike, carske moći i uloge samog cara i postavljale su pitanje u kojoj meri je ceo politički sistem bio šarada. Uz to su naglašavale da je car jedva nešto malo više od glumca – dok su njegovi jadni podanici nalik publici sateranoj u salu iz koje niko ne može da pobegne.
Nismo prva generacija koja se pita koliko su autentične naše vođe. Da li je čovek koga smo videli kako sipa benzin u jeftin automobil pored supermarketa „stvarni“ Riši Sunak ili ne baš ubedljiva imitacija Rišija Sunaka? Niti smo se prvi zapitali da li naše vođe prosto izgovaraju rečenice iz scenarija koji je napisao neko drugi – i koje su samo prigodna fikcija ako ne i očigledne laži? Možda su nam i zbog toga zanimljive te stare priče.
Anegdote koje su kružile o Neronu bile su posebno raskošne i nijansirane. Za početak, pokazalo se da je granica između cara i njegovih glumačkih uloga vrlo maglovita. Neke od tih uloga, na primer bedni prosjak, zaista su izrazito odudarale od njegovog visokog statusa. Ali mnoge su mu, na različite načine, bile neprijatno blizu. Takva je izvesno bila još jedna njegova omiljena uloga: rado je igrao Edipa u kratkom komadu Oslepljivanje Edipa – priči o mitskom grčkom kralju koji je ubio oca i oženio se majkom pre nego što je sam sebi iskopao oči kad je shvatio šta je uradio. Ovde bi se teško mogle prevideti sličnosti s Neronom; po rimskoj mašini za proizvodnju glasina, on je u najmanju ruku bio saučesnik u ubistvu čoveka koji ga je usvojio i odgajao kao otac, a posle toga je imao aferu sa sopstvenom majkom Agripinom. Užas se ne sastoji u tome što je Neron loše glumio, već u tome što je igrao samog sebe – kao kad bi Boris Džonson prihvatio ulogu u televizijskoj seriji o bogatoj barabi s neodređenim brojem dece.
Neobične maske koje je car koristio u svojim glumačkim nastupima naglašavale su tu poentu. U antičkom svetu bilo je normalno da glumci nose vrlo stilizovane maske, s različitim izrazima za tragediju i komediju. Ali Neron nije nosio takve maske. Ponekad je tražio da mu se napravi maska koja je podražavala njegove sopstvene prepoznatljive crte. Drugim rečima, igrao je ulogu najčuvenijeg incestuoznog sina u mitologiji stavljajući masku koja je izgledala isto kao on. Kako bi se onda car mogao razlikovati od lika koji tumači na pozornici? Gde se završavala stvarna politika a gde je počinjalo igranje uloga? Sto pedeset godina kasnije taj problem je postavio grčki sofista Filostrat. Šta razdvaja, pitao se on, glumca koji igra tiranina na sceni od tiranina u stvarnom životu koji, poput Nerona, želi da igra tiranina na sceni? Strašna crna rupa u središtu rimske autokratije bila je upravo to što nije bilo lako razlikovati cara od glumca, kao što je to ponekad teško i nama.
Najupečatljivija verzija tih dilema nalazi se u kasnijoj Neronovoj vladavini, u času kad Neron nije bio na sceni, ali je ipak glumio. Kao i mnogi ozloglašeni monarsi posle njega, voleo je da izlazi prerušen sa svojim drugarima i da banči u sumnjivim rimskim krčmama, mrtav pijan i sklon tuči. Jednom prilikom je naleteo na senatora Julija Montanusa, koji je izašao u večernju šetnju sa svojom suprugom. Prerušeni Neron, s perikom na glavi, grubo je saletao njegovu ženu, što je navelo Montanusa da ga išiba i ostavi s podlivom na oku. Verovatno bi se sve dobro završilo da se Montanus, shvativši ko je bio žrtva, nije napismeno izvinio Neronu. Kad je pročitao pismo, car je prosto rekao: „Znao je, dakle, da udara Nerona.“ Saznavši kako je car reagovao, Montanus je više voleo da odmah izvrši samoubistvo nego da sačeka Neronov udarni odred. Šta je bio njegov zločin? To što je iza glume prepoznao stvarnog cara i poremetio krhku ravnotežu između politike i šarade.
U starom Rimu scensko izvođenje bilo je česta metafora za samu carsku vlast koja se vrši kako treba ili kako ne treba. Klasičan slučaj je poznata priča o tome kako je Neron svirao dok je Rim goreo u velikom požaru 64. godine n.e. Njene verzije se još redovno pojavljuju u karikaturama širom sveta, uglavnom kao satira na račun nekog političara koji usred krize ne misli o svom poslu – od Žaira Bolsonara i Džoa Bajdena do Baraka Obame, koji, zaogrnut togom, grabi prema terenu za golf dok grad Vašington „gori“ pod planinom nacionalnog duga. Stara poruka te priče bila je drukčija. Govorilo se da je Neron posmatrao požar s dobrog vidikovca, odeven u pozorišni kostim, i da je pevao pesmu o razaranju Troje prateći se na liri. Nije reč prosto o tome da se on zabavljao dok je Rim gutala vatra. Gore od toga, on se prema zapaljenom gradu odnosio kao prema scenografiji za svoju predstavu. Nacionalna kriza je postala deo kulisa (prisetite se političara koji ne propuštaju priliku da poziraju pored tenka kad odu u posetu ratnoj zoni).
Ali nije samo Neron bio u žiži tih priča. Više od sto godina o karakteru careva se govorilo jezikom pozorišta, igranja uloga i glume. Više od jednog veka posle Neronove smrti, čudovišni car Heliogabal (čiji su poroci, uključujući i prinošenje ljudi na žrtvu, učinili da Neron izgleda kao prilično nevinašce) poremetio je granicu između stvarnosti i pozorišta na drukčiji način. Kažu da je, kad god je gledao kako se preljuba prikazuje na sceni, insistirao na tome da se ona stvarno izvrši, što je izvesno dinamiziralo predstavu. Ali nešto još važnije: bio je to podsetnik da se moć autokrate delimično sastoji u tome što može da izbriše granice između onog što je stvarno (ili istinito) i onog što je samo gluma. Kad ste blizu caru, kako možete da uočite razliku između istine i laži?
U stvari, zaokupljenost glumom i scenom proteže se unazad do početaka vladavine jednog pojedinca u Rimu, i obuzimala je i dobre i loše careve. Tu logiku je uveo Avgust, prvi car i otac osnivač carskog sistema na svojoj samrtnoj postelji 14. godine n.e. Poslednje reči rimskih vladara često mnogo otkrivaju. Neron je vrisnuo: „Kakav umetnik umire u meni“ pre nego što je zario bodež u svoje grlo. Klaudije je kukavno viknuo: „Dovraga, mislim da sam se usrao“ kad je otrov koji mu je dala njegova žena završavao svoj posao. Avgust je pak zatražio da ga očešljaju i izgovorio deo jednog stiha: „Pošto sam dobro odigrao svoju ulogu, aplauzom me ispratite s pozornice.“ Bila je to prva formulacija cara kao glumca.
Možda vladari i političari moraju da budu dobri glumci. Tu je Neron verovatno bio u pravu. Ali sve te živopisne stare anegdote otkrivaju jedan košmar koji je za nas jednako važan kao i za Rimljane: da građani mogu otkriti da su njihovi vladari samo glumci i da ne smeju verovati ni u jednu njihovu reč.
The Guardian, 23.09.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 03.10.2023.
