Prošlog aprila londonski Muzej dizajna dodelio je svoje najznačajnije priznanje, Nagradu za dizajn godine, sajtu britanske vlade, gov.uk. Neki komentatori su to dočekali kao znak podrške vlastima koje vredno rade na uništavanju zemlje – a uzgred, što je ironično, čine sve da izbace dizajn iz nacionalnog nastavnog programa. Međutim, ovaj stranački pristup mašio je suštinu. Nagrada nije dodeljena vladi već dizajnu javne službe. Sajt gov.uk jednostavnom platformom zamenjuje dve hiljade različitih sajtova državne uprave, na kojima se trenutno odvija i do milijardu transakcija godišnje. Za ovu mini revoluciju korišćene su usluge državnog digitalnog servisa, čime je vlada uštedela milione funti – a svi znamo koliko ona voli da štedi. Ipak, ovo je redak primer povratka na angažman javnih službi britanskog paternalističkog zenita iz 50-ih, kada su slavni dizajneri Džok Kinier i Margaret Kalvert unajmljeni da oblikuju nacionalni sistem putne signalizacije. Zapravo, činjenica da je Kalvert takođe dizajnirala font za gov.uk ukazuje na izvesnu nostalgiju za dobrim starim vremenima.

Ali ako su kritičari hteli da kažu nešto konkretno, trebalo je da usmere pažnju na to kako su političari prisvojili metode a naročito jezik vrhunskog dizajna – za sasvim drugačije ciljeve. Uzmite samo neke slogane koji menjaju način na koji mislimo o dizajnu: „open source“*, „participacija“*, „masovna kastomizacija“*. Ovi koncepti su noseći stubovi „treće industrijske revolucije“, kako se ponekad naziva. Mislimo ih kao inherentno napredne, koje vode ka boljoj budućnosti sa više saradnje i angažmana. Pa ipak, ne treba biti genije da bi se shvatilo kako svaki od njih ima svoj politički pandan sa ne tako progresivnim namerama.

Zamenite „sudelovanje“ sa Velikim Društvom, propalim političkim programom britanskog premijera Dejvida Kamerona kojim je trebalo ohrabriti građane da ulože svoje vreme u javne službe – i dobićete saradnički dizajn metod iskorišćen da navede ljude da dobrovoljno rade ono što je vladin posao. Drugim rečima, sudelovanje se upotrebljava kao sredstvo za smanjenje troškova i ukidanje države blagostanja. Zamenite „otvoreni kod“ sa „otvorenom vladom“ (u Americi se to zove „Gov 2.0“), i odjednom idealistički koncept dizajniranja softvera postaje način da se Silicijumskoj dolini omogući prodaja aplikacija za usluge koje je ranije pružala vlada. Zamenite „prilagođavanje“ sa „lokalizmom“, još jednom politikom koalicione vlade u Britaniji kojom se tobože davala sloboda lokalnim vlastima da podešavaju model javne službe prema svojim potrebama, i odjednom više ne govorite o dizajniranju lične verzije najki trenerke već o privatizaciji javnih službi i daljem smanjivanju centralne vlade. Tako je lako prevesti idealističku terminologiju dizajna na jezik tvrdokorne desničarske agende.

I dizajn i politika usvajaju diskurs nove tehnološke paradigme. A jezik te paradigme je utopijski, „otvoren“ i „društven“, „umrežen“ i „saradnički“. Kao što smo videli, način na koji koristimo te reči može obuhvatiti sve, od idealizma slobode informacija do fundamentalizma slobodnog tržišta. Suštinski taj jezik nije svojstven politici desnice ali se politička avangarda, bar u Britaniji, sticajem okolnosti nalazi na desnici a ne na levici.

Ideja da se politička retorika i nove metode dizajna nekako preklapaju rodila se iz komentara aktuelnih dizajerskih praksi. U svojim predavanjima, arhitekta i teoretičar iz San Dijega Tedi Kruz skicirao je novu ulogu arhitekte kao aktera razvoja u lokalnoj zajednici. Radeći u interesu zajednice, arhitekta postaje više nalik aktivistima nego tradicionalnim graditeljima i pritom se sve više oslanja na građansko sudelovanje, ili ono što Kruz naziva „kreativni čin građanstva“. Tu se dizajn ukazuje kao radikalna socijalna strategija, pa ipak će i Kruz priznati da neprijatno podseća na ono što bi britanska koaliciona vlada rado uvrstila u svoju agendu „lokalizma“ i Velikog Društva, što su zapravo sredstva za ostvarivanje standardne neoliberalne ambicije privatizovanja javnih službi.

Prošle godine je „Dizajn Lab“ iz Helsinkija, think tank koji radi za finsku vladu, dizajnirao softverski alat za grupno finansiranje (crowdfunding) projekata vezanih za javne prostore. Program je nazvan Brickstarter, a cilj je bio da se vidi postoji li način da se građanima omogući aktivnija uloga u oblikovanju sopstvenog lokalnog okruženja. Iako je reč tek o radnom projektu, on bi se savršeno uklopio u politički paket osmišljen za prenos finansijske odgovornosti za javno polje, iako grupno finansiranje nije suštinski demokratski instrument – jer ako prikupite sredstva za nešto, to još ne znači da vas podržava većina. Dizajnerska alatka vođena saradničkim idealima web platformi poput Kickstartera, time je uključena u politiku.

„Grupno finansiranje vodi poreklo sa tržišta ali nas je zanimalo da ispitamo kako se tržišne alatke mogu upotrebiti za podsticaj dizajniranju u interesu građana, posebno u socijalnoj demokratiji poput Finske bez tradicije građanskog aktivizma“, kaže Den Hil, jedan od arhitekata Brickstartera.

Tradicionalne veze dizajna i politike prilično su otvorene. Instinktivno komercijalna disciplina, dizajn prati preovlađujuću ideologiju datog trenutka – jer tu ima para. Sredinom 20. veka, u zenitu socijalne demokratije, vlade su bile pokrovitelji. Tokom poslednjih 30 godina, međutim, dizajneri su morali da se okrenu tržištu. Ali sada, kada se tržište uspostavlja ispočetka, sa novim tehnologijama koje pružaju „platforme“ i omogućavaju „sudelovanje“, dizajn je postao vrlo koristan politici. Sada može biti sredstvo povezivanja vlasti sa građanima.

I politika i dizajn usvajaju jezik Silicijumske doline. Koncepti „otvorenog koda“ i „otvorene uprave“ dolaze nam iz dizajna softvera, i oličavaju ideju učešća zajednice. Pojam dizajniranja „platformi“ je takođe metafora izvedena iz kompjuterskog programiranja, a sada je ključ za razumevanje ekosistema aplikacija. Ali, kako je Evgenij Morozov poentirao u nedavnom tekstu o Timu O’Rajliju, medijskom magnatu odgovornom za termine poput „otvoreni kod“ i „Web 2.0“ – tehnički žargon je dovoljno nebulozan da zvuči progresivno dok prikriva interese privatnih preduzeća.

Dok je dizajn „otvorenog koda“ nekada bio oličenje komunitarnog ideala, Morozov tvrdi da je „[zahvaljujući O’Rajliju] sada reč o pukom preoblikovanju ‘otvorenosti’ za državne strukture u čisto ekonomskom i inovacijskom smislu, pri čemu se krije njena politička konotacija“. Zašto? Zato što otvara vrata ozbiljnom profitu u Silicijumskoj dolini. I tako, kao što je Eplova Prodavnica aplikacija (App Store) „platforma“ za privlačenje nezavisnih programera koji donose sadržaj za prodaju, tako je i „vlada kao platforma“ sredstvo za smanjenje državne uprave ustupanjem javnih službi privatnom sektoru (uključujući i tehnološke kompanije).

To su kalifornijski preduzetnički ideali koji su, iako zagovaraju jezik platformi i otvorenosti, suštinski tržišno motivisani i individualistički. Kao što Morozov ističe, spinovanje takvih pojmova što dalje od slobode (političke) i oslobođenosti (ekonomske) u interesu je biznisa i političara desnice.

U dizajnu, međutim, ovi koncepti još uvek čuvaju svoj idealizam. Dizajnerski ekvivalent softvera otvorenog koda kao što su Linux ili Firefox, može se između ostalog naći i u OpenStructures koji je pokrenuo Tomas Lome. To je modularni sistem dizajniranja i izgradnje domaćinstva upotrebom kataloga delova kojem svako može da doprinese. Ne samo da se zasniva na sudelovanju zajednice već je i ekološki održiv, jer se svi delovi mogu ponovo koristiti. Sem toga, u takvim sistemima ljudi prosto rutinski dele korisne savete i snimke sa uputstvima. Taj idealizam nastao je na zaokretu od centralizovane industrijske proizvodnje ka proizvodnji kroz mreže distribucije – kultura industrijskih tajni zamenjena je kulturom slobodne razmene znanja među ravnoporavnim korisnicima.

Ta vrsta platforme otvorenog koda sve više se koristi u političkoj sferi, posebno nakon finansijskog kraha. Na primer, tako je Island hrabro pozvao javnost da učestvuje u izradi novog ustava posle kolapsa vlasti 2009. (mada je aktuelni parlament upravo odbio njegovu implementaciju). Nedavno je Piratska partija u Nemačkoj počela da uspostavlja „likvidnu demokratiju“. Korisreći softver otvorenog koda Liquid Feedback, oni su razvili metod participativnog odlučivanja koji svim članovima omogućava da predlažu ili menjaju politike po meritokratskom sistemu. Obe inicijative naglašavaju progresivnu dimenziju dizajna otvorenog koda.

Dok su takve prakse u politici i dalje marginalne, retorika „otvorenosti“ u Britaniji i Sjedinjenim Državama zaista je u usponu. Komentarišući Nagradu za dizajn godine, Dejvid Kameron je rekao: „Vlada je posvećena cilju da bude najtransparentnija na svetu“. Izostavio je delotvornost i finansijsku efikasnost svog novog sajta i umesto toga promovisao politiku „otvorenih podataka“. I to je, opet, jezik Silicijumske doline.

Uprkos brojnim društveno regresivnim politikama, britanska koaliciona vlada rano je usvojila otvorenost i zaista je bila otvorena za korišćenje dizajna da bi smanjila opterećenje vlade. Zastupala je „arhitekturu izbora“ koja – na osnovu knjige pod naslovom „Navlaka“ (Nudge) Ričarda Talera i Kasa Sanstajna – tvrdi da oblikovanjem iskustava na određeni način, na primer davanjem prednosti voću u odnosu na dezert u školskim kantinama – možete navesti građane da prave izbore koji su u njihovom najboljem interesu. Čak je formirala i „jedinicu za navlaku”.

Takva otvorenost za nerešive probleme države blagostanja pružila je priliku za neke društveno savesnije arhitekte. Indi Džohar iz studija „00:/ architects“ uvideo je kako arhitektura može ponovo postati društvena disciplina, umesto onog što naziva „siroče finansijskih tržišta”. Džohar, kome je Dejvid Kameron pisao predgovor za „Kompendijum građanske ekonomije“, veruje da živimo u vremenima kada je „država inventivnija od privatnog sektora“. I dok je „00:/“ istinski simptom zaokreta u kojem se na hiljade arhitektonskih ateljea okrenulo od spekulacije ka društveno savesnim delatnostima, ne mogu da se setim nijedne odluke koju je britanska vlada donela u korist Džoharovog cilja.

Kako Morozov precizira, agenda „otvorenosti“ otelovljena u britanskoj i američkoj politici prati preduzetničku logiku Silicijumske doline, a ne utopijsku. Čini se prikladnim da je upravo anglosaksonska politička kultura, koja je izmislila neoliberalizam, toliko sklona da manipuliše inače idealističkim pojmovima koje koriste dizajneri softvera. Videli smo kako jezik filtriran iz tehno sveta u običan govor – jezik otvorenosti, plarformi, deljenja i društvenosti –političari lako preuzimaju i koriste za spinovanje sopstvenih ideoloških agendi. Pitanje s kojim se dizajn suočava je, prema tome, koliko dugo pokret otvorenog koda može zadržati svoju nevinost.

 
* „open source“, „participacija“ i „kastomizacija“ su, naravno, otvoreni kod, učešće, sudelovanje (participation) i podešavanje, prilagođavanje (customization), ali su tuđice već osvojile specifično značenje u srpskom jeziku, i u političkom i u kompjuterskom žargonu; posle uvodnog predstavljanja, u daljem tekstu korišćeni odgovarajući prevodi; (prim. prev.)

Justin McGuirk, Domus br. 971, juli-avgust 2013.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 07.01.2014.