Retrospektivnom izložbom u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 2002. i učešćem u paviljonu Srbije na 54. bijenalu u Veneciji 2011, delo Raše Todosijevića ubedljivo je potvrđeno kao istorijska i ujedno aktuelna autorska pozicija na domaćoj i međunarodnoj umetničkoj sceni. Stoga posle ovih vrlo krupnih referenci svaki njegov sledeći nastup – tako i ovaj u Galeriji Rima u Kragujevcu – jeste samo još jedna prilika u nizu konačnih verifikacija umetnikove produkcije, predstavljajući parcijalni uvid u poneki od segmenata obimnog umetnikovog opusa. Ali to takođe može da bude i povod – podrazumeva se krajnje sažetog kao što je primereno ovom slučaju – jednog subjektivnog osvrta na ukupni profil ovog umetnika pritom uvažavajući činjenicu postojanja različitih i gotovo neiscrpnih mogućnosti problemske i značenjske interpretacije toga opusa nastalog u dugom vremenskom razdoblju od preko četiri decenije.
Počeci Todosijevićevog umetničkog delovanja sežu u rane sedamdesete godine prošlog veka u sklopu dobro poznate i već istorijske pojave neformalne grupe šestoro autora svojevremeno okupljenih u ambijentu prevratničke izlagačke politike Galerije Studentskog kulturnog centra u atmosferi prodora “nove umetničke prakse” nastale u kontekstu postšezdesetosmaške društvene i duhovne klime poznog jugoslovenskog socijalizma, nastavljajući se sve do danas u znatno izmenjenim okolnostima tranzicijskog postsocijalizma u savremenoj Srbiji. Svestan od početka neizbežne uloge okolnih konkretnih društveno-političkih prilika u kojima je stasavao i razvijao se kao umetnik, Todosijević je zarana shvatio kako uprkos izmenjenim prilikama umetnost nikada nije bila i ne može da bude neko izvanistorijsko i iznadsocijalno, a samim tim i apolitičko bavljenje čistom estetikom, nego naprotiv i shodno tim prilikama umetnost treba da se poima i primenjuje kao direktna ili indirektna reakcija umetnika na zatečeni “sistem umetnosti” koji je zapravo jedna od neodvojivih komponenti šireg društvenog i političkog sistema. Otuda, naime, već Todosijevićevi početni nastupi, a naročito njegovi prvi performansi u ranim sedamdesetim mogu da se razumeju kao umetnikova operativna kritika najpre vladajućeg obrazovnog, a potom i institucionalnog galerijisko-muzejskog sistema umetnosti i kulture posleratnog umerenog socijalističkog modernizma, da bi se tokom narednih decenija Todosijevićevo umetničko delovanje strategijski i taktički prilagođavalo uslovima i usaglašavalo sa postupcima krajnje fleksibilnog ponašanja umetnika shodno paradigmama pluralističkog postmodernizma sa kraja dvadesetog i tekuće situacije umetnosti u stanju njene potpune nepreglednosti u vrlo raznovrsnim pojavnim manifestacijama na početku dvadesetprvog veka.
U svojim brojnim poduhvatima – koji se rasprostiru od ranih performansa ciklusa Odluka kao umetnost i Was ist Kunst?, preko različitih postupaka dematerijalizacije umetničkog dela za kojim slede prividna vraćanja klasičnim disciplinama slikarstva, skulpture, akvarela, grafike i simulacijama pseudodizajna, kao i svojevrsnog literarnog žanra umetničkih priča, sve do velikih instalacija ciklusa Gott liebet die Serben – Todosijević suočava pratioce i tumače svog dela sa nizom vrlo krupnih i temeljnih promena položaja umetnosti i statusa umetnika u turbulentnim istorijskim prilikama u znaku svekolikih kriza i procesa nezaustavljivih entropija. Otkako je, naime, spoznao da umetnost okružena društvom izneverenih i izgubljenih ideala definitivno više nije neko nevino i naivno verovanje u navodnu uzvišenost umetničke i umetnikove misije, svestan da je iz nje nepovratno iščezlo sve ono što ju je u istorijskim avangardama i posleratnim neoavangardama ispunjavalo utopijskom nadom, shvatiće da je jedino prodorna ali duhovita ironija, zaključno do neprikrivenog cinizma, odsad njenom vremenu nastanka doista najadekvatnije ubojito oružje. Ali svemu tome za uzvrat, umetnost je umetniku – a upravo to Todosijević traži i postiže za samog sebe – donela osećanje individulane slobode delovanja i ponašanja, naravno u meri u kojoj je to u umetnosti uopšte moguće, dozvoljeno i svojstveno, pri čemu ništa više od toga ni umetnosti niti umetniku nije potrebno, jer jedino to mu je dovoljno da sopstvenu pojedinačnu egzistenciju u svetu nerazrešivih protivrečnosti najzad sme da smatra ispunjenom i ostvarenom.
Peščanik.net, 04.06.2012.
- Srodni link: Sretan rođendan Raši Todosijeviću
