Foto esej – U slavu crvenog sufije

U zapadnom delu pakistanske pokrajine Sind, na desnoj obali Inda nalazi se Sehvan Šarif, hodočasnički grad koji svakodnevno pohode hiljade vernika. Mauzolej Lala Šahbaza Kalandara, čija je zlatna kupola vidljiva kilometrima unaokolo, ima centralno mesto u životu ovog svetog mesta u kojem se svakog četvrtka po zalasku sunca održava damal – ceremonija svojstvena kalandarijskoj tradiciji sufizma.

Saed Usman Marvandi, poznatiji kao Lal Šahbaz Kalandar, mistik, učenjak i pesnik iz 13. veka, jedan je od najvažnijih sufijskih svetitelja u Pakistanu. Njegov kult rasprostire se širom Indijskog potkontinenta. Ovaj znameniti asketa, poreklom iz Marvanda u Persiji, kao mlad čovek se priključio kalandarijama, redu lutajućih derviša, a posle niza godina provedenih u raznim krajevima islamskog sveta dolazi u Sehvan i tu ostaje do kraja života da širi svoje učenje. Saed Usman Marvandi ostao je upamćen po nadimku „Lal“, što na persijskom znači crveni. Nadimak je dobio zbog crvene odeće koju je nosio a koja je danas obeležje njegovih sledbenika. Šahbaz, pak, u prevodu je kraljevski soko, i odnosi se na njegov slodobni duh i plemenitu prirodu. Upućuje takođe i na sposobnost levitacije koja mu je pripisivana. Naposletku, Kalandar obeležava pripadnost pokretu lutajućih mistika, ali i titulu koja se dodeljuje sufijskim svecima, onima koji su dostigli najviši nivo na duhovnom putu.

Za Saeda Usmana Marvandija – propovednika mira, ljubavi i tolerancije među ljudima bez obzira na njihovu versku, etničku ili klasnu pripadnost – vezano je više legendi. Najpoznatija je ona o njegovom dolasku u Sehvan. Naime, kada je kao lutajući fakir došao pred grad i zatražio utočište, kralj je odbio da ga primi, poslavši mu ćup do vrha napunjen mlekom i porukom na kojoj je pisalo da je grad pun kao taj ćup te da za njega nema mesta. On mu je na to odgovorio tako što je u mleko stavio cvet, poslavši mu ćup nazad uz poruku da on želi da među njima živi poput tog cveta, šireći miris ljubavi. Njegova učenja su pored muslimana različitih denominacija prihvatili i pripadnici drugih religija, a pre svega lokalni hindusi koji ga smatraju inkarnacijom Džulelala, božanstva čiji se kult vezuje za reku Ind.

Mauzolej Lala Šahbaza Kalandara koji Ibn Batuta, čuveni arapski istraživač i putnik, spominje u zapisima sa proputovanja dolinom Inda podignut je sredinom 14. veka nad svetiteljevim mezarom. Kompleks koji je danas jedan od najznačajnijih sufijskih mauzoleja na Indijskom potkontinentu je u više navrata bio proširivan, a današnji izgled dobija tokom poslednje rekonstrukcije 90-ih godina prošlog veka, za vreme mandata premijerke Benazir Buto.

Kompleks je poput mnogih drugih sufijskih mauzoleja širom zemlje naročito posećen četvrtkom, kada u Sehvan Šarif pristižu mnogobrojni sledbenici i poštovaoci Lala Šahbaza Kalandara kako bi zatražili njegov blagoslov i učestvovali u damalu, osnovnom ritualu u tradiciji kalandarija. Damal je prisećanje na Boga improvizovanim plesom koji učesnike dovodi do religioznog transa.

Damal u osnovi predstavlja slobodniju formu zikra, centralnog sufijskog rituala kojim se sledbenici derviških redova približavaju Bogu kroz jedinstvo zvuka, pokreta i daha. Za razliku od zikra, koji se praktikuje među derviškim tarikatima i u kojem učešće uzimaju sledbenici reda krećući se pritom na jasno definisan način, u ceremoniji damala može da učestvuje svako, od duhovnih učitelja i aktivnih sledbenika do običnih sledbenika i hodočasnika koji su i najbrojniji. Kako je kult Lala Šahbaza Kalandara raširen među pripadnicima različitih denominacija u okviru islama kao i u lokalnoj populaciji hindusa, damal u Sehvan Šarifu u skladu sa duhom tolerancije koju je „crveni sufija“ propovedao praktikuju pripadnici različitih religijskih zajednica.

Ceremonija otpočinje po zalasku sunca, ritmičnim zvucima bubnjeva posle čega uskomešana masa vernika okupljenih u delu kompleksa predviđenom za održavanje damala počinje da se njiše prateći ritam. Veče je sparno, vrelina isijava iz mermernog poda posle vrelog letnjeg dana a u teškom, vlažnom vazduhu mešaju se mirisi ružine vodice, hašiša i znoja. Opijeni hipnotišućim ritmom bubnjeva kojem se priključuje piskutavi zvuk šehnaja, duvačkog instrumenta nalik zurli, učesnici polako tonu u stanje religioznog transa zabacujući kosu i čineći najneobičnije pokrete. Nedugo pošto na scenu stupi grupa iskusnih derviša i otpočne ples, damal dostiže kulminaciju pretvorivši se u uzavreli kovitlac oznojenih tela. Kada muzika naglo utihne označavajući kraj ceremonije, nekolicina učesnika u šalvar kamizima mokrim od znoja nastavlja svoj ekstatični ples dok se iz mase čuju povici: „Mast Kalandar!“ (Ekstaza Kalandara!)

 

01. Mauzolej Saeda Usmana Marvandija, odnosno Lala Šahbaza Kalandara, zauzima centralno mesto u Sehvan Šarifu, hodočasničkom gradu u južnoj pakistanskoj pokrajini Sind. Prvobitna građevina podignuta sredinom 14. veka je u više navrata bila nadograđivana a njen sadašnji izgled potiče iz 90-ih godina prošlog veka kada je objekat rekonstruisan po nalogu tadašnje premijerke Benazir Buto.

 

02. Centralni i najsvetiji deo mauzoleja natkriven je kupolom izgrađenom tokom poslednje rekonstrukcije objekta, a posle urušavanja kupole 1994. godine. Dok je njena spoljašnjost optočena zlatnim teserama koje mauzolej čine izdaleka uočljivim, enterijer je ukrašen iranskim pločicama karakterističnog dizajna sa geometrijskom i floralnom ornamentikom.

 

03. U središnjem delu mauzoleja nalazi se mezar sa posmrtnim ostacima Saeda Usmana Marvandija koji je natkriven zarijem, svojevrsnim baldahinom izrađenim u tehnici duboreza. Sehvan Šarif godišnje poseti preko milion hodočasnika, koje pored muslimana čine i pripadnici drugih verskih zajednica, kako bi odali poštovanje ovom sufijskom mistiku, čiji je kult najrašireniji u Pakistanu.

 

04. Derviši višeg ranga nose odore tamnocrvene boje koja je karakteristična za kult Lala Šahbaza Kalandara. Naime, sam svetitelj dobio je nadimak „Lal“ što na persijskom kao i urduu znači crveni, po boji odeće koju je uvek nosio.

 

05. Sufijske mauzoleje u Pakistanu, kao i ostatku Indijskog potkontinenta karakteriše prisustvo fakira, lutajućih asketa, sledbenika derviških redova. Tokom ursa, višednevnog festivala kojim se obeležava godišnjica smrti „crvenog sufije“ i koji se održava jednom godišnje tokom meseca šabana po muslimanskom lunarnom kalendaru, hiljade fakira iz čitavog Pakistana posećuju mauzolej da bi mu odali poštu.

 

06. Hodočasnici odaju poštu Lalu Šahbazu Kalandaru moleći se pred njegovim grobom i posežu za rezervoarom sa svetom vodom verujući da tako dobijaju njegov blagoslov odnosno keramet. Zijarat, hodočašće mauzolejima sufijskih svetitelja za koje se veruje da poseduju baraku, blagotvornu božansku energiju, veoma je rasprostranjeno u Pakistanu.

 

07. Mauzolej u Sehvan Šarifu predstavlja najsvetije mesto za malange, sledbenike kalandarijskog derviškog reda. Pokret kalandarija, lutajućih derviša, koji je nastao kao svojevrsna reakcija na utvrđena bratstva i povratak asketskim idealima prvobitnih sufija, bio je raširen u Horasanu tokom 12. veka a danas najviše sledbenika ima u Pakistanu, kao i na severu Indije.

 

08. Nakon prošlogodišnjeg napada Islamske države u kojem je stradalo 90 i povređeno više od 300 ljudi, bezbednosne mere u mauzoleju kao i čitavom Sehvan Šarifu višestruko su uvećane. Pripadnici policije, kao i specijalnih jedinica za borbu protiv terorizma pokrajine Sind od tada danonoćno obezbeđuju kompleks.

 

09. Tokom poslednje rekonstrukcije mauzoleju je pridodato dvorište za damal, centralni ritual u tradiciji kalandarija. Damal se tu održava svakog četvrtka. Ceremoniji prisustvuju i žene, za koje je rezervisan zaseban natkriveni prostor na obodu dvorišta, gde se za vreme damala praktikuje egzorcizam, čin isterivanja džina. Naime, žene koje veruju da su ih zaposeli džini, natprirodna bića od „plamene vatre“ koja se spominju u Kuranu, u ekstatičnom transu klečeći zabaciju kosu u ritmu muzike i ispuštaju karakteristične krike kako bi se oslobodile džina.

 

10. Ceremonija otpočinje ritmičnim zvucima nagara, tradicionalnih bubnjeva, kojima se zatim pridružuju svirači šehnaja, duvačkog instrumenta veoma sličnog zurli, rasprostranjenom na Indijskom potkontinentu. Osim pomenutih instrumenata uobičajena je i upotreba dola, dvostranog bubnja, koji se koristi prilikom damala kao i ostalih ceremonija u sufijskim mauzolejima u ovom delu sveta.

 

11. Tokom damala, osnovnog rituala koji se praktikuje u dargama, sufijskim mauzolejima širom Pakistana, učesnici se približavaju Bogu kroz jedinstvo zvuka, pokreta i daha. Poseta mauzoleju i učešće u ovoj ceremoniji takođe predstavljaju čin telesnog i duhovnog pročišćenja.

 

12. Nobat, muzički sastav sačinjen od nagara i šehnaja vodi poreklo od ceremonijalne muzike sa dvorova mogulskih vladara gde su bili korišćeni isti tipovi instrumenata. Ipak, darge Indijskog potkontinenta karakteriše kavali, žanr sufijske duhovne muzike koja se vezuje pre svega za čištijski derviški tarikat. Ovaj muzički pravac privukao je svetsku pažnju zahvaljujući Nusratu Fatehu Ali Kanu koji je između ostalog ostao upamćen po izvedbi pesme Dama Dam Mast Qalandar posvećene upravo Lalu Šahbazu Kalandaru.

 

13. Muzičari imaju izuzetno važnu ulogu u damalu pošto varijacijama ritma te namernim ubacivanjem pauza direktno utiču na tok ceremonije i kretanje stotina ljudi.

 

14. Damal se zahuktava i učesnici damaliji ulaze u stanje religioznog transa prateći repetitivne zvuke muzike. Za razliku od sufijskog zikra kod kojeg u većoj ili manjoj meri postoji jasno određena koreografija i gde njihanje i rotiranje oko sopstvene ose predstavljaju osnovni vid kretanja, damal odlikuje improvizacija, pri čemu se u skladu s muzikom postiže ekstatično jedinstvo s Bogom.

 

15. Svakog četvrtka mnogobrojni sledbenici Lala Šahbaza Kalandara iz čitavog Pakistana posećuju mauzolej u Sehvan Šarifu kako bi učestvovali u ceremoniji koja otpočinje po zalasku sunca. U duhu tolerancije koju je propovedao ovaj sufijski svetitelj, mauzolej je otvoren za pripadnike svih religijskih zajednica. Tako u damalu osim većinskih sunita redovno uzimaju učešče i šiiti, ali i lokalni sindski hindusi.

 

16. Pored duhovnih učitelja muršida, iskušenika malanga koji u sufijskoj hijerarhiji odgovaraju muridima koje odlikuju tamnocrvene odore, najbrojniji učesnici ovog rituala su obični hodočasnici, sledbenici „crvenog sufije“ svih starosnih dobi i iz različitih slojeva društva.

 

17. Posle nekog vremena, kada većina učesnika ceremonije utone u ekstatično stanje izvodeći najrazličitije vrste pokreta, na scenu stupa grupa od pet malanga u tamnocrvenim odorama. Oni se vrte na način nalik onom koji tokom zikra praktikuju pripadnici drugih derviških redova.

 

18. Damal dostiže kulminaciju u uzavreloj atmosferi. Stotine učesnika kreću se na improvizovani način, pokušavajući da se usklade sa ritmom bubnjeva. Oni pri tome imaju potpunu slobodu u odabiru pokreta i načina kretanja, pa tako svako kreira sopstveni stil prilikom izvođenja rituala.

 

19. Ceremonija je zvanično završena pošto muzika utihne, dok nekolicina damalija u religioznom transu još neko vreme nastavlja svoj ekstatični ples.

 

20. Po učestvovanju u damalu, što je veliki fizički ali i mentalni napor naročito u vrelim i sparnim letnjim mesecima, iscrpljeni mladić leži na mermernom podu dvorišta mauzoleja.

Peščanik.net, 15.05.2018.