Pohod bušara, odnosno bušojaraš na mađarskom, pokladni je običaj koji se krajem zime održava u gradu Mohaču. Ovu tradiciju baranjskih Šokaca koja ima paganske korene u vezi sa obeležavanjem kulta sunca i ispraćanjem zime vremenom je prihvatila hrišćanska crkva.
Poklade su prisutne kod većine slovenskih naroda u Srednjoj Evropi i na Balkanu, i kod katolika i kod pravoslavnih, a održavaju se uoči uskršnjeg posta, pa je tako bušojaraš vezan za katolički kalendar odnosno Pepelnicu, praznik kojim započinje Četrdesetnica. Ne postoje tačni podaci od kada ovaj običaj datira, a u crkvenim izvorima se prvi put spominje krajem 18. veka kada na njega Crkva i svetovne vlasti nisu blagonaklono gledale smatrajući ga paganskim i nečistim.
Prema legendi, Šokci su se nastanili na ostrvu na levoj obali Dunava pošto više nisu mogli da trpe osmanlijski jaram. Jedne večeri, dok su sedeli pored vatre pojavio se starac duge sede kose i brade koji ih je posavetovao da ne očajavaju već da čekaju na znak. Poverovavši mu, počeli su da spremeju čamce, buzdovane, čegrtaljke kao i zastrašujuće maske sa rogovima i kožusima. Očekivani znak ubrzo se ukazao nakon čega su prešavši Dunav uspeli da proteraju Turke iz grada, koji su preplašeni strašnim spodobama zauvek napustili Baranju. Tako je nastao ovaj običaj, nazvan po muškarcima prerušenim u zastrašujuće buše u ovčijem runu sa drvenim maskama koji se očuvao do danas, a koji uvek započinje dolaskom maskiranih mohačkih Šokaca s leve obale Dunava.
Centralni deo manifestacije tako počinje iskrcavanjem više stotina bušara na desnu obalu grada Mohača, koji zatim uz pratnju najrazličitijih fantastičnih vozila formiraju povorku koja se uz buku čegrtaljki kreće gradskim ulicama, simbolično terajući zlo, odnosno prizivajući proleće i plodnost. Kulminaciju pohoda bušara predstavlja spaljivanje mrtvačkog kovčega na velikoj lomači na glavnom gradskom trgu nakon zalaska sunca, čime se ritualno ispraća zima.
Bušari danas predstavljaju ne samo zaštitni znak grada već i simbol nacionalnog i kulturnog identiteta Šokaca, a zahvaljujući tradicionalnim zanatima koji su sastavni deo običaja poput izrade drvenih masaka i čegrtaljki, bušojaraš je 2009. upisan na listu svetske nematerijalne baštine Uneska.
Gradske vlasti prepoznale su komerecijalni potrencijal bušojaraša još dvadesetih godina prošlog veka, od kada su preuzele njegovu organizaciju. Iako je manifestacija nekada trajala tri dana, od nedelje do utorka uveče pred Časnu sredu, danas je prerasla u šestodnevni festival koji osim samog pohoda bušara uključuje i razne druge aktivnosti poput takmičenja u izradi masaka, izložbi tradicionalnih zanata i nastupa folklornih ansambala iz Mađarske i susednih zemalja. I pored toga što tokom trajanja bušojaraša, kada u Mohač pristiže veliki broj posetilaca, vlada vašarska atmosfera, ipak preovlađuje utisak autentične folklorne manifestacije, simbola šokačkog identiteta i Baranje.
01. Glavno obeležje bušojaraša je povorka lokalnih Šokaca maskiranih životinjskim, najčešće ovčijim krznom i sa tradicionalnim maskama.
02. U povorci koja se kreće centralnim gradskim ulicama učestvuju stotine maskiranih meštana iz preko 40 udruženja bušara, koliko ih trenutno ima u Mohaču.
03. Svaka maska, takozvana larfa, unikatno je delo mesnih drvodelja koje su se u prošlosti izrađivale od tada dostupnih materijala poput vrbovine i kravlje krvi, dok su danas u izvesnoj meri prisutni i savremeni, plastični elementi.
04. Nekada su maske uvek imale oblik ljudskog lica, ali su vremenom u sve većoj meri poprimale zoomorfne karakteristike, uz upotrebu raznih boja te dodavanjem rogova i životinjskih kostiju.
05. Povorka bušara kreće se centralnim gradskim ulicama uz zaglušujuću buku koja nastaje upotrebom velikih čegrtaljki koje proizvode karakterističan zvuk što ima i magično, apotropejsko značenje.
06. Žene u narodnoj nošnji sa maskama i velovima koji im prekrivaju veći deo lica takođe učestvuju u pohodu bušara.
07. Iako je uloga bušara rezervisana za muškarce, o čemu su mišljenja podeljena, ponekad i prerušene devojke učestvuju u povorci kao bušarice.
08. Među obeležja bušojaraša, koja imaju paganske korene, spada i animiranje prolaznika, pre svega devojaka i žena štipkanjem i grljenjem, kao i posipanjem perjem, brašnom i pepelom, a sve u vezi sa kultom plodnosti.
09. Celokupan bušarski „kostim“ sa maskom, ovčijim runom i ostalim elementima poput rogova i kostiju naziva se bušalo dok je larfa baranjski izraz za samu masku. U prošlosti su maske bile lagane kako bi se bez poteškoća mogle čitav dan nositi dok su današnje uglavnom prilično teške.
10. Bušojaraš je danas višeslojan festival koji pored povorke bušara uključuje i druge aktivnosti poput nastupa folklornih grupa iz Mađarske i okolnih zemalja.
11. U okviru manifestacije održavaju se nastupi različitih folklornih grupa iz regiona, pre svega sa juga Mađarske, Slavonije, kao i iz Vojvodine.
12. Mladić u rubini, tradicionalnoj šokačkoj košulji od belog lanenog platna sa froslukom, prslukom od zelene čoje ukrašenim vezom i šljokicama.
13. Devojka u šokačkoj narodnoj nošnji sa pokladnom maskom od čipke.
14. Manifestacija se završava spaljivanjem mrtvačkog kovčega na ogromnoj lomači na glavnom gradskom trgu čime se simbolično ispraća zima.
15. Bušari, meštani i mnogobrojni gosti zajedno ispraćaju zimu uz pesmu i igranjem kola oko lomače na centralnom Sečenji trgu.
Peščanik.net, 10.06.2017.
FOTOGALERIJE