Izliv pljuvačke na mozak

Predsednik države kao da je razvio Pavlovljev refleks, kako vidi mikrofon – počne da mu se luči pljuvačka.

Prvo je, pred polazak u Vašington, nonšalantno pljucnuo po predsedniku Amerike ko da je on ovdašnji lider opozicije. „On je uvek bio veliki al’ kad je trebalo nešto da se ukrade“, rekao je o Trampu, začudo propustivši da, po običaju i navici, doda i sve svoje floskule o tajkunima i pokradenim milionima.

Zatim je u Vašingtonu – posle ovdašnjih bombastičnih najava da njegov politički nos njuši prevaru i bombastičnih izjava odande da je brutalno odbio prevarnu ponudu – potpisao nekakav (po američkoj administraciji istorijski, po kosovskoj administraciji međudržavni) sporazum kojim je uspeo da pljune u lice mnogim državama i njihovim zvaničnicima: Kini jer se obavezao da neće uvoziti njihovu „nepouzdanu tehnologiju“, Rusiji jer se obavezao da neće uvoziti samo njen gas, arapskim državama jer se obavezao da će premestiti ambasadu Srbije u Jerusalim a samim tim i Evropskoj uniji koja se tome protivi, a posredno i Srbiji jer se istovremeno obavezao i Izrael da će priznati Kosovo. Na kraju je pljunuo u lice i svim njemu prijateljskim liderima jer se obavezao da će se u njihovim zemljama boriti protiv diskriminacije LGBT osoba. A završni pljuc na torti je izazivačko pljuvanje u lice Hezbolahu jer se obavezao da će ga proglasiti terorističkom organizacijom.

No, dobro, olovka piše srcem Srbije, a predsednik države je ionako sve potpisao samo u svoje ime jer ni nema ovlašćenje da potpiše u bilo čije drugo.

Ali se izliv pljuvačke na jezik ni tu nije zaustavio. Na šaljivi komentar portparolke ruskog ministarstva spoljnih poslova (ako vas u Beloj kući stave da sedite kao da ste na ispitivanju, sedite kao Šeron Stoun u Niskom strastima) predsednik Srbije je „ostao bez komentara“ (ali ne i bez pljuvačke) „na njen primitivizam i prostakluk ali bogami i onih koji su je tu postavili“. (Bože, ko li ju je postavio?) Primitivizam i prostakluk svog saradnika iz Kancelarije za Kosovo tek nije komentarisao, možda i zato što je ovaj, u nespretnom pokušaju odbrane, domaćoj i inostranoj javnosti obelodanio da predsednik Srbije čeka i po sat i po ispred vrata predsednika Rusije a niko ni takvu stolicu da mu ponudi. (Možda računaju da, kad se već hvalio da spava na podu, može na njemu i da sedi?)

Evropsku uniju u koju je sada otišao sa premijerom Kosova je popljuvao još ranije rekavši da je ona „najgori mogući okvir za pregovore“ (pa šta, nemačka kancelarka mu je rekla da manje pokazuje emocije a ne da manje pokazuje pljuvačne žlezde). Pljuvačinu o nedostatku evropske solidarnosti sa početka pandemije da i ne pominjemo.

Vala smo se za ovih osam godina nagledali kako vlast pljuje po svima na domaćem terenu a bogami i po svima na okolnim terenima. Ali, da pljuje u tanjir iz kojeg jede, e, to će tek biti za posmatranje. Naročito kad počne da kusa.

Peščanik.net, 07.09.2020.

Srodni linkovi:

Relja Radović – Ipak nas obavezuje

Saša Ilić – Eufrenija

Srđan Milošević – Predsednik predstavlja, a ne zastupa

Relja Radović – Pravna priroda Sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa Srbije i Kosova

Ognjen Radonjić – Đavo je u detaljima

Vesna Rakić Vodinelić – What a wonderful world!

Ljubodrag Stojadinović – Niske strasti u Ovalnom kabinetu

Ana Jovanović – Toksična muškost ide u Vašington

Ognjen Radonjić – Sigurnih godinu dana

Srđan Milošević – U Vašington, s ljubavlju