Gotovo istovremeno, krajem oktobra, u Srbiji su umrla dva čoveka. Obojica iznenada, neočekivano. Obojica poznata javnosti. Jedan, Aleksandar Tijanić, za koga je Ljiljana Smajlović usred gradske skupštine rekla da je „junak našeg doba“ – dobio je državnu sahranu i mesto u Aleji zaslužnih građana, dok je drugi, Srđa Popović, preminuo sasvim privatno, „kao što je i red“.
Smrt je sama po sebi dovoljno teška, čak i za A. Tijanića, i treba se u tim trenucima uzdržati i biti pristojan, ne toliko zbog pokojnika koliko zbog same smrti.
I dok je biografija Aleksandra Tijanića nalagala uzdržanost i tihi odlazak tog lika i dela, kao izraz te pristojnosti, biografija Srđe Popovića je nalagala obavezu Javnosti da ta smrt ne bude privatna stvar samog pokojnika. I srpsko društvo je reagovalo u skladu sa sobom. Dakle – ružno.
Potpuno fascinirajuće, sve na javnoj sceni, partije, institucije, pojedinci (uključujući predsednika države, vlade, lidere svih partija), bez obzira na formalnu ideološku, etičku udaljenost, od krajnje desnice do levice, sve je to u orkestriranoj harmoniji izrazilo svoje divljenje i impresioniranost Junakom A.Tijanićem. Šta je to nagnalo doajena DS i političkog oca Z. Đinđića, Dragoljuba Mićunovića, da takođe oda priznanje Tijaniću, čoveku za koga se priča da je ispijao šampanjac tog dana kada je ubijen Premijer?
Kako razumeti komemorativno izlaganje predsednika Upravnog odbora RTS-a g. Markovića o pokojnom Junaku Javnog Servisa, kojeg eto, ne bi ni bilo da nije bilo Tijanića? Da li g. Marković uopšte zna u kojoj fotelji sedi, ili možda to smatra formalnim priznanjem (dakle neobaveznim) svom liku i delu?
I ne samo on, već i svi članovi UO RTS; UNS, NUNS, RRA da i ne pominjem.
Da li se svi oni slažu (a slažu se, i više od toga, prosto su oduševljeni) sa Tijanićevom programskom politikom RTS-a? Oni ne znaju brutalnu militantnost unurašnje organizacije kuće u kojoj je ukinuta svaka autonomija redakcija, u kojoj se već godinama ne održavaju redakcijski kolegijumi (a i zašto bi?) i gde untrašnja autonomija programa iz devedesetih (ako izuzmemo programsku propagandu) izgleda kao stara dobra vremena? G. Marković i ostali članovi UO nisu upoznati sa izveštajem pokojne Verice Barać o RTS-u? A i što bi to oni znali, kada ni državni tužilac za organizovani kriminal još nije stigao da ga izvadi iz fijoke?
Oni ne znaju ništa o rigoroznim višestepenim hijerajhijskim procedurama formalizovane cenzure unutar kuće? Ti ljudi, kao g. Marković koji u oproštajnom govoru od Junaka tvrdi da Javnog servisa ne bi ni bilo da nije bilo Junaka, ne znaju da Javni servis niti je postojao niti sad postoji, i ne znaju da ne postoji više čak ni taj RTS. Ili možda misle da građani ne plaćaju pretplatu pa, eto…
Svi oni, kao i ostatak društva, jedva čekaju da počne testamentalno delo te programske politike Junaka, najavljeno za neki dan, ono monumentalno delo o Ravnoj gori?
Ona druga, privatna smrt g. Srđe Popovića prepuštena je marginalizovanim medijima, gupama i pojedincima. Uostalom, pre dve godine, smrt blistavog uma Radomira Konstantinovića nije dobila dozvolu Tijanića da uopšte bude objavljena na programima Javnog servisa. Budući privatne, ove dve smrti ta dva čoveka, nisu i ne treba da budu u Aleji zaslužnih građana, pored Junaka Aleksandra Tijanića, to bi bila uvreda koju zaista nisu zaslužili.
Ali mi, građani, jesmo. Zaslužili smo tu uvredu. Vučemo je sa sobom decenijama, u vukovarima, srebrenicama, biografijama Junaka poput Tijanića, Dačića, Vučića i najzad Nikolića. Da, tu su i ostali, ali kako to sve nabrojati i brojati, a ne naći tu možda i svoje ime?
Autor je urednik i reditelj u redakciji Naučno-obrazovnog programa RTS-a
Peščanik.net, 04.11.2013.
