Nama se uporno govori i pokazuje kako je u nas autokratsko nacionalističko vođstvo zamenjeno „nevidljivom rukom” tržišta, i kako je voluntarizam nacionalista zamenjen objektivizmom tržišnog determinizma. I dalje, kako političari danas i ne mogu mnogo, jer sve što se radi radi se pod diktatom, iznuđeno i bez alternative. Istovremeno, vidimo da neki političari ipak mogu mnogo za sebe i za svoje.
Prema rezultatima istraživanja obavljenog pre četiri meseca, prosečno poverenje u političke institucije iznosi – u ocenama od jedan do pet – 2,86. Konkretno, u predsednika republike poverenje ima 28 odsto, a nema 41 odsto građana Srbije; u vladu poverenje ima 19 odsto, a nema 49 odsto; u skupštinu poverenje ima 14 odsto, a nema 53 odsto; u političke partije poverenje ima 11 odsto, a nema 60 odsto građana. Pojednostavljeno rečeno, od nas deset, u predsednika republike nema poverenja četvoro, u vladu petoro, u skupštinu takođe petoro, u partije šestoro.
Brojni su razlozi zbog kojih narod Srbije političare vidi kao ljude nedostojne posla koji obavljaju. I tu nije pitanje da li je narod u pravu ili nije u pravu, s obzirom na to da crna slika političara deluje kao politička činjenica. Ovakvo viđenje političara znak je daljeg srozavanja socijalnog kapitala i opadanja socijalne energije koja je dva puta u poslednjih 20 godina imala dva velika uzleta, tu oko 1990, a potom i oko 2000. godine.
Na sve veću kompleksnost politike većina nas reaguje „racionalnim neznanjem” (Entoni Dauns, 1957), a stereotipi o politici i političarima tek su jedan od oblika tog neznanja. Sve se svodi na to da ako već ne možemo ništa da promenimo, onda nema potrebe ni da gubimo vreme i energiju na prikupljanje informacija o politici.
Za stereotipe o politici i političarima, nažalost, mnogo je lako pronaći argumente. Na svakom koraku nam bodu oči. Najčešće se navode dva; jedan proizlazi iz partokratskog karaktera naše vlasti, a drugi iz percepcije vlasti i institucija vlasti kao nepravednih i koruptivnih.
Partokratija je konstanta srpske politike. O jednom aspektu partokratije piše davne 1928. godine Arčibald Rajs u svojoj poruci Srbima: „A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveći neznalica, najnečasniji čovek, ako je ’štićenik’ političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu”.
Koliko je pravda retka u vlasti i institucijama vlasti, toliko je korupcija česta, barem tako narod misli. Zaboravlja se na ono što je Džon Rols zapisao još na samom početku svoje ,,Teorije pravde”: „Pravdajeprva vrlina društvenih ustanova, kao što je istina prva vrlina sistema mišljenja”.Ono što zaboravljaju političari, ne zaboravlja narod. U istraživanjima korupcije, političari su redovno u vrhu rang liste.
U krajnjoj liniji mogu se političari i njihov rad ocenjivati i ovako i onako. Bitno je, međutim, da shvatimo da je politička elita deo svih elita koji upravljaju ovom zemljom i da je elita, po definiciji, u proseku bolja od narodnog proseka. Međutim, ona ne može da bude mnogo bolja. I kao što je Hegel izrekao kako svaki narod zaslužuje vladu kakvu ima, mogli bismoda kažemo da Srbija ima elitu kakvu zaslužuje. (Drugo je to što bismomi želeli da imamo bolje političare i bolju elitu i da mi budemo bolji…)
Na stanje naše elite je još pre 70 godina upozorio Milan Grol kada je podsetio kako su pre (Prvog svetskog) rata u Kragujevačkom okrugu, jedan za drugim, poslanički kandidati bili Stojan Novaković, Jaša Prodanović i Jovan Skerlić. Kada se ove veličine uporede sa kasnijim kandidatima, kaže Grol, vidi se sva „tragedija našeg javnog života”! Mogli bismodanas da dodamo da kada se pomenuti kandidati uporede sa današnjim, bilo gde, poslaničkim kandidatima, ali i političarima u celini, vidi se sva komedija našeg javnog života! Poenta je u tome što u toj komediji mi nismo samo gledaoci, i mi igramo jednu od glavnih uloga!
Politika, 17.01.2011.
Peščanik.net, 17.01.2011.
