Umro je poslednji hrišćanin, pomislio sam čuvši za smrt Mirka Đorđevića. Onda sam se lecnuo: čekaj, budalo, ima ih još; prvo su mi na pamet pali Marko Oršolić, moj omiljeni franjevac iz Bosne Srebrene i Drago Pilsel, herojski laik; mora biti da ih ima još. Ima ih svakako: dobri Boga je to pametno rasporedio, ali se ne vide na prvi pogled.

Zašto sam pomislio „poslednji”? Zato što je Mirko Đorđević bio najviše nalik na prve hrišćane. Živeo je u siromaštvu, sa Isusom opštio direktno (iz Šimanovaca, sa 022; bila je lokalna telefonska tarifa) i širio Reč bez straha, uporno i hrabro. Fariseji, književnici, carinici i sadukeji proganjali su ga i mrzeli, marljivo i sa razumevanjem. Da je nekim slučajem nekom današnjem Pilatu zatraženo da raspne Mirka, a ne Jocu Amsterdama, šta mislite kako bi odlučio? Na svu sreću, čak ni ova država još nije Sinedrionu (srpski: Sinod) dopustila takva prava; skoro sve drugo jeste i upravo protiv toga vapio je Mirko Đorđević u pustinji. Skoro sam, vapio je kao Jeremija i korio ove naše crkvene knezove zbog jeresi filetizma i simonije, zbog licemerja, pohlepe i beskonačne grešne žudnje za svetovnom vlašću. Crkva u Srba podlegla je jevtino prvom iskušenju svetovne vlasti i bogatstva i zaboravila jevanđeljske poruke. Dvori, zlato i debeli džipovi, ratno huškanje i mržnja odmah su došli ispred Reči i ljubavi Hristove. Teško Crkvi kojoj su Justin i Nikolaj svetitelji, a Filaret, Pahomije, Artemije i Kačavenda episkopi. O sitnoj boraniji i da ne govorimo. Koliko puta ih je Mirko Đorđević podsećao na zavet siromaštva i jevanđeljsku misiju; uzaman. Jesu li gladne hranili, žedne pojili i gole oblačili? Jesu li se brinuli za udovice i siročad? Nešto malo. Ali su se zato gurali u vlast, ratove i politiku. Više su sirotinje unesrećili nego pomogli.

Govorio je i pisao Mirko Đorđević, ranohrišćanski blag i mudar, sve to – uporno i bez straha, siguran u nauk Isusov sasvim, bez rezerve, kao rani hrišćanin. Novi zavet u ruke, sestre slatke i braćo u Hristu, govorio je Mirko Đorđević do kraja. Pišući o Isusu kao našem savremeniku za Vreme, pomenuo sam da bi Hrista, da se danas pojavi, jedino Mirko Đorđević primio i razumeo. Umro je na Veliki petak i ne očekujem da će uskrsnuti u nedelju; Bog ništa ne čini dvaput. Spisak od trideset „izdajnika” kod onih Njihovih spao je na 29; mnogima je laknulo što više neće morati da slušaju i čitaju Mirkove jeremijade, ali to se njima samo tako čini. Mirkovi prekori, opomene i upozorenja ostaju zanavek. A Tamo Gore, na Poslednjem informativnom razgovoru, ne brinem se kako će naš blagi i mudri Mirko proći. Dobiće zadržavanje u raju navek.

Umesto omaža:

Mirko Đorđević: O ideološko-političkom obrascu u SPC

Republika, 496-497, 1-31. mart 2011.

Vreme, 18.04.2014.

Peščanik.net, 18.04.2014.