Nemam želju niti nameru da budem partijski pion i drveni advokat bilo koje političke stranke, ali onaj deo kritike upućen na račun Demokratske stranke koji se odnosi na njene brojne kohabitacije, uključujući i ovu najskoriju sa Socijalističkom partijom Srbije, jednostavno ne stoji. S obzirom da je upravo ta kritika imala veliki udeo u podeli intelektualne elite u Srbiji, i samim tim i presudni uticaj na ishod ovih upravo završenih predsedničkih izbora, nisam mogao a da se ne pozabavim ovom izuzetno važnom temom i neizbežnom dilemom koja iz te teme proizilazi.
Od Demokratske stranke se nije moglo očekivati da vladine koalicije sastavlja sa istinski reformističkim i proevropskim strankama iz prostog razloga što takve stranke u ovoj zemlji od 5. oktobra pa do danas nisu nikada osvojile dovoljno mandata da zajedno formiraju vladu koja bi donosila odluke bez učešća nazadnjačkih stranaka i kojekakvih kočničara. Shodno tome, kreatori politike DS-a su voljom građana uvek bili stavljani pred identičnu dilemu: da prepuste vlast onima koje bi po svoj prilici ponovo morali da rušimo na ulici, ili da uđu u koaliciju sa “đavolom” kako bi izbegli taj veoma realan rizik povratka u 90-te. Nisam mazohista. Shodno tome, smatram da je dobro to što je DS svaki put do sada izabrao manje zlo, ne kockajući se pri tom sa sudbinom građana Srbije. Pravi razlozi za takve njihove odluke su u ovom slučaju manje važni. Uveren sam da ni Zoran Đinđić ne bi postupio drugačije po pitanju biranja manjeg zla.
To naravno ne znači da nije moglo bolje dok je DS komandovao Vladom Srbije u vreme svih tih neprirodnih koalicija. Moglo je, i moralo je bolje. Međutim, ljudi moraju da prihvate činjenicu da za stranku koja je deo koalicije postoje određene granice. To je gospodo neizbežna realnost takozvanog demokratskog sistema.
Da li je DS najveći krivac za to što je SPS na izborima 2008. godine osvojio gotovo duplo više mandata nego LDP? Ne, naravno da nije. Prevashodna odgovornost za takvo stanje je na nama, građanima Srbije koji glasaju kako glasaju (ili apstiniraju), ne na DS-u ili na bilo kojoj drugoj političkoj stranci. Relativizovanje te lične odgovornosti ili njeno pripisivanje nekoj drugoj osobi ili nekom političkom telu neće biti od koristi Srbiji.
Kažnjavanje Borisa Tadića dovođenjem jednog Tomislava Nikolića na mesto predsednika Srbije je vrhunac političke neodgovornosti jednog dela građana ove zemlje od kojih se najviše očekivalo. Ne postoji logika u odluci da osobu koju smatraš nepodobnom svesno zameniš još nepodobnijom; da “loše” svesno zameniš “lošijim”. Da li je pojedine ljude trebalo još upornije podsetiti ko je Tomislav Nikolić, i ko su njegovi saradnici i finansijeri? Da je “kazna” bio neko drugi to bi eventualno bila sasvim druga priča. Međutim, to ovde nije bio slučaj.
Onaj deo “demokratske Srbije” koji nije našao za shodno da barem u drugom krugu predsedničkih izbora glasa protiv Tomislava Nikolića snosi najveću odgovornost za ovakav ishod tih izbora. Taj deo intelektualne elite je, ne samo dozvolio, nego i doprineo tome da čovek koji je javno pretio smrću Zoranu Đinđiću postane predsednik Srbije. Kada postoji neizbežan izbor između dve opcije, neizabiranje jedne od te dve opcije, uključujući i opciju koja je toj osobi bliža, predstavlja glas za opciju koja je toj osobi dalja. Drugim rečima, oni apstinenti koji ne spadaju u profil glasača Tomislava Nikolića su neglasanjem u drugom krugu predsedničkih izbora predstavljali pasivne glasače Tomislava Nikolića. Uostalom zar rezultat tih izbora nije dovoljan dokaz validnosti tog argumenta? To što je veliki broj tih apstinenata nakon objavljivanja konačnih rezultata drugog kruga predsedničkih izbora bio istinski iznenađen i krajnje nezadovoljan novonastalim stanjem, samo ide u prilog tvrdnji da su ti ljudi verovali da će Boris Tadić pobediti i bez pomoći njihovog glasa, neodgovorno očekujući od drugih da obave taj “nečastan” posao umesto njih. Paradoksalno je i to da, u pokušaju da opravdaju svoju odluku, i u pojedinim slučajevima možda čak i svoju indolenciju, neki apstinenti idu do toga da tvrde da su Tomislavom Nikolićem želeli da zaštite ustavni poredak Republike Srbije. Izuzev u slučaju teškog oblika amnezije, smatram da je suvišno i neumesno uopšte ulaziti u jednu takvu diskusiju. Takvi manevri mogu da imaju smisla u ustaljenim demokratijama, ali ovde se radi o Srbiji u kojoj je demokratija i dalje na staklenim nogama.
Verujem da će taj deo “grešne” Srbije, kao i mi ostali, sada nervozno pratiti dalji razvoj situacije u nadi da stvari ipak neće izmaći kontroli. Meni, kao nekom ko je glasao protiv Tomislava Nikolića u oba izborna kruga, ostaje jedino da se nadam da ovakvo kockanje jednog dela intelektualne elite neće dovesti do dugoročnih posledica po Srbiju, i da će biti prilike za popravni. Brzo smo izgleda zaboravili koliko je teško bilo Slobodana Miloševića i njegove kvazi-nacionaliste naterati da sjašu.
Da se razumemo, nemam želju da budem u pravu po ovom pitanju. Naprotiv, voleo bih da grešim. Građane Srbije pozivam da ozbiljno razmotre ovu kritiku i da, ako smatraju da su izneti argumenti validni, prihvate odgovornost i shodno tome preispitaju i revidiraju svoje stavove kako se taj propust ne bi ponovio. Izložena kritika nikako nije poenta sama po sebi. Cilj ove kritike je da doprinese postizbornoj diskusiji koja će, nadam se, dovesti do ponovnog ujedinjenja intelektualne elite bez koje Srbija ne može napred. Inteligencija, po mom skromnom mišljenju, ne leži u kapacitetu da se po svaku cenu istraje u svojim stavovima, već u kapacitetu da se, uz jednu dozu moralne principijelnosti, prepoznaju sopstvene greške, i da se na bazi toga prilagode postojeći lični stavovi ma koliko god oni bili doživljavani kao deo ličnog identiteta. Neka inteligencija i razum prevladaju.
Autor živi u Kanadi, diplomirao međunarodne odnose u Torontu.
Peščanik.net, 24.05.2012.
