Riba smrdi od glave, kaže narodna poslovica, i generacijama je ova slika služila kao objašnjenje za propadanje institucija, firmi, čitavih država: kad se vrh pokvari, raspada se i sve ispod njega. Nobelova nagrada za ekonomiju 2024. godine ponudila je preciznije objašnjenje istog problema, i to objašnjenje je neprijatnije nego poslovica. Glava retko trune sama od sebe. Ona trune kada kostur koji je nosi nema oblik koji bi joj to zabranio. Kraljevska švedska akademija nauka dodelila je Nobelovu nagradu za ekonomske nauke za 2024. godinu Daronu Asemogluu, Sajmonu Džonsonu i Džejmsu A. Robinsonu „za proučavanje toga kako se institucije formiraju i kako utiču na prosperitet“. Decenije rada ove trojice autora, sažete najpre u knjizi Why Nations Fail, a potom i u nizu akademskih radova, svode se na tvrdnju koja je u međuvremenu postala gotovo opšte mesto struke: razlika između bogatih i siromašnih društava nije prevashodno u resursima, geografiji ili kulturi, nego u tipu institucija koje to društvo izgradi i, još važnije, zadrži.
Asemoglu, Džonson i Robinson prave osnovnu podelu na ekstraktivne i inkluzivne institucije. Ekstraktivne institucije koncentrišu političku i ekonomsku moć u rukama uske grupe koja iz te pozicije crpi rentu – kroz monopole, koncesije, netransparentne javne nabavke, kontrolu nad pravosuđem i medijima – i nemaju interes da tu rentu podele, jer bi podela značila gubitak kontrole koja rentu uopšte omogućava. Inkluzivne institucije, naprotiv, raspodeljuju moć kroz vladavinu prava, nezavisno pravosuđe, zaštićena svojinska prava i konkurentno tržište, čime podstiču veći broj ljudi da ulažu, inoviraju i preuzimaju rizik, pa time i da stvaraju prosperitet koji nadilazi uski krug onih na vrhu. Deo onoga što je ovaj rad učinilo toliko uticajnim jeste dokaz da tip institucija, jednom postavljen, ima tendenciju da traje stotinama godina, nezavisno od toga ko trenutno vlada. U ranijem radu o kolonijalnim korenima razvoja, ista trojica autora je pokazala da su evropske kolonijalne sile, zavisno od toga da li su nameravale da se trajno nasele ili samo da izvuku resurse, u različitim delovima sveta postavljale različit tip institucija – i da su upravo ti rani izbori, a ne geografija ili klima, presudno oblikovali to koje će zemlje danas biti bogate a koje siromašne, uključujući i paradoksalan „obrt sudbine“ u kome su nekad najbogatije kolonije danas među najsiromašnijim zemljama. Poenta za ovaj tekst nije kolonijalna istorija, nego mehanizam koji ona ilustruje: institucije nadživljavaju pojedince, dinastije i čak kolonijalne imperije, dok lična vlast, ma koliko snažna u trenutku, retko nadživi svog nosioca.
Standardan prigovor ovoj teoriji glasi da je smer uzročnosti možda obrnut – da bogatstvo stvara dobre institucije, a ne obrnuto, jer bogata društva lakše mogu da plate nezavisno pravosuđe i profesionalnu upravu. Asemoglu, Džonson i Robinson su upravo zbog ovog prigovora i tražili istorijske slučajeve u kojima se tip institucije mogao izdvojiti od trenutnog nivoa bogatstva – i pronašli ih u obrascu kolonijalnog nasleđa, gde su siromašne teritorije koje su dobile inkluzivne institucije kasnije postale bogate, a bogate teritorije koje su dobile ekstraktivne institucije kasnije postale siromašne. Time je pravac uzročnosti utvrđen u korist institucija, a ne obrnuto, što je i razlog zbog kog je komisija Nobelove nagrade njihov rad opisala kao rešenje, a ne samo kao još jednu hipotezu u nizu. Ključni mehanizam koji povezuje ovu podelu sa stvarnim ponašanjem vlasti jeste problem kredibilnog obećanja. Vladari u ekstraktivnim sistemima ne mogu ubedljivo da obećaju buduće reforme, jer bi sprovođenje tih reformi zahtevalo da se odreknu baš one kontrole koja im obećanje uopšte dozvoljava – zbog čega građani prestaju da veruju obećanjima, a reforma se svodi na kozmetiku koja se ponavlja iz izbora u izbor. Iz istog mehanizma Asemoglu, Džonson i Robinson izvode i objašnjenje za to kada demokratizacija uopšte postaje racionalan izbor za vladajuću elitu: tek kada pretnja odozdo postane dovoljno stvarna da obećanje više nikoga ne uverava, transfer vlasti kroz izbore postaje jeftiniji od pokušaja da se nezadovoljstvo kupi još jednom rundom kozmetike.
Ovaj teorijski okvir nije apstraktna akademska vežba za srpskog čitaoca u jesen 2026. godine. On je skoro bukvalan opis trenutka u kom se zemlja nalazi. Od 1. novembra 2024, kada je urušavanje nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu odnelo šesnaest života, nezadovoljstvo građana se nije smirivalo nego je raslo, prvo kao zahtev za utvrđivanjem odgovornosti za konkretnu tragediju, a potom kao širi pokret protiv korupcije i netransparentnosti u radu državnih institucija. Protesti koji su iz te tragedije proizašli trajali su, s povremenim zatišjima i novim talasima, skoro dve godine i okupljali su, u pojedinim trenucima, stotine hiljada ljudi – razmera koja sama po sebi govori da se zahtev više nije odnosio samo na jedan urušen krov, nego na čitav sistem koji je takav krov učinio mogućim.
Dve godine kasnije, ulice su se 27. septembra pretočile u ostavku. Aleksandar Vučić, ustavno sprečen da se po treći put kandiduje za predsednika, podneo je ostavku i time skratio svoj drugi predsednički mandat za više od sedam meseci. Vanredni parlamentarni izbori raspisani su za 25. oktobar 2026, a Vučić se na njima kandiduje za premijera na listi Srpske napredne stranke. To je potpuno legalan put: ustavno ograničenje važi za predsedničku funkciju, ne za premijersku, pa se lična vlast, ako birači to dozvole, može nastaviti kroz drugu instituciju a da ni jedno slovo ustava ne bude prekršeno. To je i sama po sebi ilustracija teze ovog teksta – ograničenje mandata, ako je upisano samo u jednu funkciju a ne u logiku sistema, usporava personalizaciju vlasti, ali je ne zaustavlja. Izbori 25. oktobra nisu izbor između dva imena na glasačkom listiću. Oni su, u terminologiji koju bi Asemoglu, Džonson i Robinson odmah prepoznali, izbor između dva modela institucija, i to je jedini okvir u kome ovi izbori uopšte imaju smisla. Srbija ne bira ko će sedeti na vrhu piramide. Bira kakav oblik će ta piramida imati kada se glasački listići prebroje.
Semjuel Hantington je još 1968. godine ponudio četiri kriterijuma po kojima se meri koliko je neka institucija zaista institucija, a ne samo fasada: autonomiju, odnosno koliko ima sopstvene norme nezavisne od pojedinaca koji je trenutno vode; kompleksnost, odnosno koliko ima razvijenu unutrašnju podelu funkcija; koherentnost, odnosno koliko su njeni delovi usklađeni oko zajedničke svrhe; i adaptabilnost, odnosno koliko može da se prilagodi novim okolnostima bez da se raspadne. Primenjen na srpski slučaj, ovaj test je neumoljiv. Autonomija je niska kada se imenovanja vrše po lojalnosti. Koherentnost je lažna kada više formalno nezavisnih tela – agencije, inspektorati, komisije – u praksi odgovaraju istom centru moći, pa njihova brojnost stvara utisak kontrole koja realno ne postoji. Ekstraktivni sistem, u terminologiji ovogodišnjih nobelovaca, ne proizvodi samo pojedinačne afere. On proizvodi statistiku koja se iz godine u godinu kreće u istom pravcu, jer je sama logika sistema takva da svaka naredna godina ima više razloga za prikrivanje nego prethodna.
Druga putanja, unapređenje institucija posle političke promene, nije automatska posledica smene vlasti, i upravo tu veliki broj tranzicija u postsocijalističkom svetu zastane na pola puta. Promena na vrhu garantuje samo jedno: priliku. Da li će ta prilika biti iskorišćena zavisi od nekoliko presudnih faktora. Prvi je postojanje mehanizama kredibilnog obećanja – ustavnih ograničenja, nezavisnih sudova i mandatnih limita koji se stvarno poštuju u duhu, a ne samo u slovu zakona. Drugi je spoljno sidrenje, odnosno postojanje eksternog aktera čiji uslovi za saradnju povećavaju cenu vraćanja na stari obrazac; za Srbiju je to, pre svega, proces pristupanja Evropskoj uniji, onoliko koliko taj proces stvarno nosi posledice za nazadovanje, a ne samo retoriku o njemu. Treći je profesionalizacija državne uprave i njeno udaljavanje od partijskog patronata, što se direktno vraća na Hantingtonov kriterijum autonomije. Četvrti je jačanje nadzornih mehanizama – nezavisnog pravosuđa, državne revizije, slobodnih medija, parlamentarne kontrole – koji zarobljavanje čine vidljivim i skupim onog trenutka kada se dogodi, umesto da ono ostane nevidljivo decenijama.
Peti faktor je, u literaturi o izgradnji države, poznat kao osnovna tenzija svake uspešne institucionalne reforme: nova vlast mora imati dovoljno moći da slomi stare mreže patronaže koje su se godinama učvršćivale, ali istovremeno mora biti voljna da tu istu, novostečenu moć kasnije sama ograniči. Ove dve stvari se retko sreću u istoj ličnosti ili istoj koaliciji, jer je ona vrsta odlučnosti potrebna za prvi korak gotovo po pravilu nesklona dobrovoljnom povlačenju u drugom. Zato je redosled toliko važan: institucije se moraju graditi pre nego što se nova vlast skoncentriše, ne posle, jer svaka nova ruka na vlasti, ma koliko dobronamerna u trenutku preuzimanja, podleže istom iskušenju kome je i prethodna podlegla. Šesti faktor, koji se lako zaboravi u euforiji neposredno posle smene vlasti, jeste postojanje nezavisnog trećeg sektora – slobodnih medija, akademske zajednice, strukovnih udruženja – koji nastavlja da postavlja neprijatna pitanja i novoj vlasti, ne samo staroj. Upravo je nedostatak takvog sektora, spremnog da jednako oštro ispituje bivšu opoziciju kada ona postane vlast, razlog zbog kog se u mnogim tranzicijama novi lideri brzo naviknu na istu vrstu nekontrolisane moći protiv koje su se nekada borili. Institucija koja je zarobljena jednom, i koja se oslobodi zarobljavanja samo da bi čekala novog vlasnika, nije postala institucija u punom smislu reči – samo je promenila gazdu.
Ovde dolazimo do važnog pitanja: kakve ličnosti treba da stoje na čelu institucija da bi te institucije ojačale, umesto da se, kao u Novom Sadu, uruše pod sopstvenom težinom? Filip Selznik je još 1957. godine, u delu Leadership in Administration, napravio razliku koja ostaje presudna. Administrator upravlja tekućim poslovima institucije. Institucionalni lider radi nešto drugo: definiše vrednosti institucije na način koji nadživljava njegov sopstveni mandat, ugrađuje te vrednosti u procedure i rutine, i štiti integritet institucije i od spoljašnjih pritisaka i od unutrašnje erozije. Maks Veber je srodan problem opisao kao rutinizaciju harizme: lični autoritet koji se ne pretvori u bezlično pravilo nestaje sa osobom koja ga je nosila, i institucija koju je ta osoba vodila nestaje sa njom. Istorija poznaje i redak obrnut primer – Džordž Vašington je, bez ustavne obaveze koja bi ga u tome sprečila, dobrovoljno odbio treći predsednički mandat, i baš ta dobrovoljnost, a ne naknadno upisano ustavno ograničenje, pretvorila je ličnu odluku jednog čoveka u presedan koji su generacije posle njega poštovale kao da je od početka bio pravilo. Razlika između takvog dobrovoljnog samoograničavanja i ustavnog ograničenja koje pogađa samo jednu funkciju, dok vrata ka drugoj ostaju otvorena, jeste tačno razlika između institucionalnog liderstva i njegove imitacije.
Uprkos tome što dolazi iz različitih disciplina i različitih decenija, izdvaja se nekoliko osobina se kod uspešnih graditelja institucija ponavljaju kroz literaturu. Dug vremenski horizont i spremnost da se lična korist odloži radi efekta koji nadživljava sopstveni mandat. Voljnost za samoograničavanje – gradnja mehanizama nasleđivanja i kontrole koji važe i za onog ko ih gradi, a ne samo za njegove naslednike. Socijalna veština da se oko novih pravila okupi koalicija aktera sa različitim, često suprotstavljenim interesima, umesto da se nova pravila nameću odozgo i očekuje pokornost. Tolerancija na unutrašnje neslaganje i raspodelu odlučivanja, umesto monopolizacije svake odluke u jednim rukama. Spremnost na sukob sa postojećim mrežama interesa, jer izgradnja institucije po pravilu nekome oduzima neformalnu moć koju je dugo imao.
Studentska lista koja 25. oktobra 2026. ulazi u izbornu utakmicu biće, u slučaju uspeha na izborima, testirana tačno na ovom pitanju. Profesionalni profili ljudi na Studentskoj listi – profesori, stručnjaci, ljudi iz akademske zajednice – jeste nužan preduslov za institucionalno liderstvo. Mnogo važnije pitanje je da li su ovi ljudi, kada i ako dobiju vlast, spremni da tu vlast ograniče istim pravilima čije poštovanje danas traže od drugih – i to ne jednom, retorički, u pobedničkom govoru, nego trajno, u strukturi koju će ostaviti za sobom. Riba trune od glave ali ono što sprečava da riba istrune u celini nije bolja glava, već kostur koji tu glavu nosi i čuva oblik bez obzira ko je trenutni vlasnik te glave. Srbija 25. oktobra ne bira novu glavu. Bira da li će, posle dve godine ulice i jedne ostavke, konačno početi da gradi strukturu.
Autor je profesor na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i član Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Peščanik.net, 13.10.2026.
