Визија свиња од књижевности до пропаганде
Уложио је господин Илић – какавгод да је то господин – огроман труд да на читаоце „Пешчаника“, а онда брже боље и „Данаса“, остави утисак како ноншалантно, скоро радосно пише своје под-књижевно ремек-дело које је, наравно, назвао „О свињама у литератури“. Свиње у роману, раније сваковрсне свињарије у „Бетону“, сада још и визија свиња у литератури – шта то говори о господину Илићу? Какав човек, таква и филозофија, рекло би се с погледом на Фихтеа, какаве свињарије, такав и писац. Славан је то данас човек и блистав дух за којег би се према поднаслову његовог „Бетона“ морало рећи да је први србијски културно-пропагандни писац. Привиђа му се ко се све уротио против њега и његове награде, чезне и измишља оно што би највише на свету желео – да га је неко оптужио за издају државе. Зашто господин Илић то измишља док вредно ради за државу у њеној највишој националној установи, у Народној билиотеци Србије? Господин Илић јесте нешто издао – своје студентске снове о лексикографској парадигми, њеном довршетку и превазилажењу, одустао је од идеје књижевне уметности и определио се за политичку пропаганду. Добро је да читаоци „Пешчаника“ и „Данаса“ којима је тако горко закукао не морају да се за њега превише брину. Онима који се баве пропагандом много је боље него онима који стварају књижевност. Коликогод да реакција господина Илића сама по себи нема готово никакав значај, она је симптом и сведочанство времена у којем беспризорност, лажи и људска незахвалност више вреде него књижевна уметност, некмоли проучавање књижевности. То је време у којем некоме врло агресивном одговара да политикантско писање по сваку цену стекне преимућство над уметничким стварањем.
Плод пропагандног ума и духа, моралне крепкости и чисте пристојности, чувања лепих студентских успомена и посебне пажње која му је с разлогом била посвећена су тиха орвеловска претња господина Илића и његова визија свиња. Обликовао их је зато што је његов некадашњи професор на Зимском семинару говорио наставницима српског језика и књижевности о српском роману 2019. У Друштву за српски језик изгледа да још нису чули за најновији потколонијални тренд по којем о књижевности треба да говоре само пожељни новинари, филозофи, песници и уредници, нипошто непожељни професори књижевности. Професор је притом искористио прилику да позове још једног професора, Владимира Гвоздена, председника једног жирија и компаратисту, како би наставници из разних школа, последња линија одбране писмености, чули још једно мишљење. Има људи који су увек били спремни на дијалог и не сматрају да само њих треба чути.
Јерков је у расположивом времену стигао да обухвати петнаестак књига, па и роман Пас и контрабас. Тај роман није Слина и малина, или виолина, није ни Мара и бубамара, још мање Лула и була или фрула, како се Илићу и његовом роману руга један писац, који је, међутим, у наслову овог романа, који одиста није баш нарочито паметан и спада на приземан каламбур, однекуд препознао и ово: Свиња и диња. Шта је то, откуд свиње чим је реч о господину Илићу? Професор Јерков је чудан старински човек, књижевно дело за њега је књижевно дело какавгод био писац и коликогод писац на њега насртао и настојао да га увреди. Онако како је последње четири деценије говорио о књижевности, тако је говорио и тог дана.
То што је у прошлу недељу рекао, неко је господину Илићу недовољно тачно пренео, или се господин Илић сакрио, чучнуо испод неке клупе и понешто рђаво чуо. Онда је тако ноншалантан, опуштен, ведар и мио, осмехнут и уредан, већ у понедељак отрчао да кука у „Пешчанику“ како је опет прогоњен. Проницљив, благ и мудар културно-пропагандни писац похрлио је да он сам свима објасни зашто је његова књига изузетна и да упозори како су свиње, вели он, овладале литературом. Његова најцрња мора претвара се у свињску визију и да нема њега, племића духа, да нема његове културно-пропагандне мисије, све би пропало. Када је господин Илић огорчено критиковао роман који је Нинову награду добио оне године када је изашао и његов први роман, то се чинило као могућ и релевантан поетички спор, а на крају се свело само на плод опседнутости самим собом. Сада, када је његова величина ниновски загарантована, зар се сме нешто критички прозборити о његовом роману? Господин Илић није писац без икаквог дара и смисла, мада можда мало претерује када са набујалом скромношћу мисли да је његовом делу место уз Хомера. Та претенциозност очигледна је и у самом роману, рецимо у припростом упућивњу на Дантеа. Кад није само култур-пропагандиста, господин Илић, међутим, уме да приповеда и пробуди наду коју је неко имао док је он још био студент. Духовито је, рецимо, и његово подбадање о „зимским утисцима о пролетњој романескној продукцији“. Иако је господин Илић можда најгори човек којег сам предајући књижевност упознао, желим му да напише своју најбољу књигу. Због неописиве количине лажи, потцењивања и безобразлука које производи и шири, овако је нажалост заслужио да му ових дана један тумач књижевности каже да је изврнута слика Ратка Младића; заслужио је и да га писац, ранији добитник Нинове награде, види како затворен у параноји деведесетих хоће и све друге да задржи у свом мраку. Није требало да тако буде, господин Илић је имао да буде писац, а не пропагандист.
Нема овде места да се његов роман детаљније анализира. Иако има у роману добрих страна, роман пада на важним местима. Рецимо, оно што је заиста важно за роман – како се у њему говори о џезу – обесмишљава се беспотребним асоцијацијама на музику Здравка Чолића и Јосипе Лисац, или узвиком ђелем ђелем, чиме почињу делови романа. Када опсесивно подсећа на судбину утопљене мигранткиње, брижан да ли је то довољан број пута истакао, поткопава осећања, потресеност коју изазива обликујући апсурд њене судбине и смрти. Још даље је од велике књижевности када једну тако важну и трауматичну тему какав је злочин на Корићанским стенама своди на питање колико ће саучесницима у извршењу и прикривању бити плаћено. Слаба мотивација показује како се ништа није уметнички промислило. Илић ту пише слабије од Тохоља који креира малоазијски топос и подмеће га самом Андрићу. Књижевни критичар мора да одмерава истим аршином, у ком случају мора и да каже како не ваља ни једно ни друго. Тохољ је за такву прозу добио Андрићеву награду – овом критичару је успут стигао да припрети Легијом, Илић је добио Нинову награду, а критичару прети орвеловским визијама преточеним у оптужбу о корупцији. Још је најбоље то што су неке сцене натуралистичне (ето колико су му тачно пренели, и какав је то писац и човек који се ослања на гласине), код Золе су сцена са свињом, или распадање лешева, ушле у дефиницију натурализма. Најгоре је што оно што треба да буде трагедија остаје плитко и приземно мотивисано. Нема ту ни историјског разумевања, ни трагедије, а Илић у роману није досегао чак ни до онога што о истом догађају пише на Википедији, чак и тамо је злочин боље представљен. Злочин о којем је реч је страшан и заиста захтева познавање античке литературе, а не семинарско позивање на Одисејев ожиљак. Ту се Илић руга и својој првој књизи.
Драго Кекановић је другачије од Илића, но такође погрешно, у свом роману одредио симболички потенцијал огромног, болесног вепра у којем је видео оличену историју Срба у Славонији. Могао се културно-пропагандни писац зауставити пре него што је подлегао тривијалном и приглупом претварању свињокоља у метафору деведесетих која сведочи колико мало неки писци схватају све што се тада дешавало. Притом није пресудно како писци схватају оно што се догодило у стварности, него ако не мисле о томе шта пишу. Није господин Илић обавезан да се присети неког другог клања, које је много више личило на свињокољ, јер није дужан да робује историји, али јесте дужан да мисли док пише, па тако не би требало да сваких десетак страница подсећа на утопљену мигранткињу, као да је читалац романа имбецил који то није упамтио и којем је, осим ако га писац стално подсећа, неважно каква је судбина тог потресног лика, нити да злочине мотивише потплаћивањем, а деведесете везује за клање свиња немачким месарским ножем. Ако неке затворенике одвајају да би их брутално ликвидирали, како сам пише, онда управо у разлозима тог издвајања лежи још нешто, о чему културно-пропагандни писац не сме ни да помисли да пише. Свињокољ као визија деведесетих нема никаквог смисла, то је и увредљиво за жртве, а када се појави у контексту страдања Муслимана може да делује и као крајње подла увреда. Нема ту ни памети ни књижевности. Разлика између трагедије и пропаганде, између романа и политиканства показује шта је књижевност, а шта политикантска пропаганда, али господину Илићу није стало пре свега до књижевности, он има друге циљеве у које спада и то да професора који нешто каже о његовој књизи вреднијој од свих књига, која се ослања на Дантеа и стоји уз Хомера, орвеловски опише као некога ко припада корумпираној институцији. Тај врло јадан поступак доличан је уму од бетона а не од књижевности.
Пешчаник.нет, 15.02.2020.