Između nade i baznađa
Govor održan prilikom uručivanja nagrade „Le Grand aigle d’or de la ville de Nice”, 1980. Objavljeno u knjizi „Homo poeticus“, Sabrana dela Danila Kiša (knj. 9) o 60. godišnjici piščevog rođenja. Beograd: BIGZ, 1995. str. 190-193.
Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija „jogija” i pozicija „komesara”. Pozicija „jogija” jeste metafizički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno „delo“ (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila, godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov satirična poema i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. „Jogi“ i „komesar“ uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom komesara, napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva „učiteljica života“, nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja dâ, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, treba da zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba „komesara“ za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove „borbe sa smrću“, da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa…
Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logorâ – u ime takozvane „istorijske nužnosti“, „klasne borbe“, „rasne čistote“, „novog čoveka“ i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logorâ. Jednih i drugih, podjednako.
Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom „istorijske nužnosti“ i svetle budućnosti kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno „delo“. Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.
Ljubav i literatura
Pročitano na međunarodnom skupu pisaca održanom u Kvebeku od 15. do 19. aprila 1983. U prevodu Mirjane Miočinović objavljeno u knjizi „Život, literatura“, Sabrana dela Danila Kiša (knj. 14) o 60. godišnjici piščevog rođenja. Beograd: BIGZ, 1995, str. 107-110.
Jedna je dama nedavno objavila u Francuskoj knjigu kojom je htela da dokaže, i dokazuje možda, da je majčinska ljubav rođena sa enciklopedistima, pre svega zahvaljujući nekim Rusoovim spisima, i da su majke sve do tada predavale svoju decu dadiljama ne hajući mnogo za njihovu sudbinu. A onda su jednog dana počele da čitaju Rusoa i u njima se rodila (ili probudila) majčinska ljubav. Recimo da je tako. Ipak postavljam sebi pitanje, kao što sam ga sebi postavio u ono vreme kad sam čitao panegirike upućene knjizi te dame: šta je s majkama koje nisu čitale Rusoa? Ni u njegovo vreme, a ni danas. Nemam nameru da ovde govorim o majčinskoj ljubavi, hteo bih samo da se usprotivim redukcionizmu. To da su Francuskinje, u prvom redu one potekle iz viših društvenih slojeva – dakle Francuskinje koje su čitale Rusoa ili čule za njega – osetile znake majčinske ljubavi tek pošto su ga pročitale, sasvim je mogućno, mada nije verovatno zbog uopštenog karaktera ove tvrdnje. Isti je oprez nužan i kad se postavi pitanje: može li se sve pisati o erotici? Ovo bi se pitanje moglo učiniti pomalo egocentričnim i redukcionističkim, da ovde nije u pitanju – a svakako jeste – težnja za konciznošću. U stvari, ovo i ovakvo pitanje ne pokazuje da li se postavljeni problem tiče Kanade, Njujorka ili Evrope. Jer na ovako formulisano pitanje, bez determinanti, odgovor je lak: da, može se. Bar u Americi i Evropi danas. Od Markiza de Sada do Milera, Bukovskog, Bataja, Filipa Rota itd., itd., reklo se sve što se može reći o temi erotike, dakle reklo se sve u odnosu na stare zabrane. Dopustite mi da ovim povodom dodam još jednu pomalo jeretičnu misao: sa svoje strane mislim da, sa strogo književnog stanovišta, dakle izvan bilo kakvih moralizatorskih uverenja, to nije dobro. Na pitanje jednog američkog novinara – da li na političkom planu pribegavam autocenzuri u svojim knjigama – odgovorio sam potvrdno; i na veliko čuđenje novinara, dodao sam da je autocenzura, sa čisto književnog stanovišta, konkretno u mom slučaju, dobrodošla. (Mislim ovde, naravno, na fikciju a ne na diskurzivni jezik.) Hteo sam time da kažem sledeće: zahvaljujući autocenzuri, ovom prilikom političkoj, pisac ostaje u okvirima literature, koja je, s tim ćemo se složiti, entitet po sebi i za sebe, an sich, i kao takva, dovoljna samoj sebi. Ako želite primere, navešću vam Babeljevu Crvenu konjicu, Majstora i Margaritu Bulgakova i Piljnjakovu pripovetku „Roman neugašenog meseca“.
Velika vrednost ovih dela leži u tome što su napisana pod kontrolom stroge autocenzure. I bez obzira na činjenicu da su uprkos tome zvanični cenzori uspeli da se probiju kroz maglu piščeve autocenzure, i bez obzira na tragične posledice po autore, nesporno je da je u ovim krajnje političkim tekstovima, politički diskurs stavljen u drugi i treći plan, dok je literatura u prvom. O tome da je politika prisutna negde u njima na imanentan način, svedoče posledice toga u životima autora (sva su trojica, svaki na svoj način, bili žrtve represije), a da je literatura bila u prvom planu očigledno je, jer su ta tri teksta remek-dela. Mislim da, mutatis mutandis, to jednako važi i za erotiku. Kako bi rekao Bart (citiram ga po sećanju), otvori na odeći erotičniji su od nagog tela. Ili kao što kaže jedna profesionalka francuske mode: ja oblačim žene da ih bolje svlačim. Time, tom „odećom“, tim razrezima na suknji, postiže se individualnost, što će reći literarnost, i oneobičavanje, da ostanemo pri kategorijama ruskih formalista. Jednom rečju, erotika skriva u sebi opasnost ponavljanja i redukcionizma. Onaj ko čita Sada iz erotskih motiva – što gotovo svi činimo – zadovoljiće se – oprostite mi na izrazu – već na prvim stranicama. Posle toga dolaze samo poze i tehnike kako bi se postigli novi nadražaji. Ali u čitaocu je zastao erotski pokretač.
Kao zaključak: prvo, ono što je, na planu erotskog izraza u literaturi, mogućno u Americi i Evropi, nije, naravno, u Kini i Sovjetskom Savezu (da ne idemo dalje u iscrtavanju karte književnih granica). Drugo: erotika u književnosti nosi u sebi istu opasnost kao svaka književna monomanija (politička, ideološka, rasna itd.). I treće: erotika (ukoliko nije izazov zabranama) samo je jedan od elemenata dela, u prvom redu romana; erotika, kao i ljubav, može zauzimati u delu isto mesto kao i u životu (značajno mesto), ali delo, a pogotovu roman, ne može se svesti samo na tu dimenziju, bez opasnosti da bude osiromašeno, ma kakvi bili uzleti u toj oblasti. Kao što i čovek nije samo homo eroticus, tako se ni literatura, roman, ne mogu svoditi na taj jedini elemenat, ne mogu govoriti samo o tom delu tela koji su stari anatomičari definisali kao krug čiji obim ne ide dalje od pupka i kolena i kojem su dali ime nox microcosmica. Erotika je samo jedan od krugova u shemi anatomije. Literatura je skup svih fenomena života, kao svet i kao čovek. Mikrokozam i makrokozam u njoj samoj. I roman je (kad kažem roman, mislim na literaturu, kao što je Pasternak govorio: kad kažem poezija, kažem literatura), roman je dakle romaneskna kompozicija u kojoj su sve forme i svi žanrovi izmešani i isprepleteni. Kao i u životu. Kad bismo tražili idealan primer jednog takvog književnog dela, trebalo bi se vratiti počecima romana. Rableu. Raznolike serije kod Rablea mogu se svesti na sledeće osnovne grupe (nabraja Bahtin): 1. serija ljudskog tela u njegovoj anatomskoj i fiziološkoj dimenziji; 2. serija ljudske odeće; 3. serija hrane; 4. serija pića i opijanja; 5. seksualna serija (sparivanje); 6. serija smrti; 7. serija izmeta.
Ovde seksualna serija, kao jedna od manifestacija ljubavi, nije slučajno postavljena pored serije smrti. Tako se naš predmet širi do krajnjih granica: mikrokozam i makrokozam se spajaju. Najzad smo u domenu duha, što će reći literature.
Cenzura / autocenzura
Pročitano 16. oktobra 1985. u Budimpešti, na međunarodnom skupu u organizaciji „Federation for Human Rights“. Objavljeno u knjizi „Život, literatura“, Sabrana dela Danila Kiša (knj. 14) o 60. godišnjici piščevog rođenja, Beograd: BIGZ, 1995, str. 97-102.
U jeku poljskih događaja vezanih za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE CENZUROWANO. Šta ove reči treba da znače? Njima se, valjda, želi reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu. Stoga ona svoje postojanje ne priznaje i želi da se prikrije u okrilju demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti) ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora itd. Ukoliko sumnjiva poruka promakne budnosti svih ovih supstituta cenzure – a oni vrše svoju dužnost mirne savesti jer oni nisu cenzori, nisu samo cenzori – onda postoji još jedna mera: slovoslagači koji će, kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst. Ova naizgled demokratska mera jedan je od najciničnijih vidova prikrivanja cenzure. Ukoliko to nije ona kada se knjige ili tekstovi zabranjuju in extremis od strane sudskih organa – supstituta cenzure – a u ime javnog mnenja, tamo gde javnog mnenja nema.
U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe. Ukoliko time nije uspeo da vas uveri u dobronamernost svog zahteva, on će se poslužiti moralnom ucenom, i svoje strahove svaliti na vašu savest: od vašeg gesta – da preuzmete na sebe prerogative cenzure i da je time prikrijete od javnosti – zavisi i njegova sudbina. Ili ćete, dakle, postati svoj sopstveni cenzor, ili ćete uništiti jednu karijeru i jednu egzistenciju. On će, zauzvrat, ne samo objaviti vašu knjigu, nego će i prećutati činjenicu da su se u njoj nalazila i takva mesta koja bi, da su objavljena, uništila i vas i njega.
Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile. Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma.
Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac, sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo „između redova“. Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.
Subjekt autocenzure je dvojnik pisca, dvojnik koji mu se naginje preko ramena i zaviruje mu u tekst in status nascendi, opominjući ga da ne počini kakvu ideološku nepodopštinu. I tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku.
Tako taj dvojnik pisca uspeva na kraju da načne i kompromituje svaku i najmoralniju osobu, onu koju cenzura nije uspela da skrši. Ne želeći da prizna svoje postojanje, autocenzura je sestra laži, duhovna korupcija.
Uspe li pisac da nadvlada radikalni potez samoponištenja, i da snagom talenta, koncentracije, hrabrosti i dovitljivosti nadmudri svog dvojnika-iskušitelja, tragovi te borbe ostaće vidljivi na rukopisu – u vidu metafore. To je dvostruka pobeda: ne samo što je tekst, uprkos iskušenjima, zadobio milost uobličenja, nego je tim lukavstvom, tim svođenjem ideje na metaforu (u etimološkom značenju prenošenja pravog smisla na figurativno), autocenzura skrenula misao u stilsku figuru, u polje poetika. Iz ovoga bi se mogli izvesti dalekosežni književnoistorijski i književnoteorijski zaključci, i ovim bi se merilom – preovlađivanja metafore – mogao protumačiti nastanak mnogih dela, u ruskoj avangardnoj književnosti dvadesetih godina, na primer. Autocenzura daje određenu boju i ton toj avangardi. Piljnjakova i Babeljeva proza, poezija Mandeljštamova i Cvetajeve, iz te borbe sa autocenzurom izvukle su maksimalne književne efekte. Gorka i tragična pobeda.
Autocenzura je negativan naboj stvaralačke energije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa pozitivnim nabojem, može da ukreše varnicu. Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svog dvojnika, i u toj moćnoj provali dugo gomilane opreznosti, srama i poniženja, metafore se raspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli jezik činjenica, pamflet. Nema tu više vaš cenzor-dvojnik da išta otkriva između redova, tu sve piše crno na belo, do poslednjeg atoma vašeg nezadovoljstva. (U takvom će času napisati Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu, koja je oslobođenje od autocenzure i od poniženja. Onu koja će mu doći glave.)
Pobeda moralnog principa ubija ili pisca ili delo.
Cenzurisano ja, koje je dugo trpelo tiraniju straha, uzima pamflet kao osvetnički mač. I upravo ova pobeda nad sopstvenim dvojnikom-cenzorom izjalovila je ne jednog pisca u emigraciji. Kao žrtve dugogodišnje autocenzure, oni su odjednom prešli onaj pedalj prostora koji deli umetnost od propagande; došlo je do onoga što Česlav Miloš naziva „sužavanje“.
Kakav se iz svega može izvući zaključak? Da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je autocenzura opasna mentalna manipulacija sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po ljudski duh.
Buridanov magarac ili pisac u haosu sveta
Pročitano na 48. međunarodnom kongresu PEN-a, održanom u Njujorku od 12. do 17. januara 1986. Objavljeno u knjizi „Život, literatura“, Sabrana dela Danila Kiša (knj. 14). o 60. godišnjici piščevog rođenja. Beograd: BIGZ, 1995, str. 103-106.
Sama činjenica da se pitanje „Kakva je odgovornost pisca prema državi?“ nameće s takvim intenzitetom ne samo u poslednjih četrdeset posleratnih godina, nego dobrim delom već negde od dvadesetih godina ovoga veka, svedoči jednako o njegovoj aktuelnosti koliko i o nekoj nelagodnosti koja se kao zla savest javlja kod pisaca svih kontinenata. To pitanje je zapravo priznanje naše nelagodnosti i sumnje u smisao svega našeg pisanja: Zašto pišemo, za koga pišemo? Nije li pisanje uzaludan i besmislen posao? Da li je i šta je uradila literatura u našem veku? Da li je svojim delovanjem doprinela ovom žalosnom stanju u kojem se svet danas nalazi? Da li, dakle, nosi na sebi krivicu i istočni greh totalitarizma, ratova, verske i nacionalne netrpeljivosti, bede, gladi, zagađenja planete? Ili je, naprotiv, svojim podzemnim, jedvavidljivim delovanjem uticala koliko-toliko na to da to stanje ne bude još gore, i nije li na neki način doprinela pozitivnim vrednostima čovečanstva: demokratiji, slobodi, traženju istine? Nije li, u jednu reč, literatura bila i ostala u haosu istorije nekom vrstom lux in tenebris?
Odgovori na ova pitanja, kao što vam je poznato, bili su, u raznim prilikama i okolnostima, intonirani odveć optimistički ili su, naprotiv, bili osenčeni tihom rezignacijom u odnosu na bilo kakvu pozitivnu moć literature. Mislim da nema pisca koji nije u svakom času izložen tom uznemirenju što ga izaziva u njemu pitanje smisla pisanja, i koji se ne lomi između dva iskušenja: osloniti se na sporo, podzemno, da tako kažem etičko delovanje literature – koja će svojim idealizmom, svojom verom u čovekove kritičke i moralne vrednosti izvršiti svoj posao – ili, naprotiv, kladiti se na trenutak. Istorija nas ovde malo čemu može podučiti: pisci kao i filozofi, u stvaralačkom zamahu mislî, teže ka apsolutu, i žele da se izjednače sa Demijurgom: stvoriti ne delo nego svet; svet kao delo. Naš je život jedina i jedinstvena šansa, i svako od nas ima na raspolaganju svojih sedam dana stvaranja: svet treba urediti po toj demijurškoj zamisli idealno, kao kakav savršeno sklopljen roman ili poemu; idealno, što će reći totalitarno. Ser Karl Poper nam je dao magistralnu demonstraciju te totalizirajuće tendencije kod filozofa od Platona preko Hegela do Marksa: tendenciju koja kao jedan dug „komplot protiv slobode“ traje u svojim raznim vidovima, evo, do danas. U Platonovoj idealnoj državi nije bilo mesta za pesnike, u onoj Dostojevskog za Jevreje. Tu opasnu demijuršku težnju skriba – da se svetskom haosu suprotstavi mir i poredak – formulisao je negde dvadesetih godina Žid, priznanjem da se u istorijskoj zbrci koja ga okružuje lomi između dva mogućna radikalna rešenja: fašizma i komunizma. Ovaj nam primer može, dakle, da posluži kao paradigma kakvu potencijalnu opasnost krije u sebi ona nevina pesnička fantazija à la Rimbaud, po kojoj pesništvo, dakle literatura, treba da „menja svet“. Ta ista demijurška strast odvešće ne samo Sartra nego i čitave generacije intelektualaca u jedan opasan redukcionizam i fascinaciju „crvenim suncima koja sijaju izvan naše male Evrope“ /Morin/, a Solženjicin će, posle gigantske borbe koju je poveo u spasonosnoj demistifikaciji jedne totalitarne države privida i laži, podleći istom iskušenju mesijanizma kao Dostojevski.
Moderni Skrib, osvrnuvši se na prošlost, ne može da je sagleda, dakle, sa bezrezervnim ponosom i bez kajanja, i ne može da ne bude svestan opasne moći koju poseduje. No isto tako, stekavši temeljno saznanje o svetu, ne može mirne savesti nastaviti da peva malarmeovski – aboli bibelot d’inanité sonore – dok se oko njega vode krvavi ratovi u ime ideja i principa koje je formulisao neki starovekovni ili neki jučerašnji Skrib. Današnjem piscu, dakle, ostaje jedno jedino pouzdano saznanje: da nijedan od puteva koji će izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje Apsolutnog i svaki pokušaj globalnog rešenja vode u redukcionizam, dok zatvaranje u „zvučnu tišinu“ jeste zloupotreba dara koji mu je Bog dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti: da se baci u borbu za Principe ili da obrađuje svoj vrt. Izabere li prvo, on je na neki način izneverio literaturu; izabere li drugo, ostaje mu permanentno kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar.
Država je, treba li reći, još uvek, i sve više onaj „monstrum“ od kojeg se užasnuo Niče, no primer Solženjicina dokazuje nam da literatura nije tako bespomoćna prema generalima kako nam se katkad to čini. Svaka knjiga koja svedoči protiv države kao institucije nasilja, laži i bezakonja, daje smisao celokupnom našem pisanju. Šta, dakle, može jedna knjiga? Po svom prisustvu, ona determiniše prostor u kojem je nasilna smrt skandal: ona daje smisao toj smrti, kako kaže Žan Rikardu: „Bez prisustva literature (a reč prisustvo treba shvatiti u punom značenju) smrt jednog deteta negde u svetu ne bi imala veći značaj od smrti neke životinje u klanici.“
Može li nam ovo dati malo smisla i malo utehe?
Danilo Kiš – Homo poeticus, uprkos svemu
Peščanik.net, 15.08.2026.
