igračke - veći dinosaurus drži u zubima manjeg
Foto: Vedran Bukarica

Zašto mu se smejete? Privedeni zaljubljenici su ga ispratili na Topčiderskoj zvezdi, niti sumnjajući niti verujući u mesijanstvo svoga zamlate. Nepostojeća vlada ga je podržala svim svojim slabim snagama i manjkom pameti. U čemu? Tako to izgleda kad se odlazi u veliki svet: odavde, gde su pod njim puzajuće kolone nekadašnjih kandidata za ljude, sve je sitno i dostižno. Svakoga od onih pred kojim će čučnuti, brbljivi i hvalisavi Sofronije nadrasta za glavu. Odbrusiće Trampu, samo ako treba. Njemu prvom, ako bude nepristojan, ali polako, dolaze i drugi na red. Zna se šta je hrabrost i kako se ona čuva. Odavde je u veliki svet krenuo smešni ratnik koji se ne boji čudovišta niti sebe, i sve mu je izgledalo dostižno.

I sada je predmet opšte, globalne zajebancije. Na zeca svako vadi patku, tako južnjaci govore ilustrujući svoju nemoć pred silom i siromaštvom. Ali, šta se to dogodilo u Beloj kući što je zasmejalo sve koji su videli neodoljive scene sa smotanim i neukim klipanom, koji je sebe kostimirao u državnika?

Pre svega, nije znao zašto tamo ide. Ako su mu rekli, nije razumeo, ali ga je ponelo veliko putovanje i ideja da bude veći od nevolje, i odbije nešto kapitalno po čemu bi postao kip u osakaćenoj srpskoj istoriji. Ali, to mu nisu ni ponudili.

Sa sobom je vodio grupu pomoćnika, koji su izgledali kao muzikanti iz Balkan ekspresa, bez njihovog šarma i duha. Prednjačio je Marko Đurić, voždov misaoni telohranitelj. Sklon je da svaki njegov ispad učini još besmislenijim, iako je takav podvig teško dostižan. Put u Vašington ipak nije greh. Pa, zašto mu se svet smeje?

Duhoviti momci i devojke iz Srbije, i čitavi odredi čiča i mnoge gospođe u ozbiljnim godinama, pucaju od kreativnosti. To je ta literatura spasa na društvenim mrežama, kidanje od smeha spodobama koje su tamo negde, i nešto rade u naše ime a da ih niko nije ovlastio, bacajući ugled Srbije kao goveđu kožu pod noge velikih svetskih kulaka. Nije on mnogo siroviji od Trampa, njegova je nemoć nasledna rajetinska poniznost, on je tamo samo ono što za sebe traži od drugih ovde.

Tačke potpisanog i njihov smisao nisu tema ovog teksta, time će se svakako baviti dokoni ljudi koji se bave tragedijama i misterijama koje ih izazivaju. Oni će tumačiti značaj ili beznačajnost svega što je upleteno u teške srpsko-albanske odnose, i smisao mitinga koji je sve to zamrsio još više.

Ovo je samo jedan isečak mita o besmislenom samoljublju i delegatima tako izmaštanog svojstva, u svetu gde budale ne mogu svojom odvratnom galamom sakriti to što jesu.

Ovde taj može da čini šta mu je volja, i odatle zalazimo u veliku misteriju našeg trpljenja. Odakle ono potiče?

Tu je i deo odgovora na pitanje, koje je neizbežno u ovom tekstu, pa ga još koji put valja ponoviti: zašto mu se svet smeje?

Možda zbog toga što nije teško videti da je srpski diktator, ma koliko se trudio da prepada sve oko sebe, etalon vladaoca koji bi bio predmet neodoljive zabave da nije tu gde jeste. Ali bi onda bio samo lokalni blesan, palanački lero. Da nije otišao tamo gde je bio, svet bi ostao uskraćen za saznanje kakvog kapitalca ovde imamo, i šta sve takav može kad ne sme da bekne ni reč. On je tačna mera naše poniznosti i beznačajnosti.

Bila je to scenografija iz niskobudžetnog sitkoma. Uostalom, Tramp je iskusni učesnik rijalitija, video je sve potencijale svoje žrtve. Dao mu je stoličicu za pola guzice, u koju je ovaj nekako ugurao celu, i čitavog sebe, postavio ga kao stenografkinju kojoj diktira nevažno pismo, žureći da obavi neke bitne stvari.

U Ovalnom kabinetu, koji ima svoje segmente ratne, političke i erotske istorije, Tramp je pred sobom video egzotični primerak lokalnog silnika gipsiranog u tesnoj sedeljki. Neko je doneo papir za potpis, u tom papiru glavni junak je bio magarac iz Jerusalima. Uz SAD i Gvatemalu, Srbija se obavezuje da sledeće godine premesti svoju ambasadu iz Tel Aviva u grad Svetog groba.

Za taj ključni stav iz nekakvog ugovora koji obavezuje, Vučić je saznao nekoliko sekundi pre potpisa. Zašto nije rekao: znam ja vas, vi ste na mene poslali onu televiziju, vaši špijuni vršljaju po Srbiji ali ih Vulin hvata, a za bombardovanje tek ima da vidite svoga boga. Možete tako bilo gde i bilo sa kim, ali sa mnom, bogami nećete! Pa sad ostajte zbogom, aj‚ zdravo odoh ja!

Nacionalni heroj je ćutao pod strahom i pri saznanju da ne zna šta radi, objasnivši odmah po oslobađanju od ponižavajuće stolice, da je sa Trampom razmenio „neka pismena“. Ali nije priznao ništa, jer mu nisu ni tražili. Šta on uopšte može da prizna?

Smejali su se mnogi, svi koji su videli tu urnebesnu scenu sa smuvanim statistom. Pa i Karl Bilt i Marija Zaharova, koja je Vučića izbezumljenog pred Trampom videla kao junaka Niskih strasti, koji na svoj način pokazuje ono što i Šeron Stoun.

Odgovorio je Biltu uličarskim rečnikom, a Đurić je izmarširao Zaharovu, pa time i Dačićevog intimusa Lavrova. Komičar je dodatno podviknuo portparolki ruskog ministarstva spoljnih dela, šišteći na one koji su je postavili, pa se posle izvinio Lavrovu. Izvinila se i Marija Zaharova, nikome posebno, ali je njeno pojašnjenje ubitačnije od razloga za izvinjenje.

Đurić je otkrio koliko Vučić poštuje Putina, a Marija, sram je bilo, srpskog vođu pogađa u sam centar za sve neuzvraćene ljubavi.

Marko otkriva da je Vučić satima čekao ruskog monarha pred vratima ureda da ga ovaj primi na 10 minuta.

Ljudi koji umeju da se smeju pokazuju šta nam je činiti. Izbori i pobune slabo pomažu protiv statiste iz Niskih strasti. Samo podsmeh i glasan smeh bez prekida i samilosti mogu da ga ubiju. Takve primerke nikada i nigde ne shvataju ozbiljno. Iako će putnik čim se vrati, održati ovde niz neprekidnih govora o tome kako je pokorio Ameriku.

Peščanik.net, 07.09.2020.

Srodni linkovi:

Relja Radović – Ipak nas obavezuje

Saša Ilić – Eufrenija

Srđan Milošević – Predsednik predstavlja, a ne zastupa

Relja Radović – Pravna priroda Sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa Srbije i Kosova

Ognjen Radonjić – Đavo je u detaljima

Vesna Rakić Vodinelić – What a wonderful world!

Ana Jovanović – Toksična muškost ide u Vašington

Nadežda Milenković – Izliv pljuvačke na mozak

Ognjen Radonjić – Sigurnih godinu dana

Srđan Milošević – U Vašington, s ljubavlju


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)