Migracije izazivaju jake emocije. Na ličnom planu, one – i kada su dobrovoljne i privremene – često sa sobom nose neizvesnost, razdvajanje porodica, strepnju i brigu za one koji su otišli ili ostali. Na makro planu, i odseljenja i useljenja, uz svo planiranje, remete prirodnu i socio-kulturnu ravnotežu stanovništva. U Zapadnoj Evropi često je citirana krilatica pisca Maksa Friša od pre skoro šezdeset godina – „Želeli smo radnike, a došli su nam ljudi“.
Problemi neuspešne asimilacije i neiskrene multikulturalnosti u zapadnim zemljama prijema čine se minornim u odnosu na probleme Srbije kao emigracione zemlje, posebno kada ona i bez emigracije gubi stanovništvo zabrinjavajućom brzinom usled negativnog prirodnog priraštaja. Ovaj opravdani sentiment, međutim, doneo je sa sobom mnogo neutemeljenih, mahom katastrofičnih dijagnoza, koje, ako se u javnom mnenju prihvate kao neupitne, mogu – kao što već jesu – da rezultiraju nepotrebnim i ponekad direktno štetnim akcijama države, pritisnute stalnim pozivima da hitno „uradi nešto“.
Paradoksalno, u poslednjih pet-šest godina kao da su se u „emigracionom katastrofizmu“ udružili tradicionalisti i modernisti, „desni“ i „levi“ angažovani istraživači i javni delatnici. „Tradicionalisti“ bi po svaku cenu hteli da zaustave odlazak mladih iz Srbije i gubitak sadašnje i buduće ljudske supstance. Oni računaju koliko je država uložila u obrazovanje onih koji sada odlaze i podastiru javnosti ogromne iznose – nekad veće od dve milijarde evra – koje država navodno gubi svake godine zbog toga što njena nezahvalna deca iznose svoj ljudski kapital iz zemlje. Oni bi možda uveli i neku izlaznu taksu ili porez na dohodak emigranata u čije obrazovanje je država uložila puno novca, poput doktora, ali to još nisu javno predložili. Za sada, oni apeluju na patriotizam predstavnika dugogodišnje i nove dijaspore i pozivaju ih da se vrate ili barem da ulažu novac u svoju maticu.
„Modernisti“, s druge strane, vide razloge za veliki porast emigracije pre svega u lošem i korumpiranom sistemu, u kome mladi, posebno oni najobrazovaniji i najtalentovaniji, ne žele da grade svoju budućnost, pri čemu im, navodno, mogućnost nalaženja zaposlenja i visina plate uopšte nije najbitniji. Modernisti se obično pozivaju na ankete o migracionim namerama mladih, prema kojima procenat mladih koji žele da emigriraju iz Srbije često prelazi 50%. Najbolji lek za zaustavljanje emigracije, tvrde modernisti, jeste uspostavljanje vladavine prava. Neki među modernistima visoko vrednuju multikulturalizam i u migrantima prinudno nasukanim u Srbiji na putu ka Zapadnoj Evropi vide priliku da ga razvijamo, uz istovremeno rešavanje problema nedostatka radne snage. U tome imaju priličnu podršku nekoliko međunarodnih fondacija, čija je iznenadna zabrinutost za potencijalnu demografsku katastrofu u Centralnoj i Istočnoj Evropi koincidirala sa ogromnim prilivom prinudnih migranata sa Bliskog Istoka u Zapadnu Evropu počev od 2015. godine.
Zapravo, tradicionalisti i modernisti međusobno su mnogo bliži u odnosu na ovu stilizovanu sliku koja je potcrtala razlike među njima. I jedni i drugi licitiraju brojkama od više stotina neto iseljenih tokom protekle decenije i očekuju da će predstojeći popis stanovništva otkriti punu dimenziju naše demografske i posebno emigracione katastrofe, a ako se to ne desi, biće to zbog toga što su vlasti nekako manipulisale podacima. Oni se često slažu ne samo u dijagnozi, nego i u javnopolitičkim preporukama. Na primer, i neki tradicionalisti ne bi imali ništa protiv organizovane imigracije, pod uslovom da su imigranti iz kulturno bliskih naroda ili barem da imigracija, odakle god dolazili imigranti, vodi njihovoj asimilaciji. U osnovi, ni jedne ni druge ne zanimaju previše konkretne dimenzije migracionog problema Srbije, već aksiomatski polaze od toga da je on ogroman i da od njegovog hitnog i proaktivnog rešavanja zavisi demografski opstanak i ekonomski prosperitet zemlje.
Kada se zaista nepristrasno sagledaju sve raspoložive činjenice u vezi sa migracionim tokovima i bilansom Srbije, dobija se mnogo kompleksnija slika. Ona je i dalje nepovoljna i zabrinjavajuća, ali je daleko od katastrofične.
Poslednjih godina radio sam na nekoliko povezanih istraživanja koja su se se bavila statističkim aspektima naše emigracije. Poslednje među njima rađeno je za Izveštaj o ljudskom razvoju Srbije UNDP-a. Detaljno sam se bavio statistikom naših imigranata zasnovanoj na godišnjoj evidenciji priliva i ukupnog broja naših državljana u zemljama prijema (destinacije). Na osnovu statistike Eurostata može se lako videti da je rekordne 2019. godine više od 60.000 naših državljana dobilo prvi put dozvolu za boravak u Evropskoj uniji, kao našoj glavnoj emigracionoj destinaciji, u trajanju od tri i više meseci. Ta brojka predstavlja tekući bruto godišnji odliv naših građana u EU. Međutim, na kraju te godine, opet prema podacima Eurostata, u EU je bilo svega desetak hiljada više srpskih građana nego na kraju 2018. godine. To znači da se oko 50.000 naših građana – ne nužno istih osoba – vratilo u zemlju, što nam govori da su privremene i cirkularne radne migracije danas glavni razlog za odlazak naših ljudi u inostranstvo, a ne trajno iseljavanje.
Da je to tako jasno je i iz promenjene geografije glavnih destinacija u okviru EU. I dalje najviše državljana Srbije odlazi u Nemačku, ali odmah iza nje su zemlje kao što su Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Mađarska i Malta. S druge strane, broj novih emigranata u važnim starim destinacijama u kojima je relativno često trajno iseljavanje kao što su Austrija, Francuska i Italija stagnira ili opada. Naši ljudi koji odlaze u nove članice Evropske unije ne idu tamo da bi se trajno iselili (niti se one trude da ih privuku da ostanu, sa delimičnim izuzetkom Slovenije), nego kao privremeni radnici, najčešće u industriji i saobraćaju, ili kao sezonski radnici u turizmu i ugostiteljstvu, privučeni mogućnošću zaposlenja i, posebno, većim platama koje uglavnom štede da bi ih potrošili u Srbiji. Čak i veliki porast odlazaka naših državljana na rad u Nemačku posle uvođenja takozvane zapadnobalkanske uredbe 2015. godine duguje se pre svega tražnji za građevinskim radnicima (više od 40% ukupnog broja novih radnih dozvola), industrijskim radnicima, vozačima, pomoćnim ugostiteljskim osobljem, negovateljicama i slično. Istina, ukupan broj naših lekara u Nemačkoj porastao je sa 600 u 2015. na 1.500 u 2020. godini, ali i taj uvećani broj sve do pojave kovida-19 bio je skoro dvostruko manji od broja nezaposlenih doktora u Srbiji.
Percepcija javnosti, pa čak i dela uticajnih stručnjaka, da iz Srbije odlaze pre svega „najbolji i najpametniji“, uz istovremeno lobiranje predstavnika korporativnog dela IT sektora suočenog sa nestašicom visokoobrazovane radne snage, dovela je do toga da je država odlučila da „uradi nešto“. Pre par godina uvedene su specijalne i izuzetno izdašne poreske olakšice za naše visokoobrazovane povratnike iz inostranstva kao i za novonastanjene strance. Pod uslovom da su mlađi od 40 godina i da zarađuju više od otprilike dvostruke prosečne plate, njima se u petogodišnjem trajanju smanjuju porezi i doprinosi za čak 70%. Takođe, naši rezidenti mlađi od 40 godina oslobođeni su obaveze plaćanja godišnjeg poreza na dohodak, sa deklarisanim ciljem da ih ta olakšica podrži u nameri da ostanu u zemlji. U nastavku ću pokazati da dijagnoza o odlivu mozgova nije bila zasnovana na čvrstim činjenicama, pa stoga ni ovakve mere, koje su i inače etički problematične jer usmeravaju poreske olakšice prema nekoliko procenata stanovnika sa najvećim dohotkom, nisu bile potrebne, a svakako ne prioritetne, ni sa čisto utilitarnog stanovišta upravljanja migracijama.
U stvarnosti, obrazovna struktura naših emigranata u protekloj deceniji bila je slična obrazovnoj strukturi naših rezidenata. Kolokvijalno, svaki odlazak visoko kvalifikovanih stručnjaka ili naučnika može se nazvati odlivom mozgova. Međutim, statistička i ekonomska definicija odliva mozgova je precizna – da bismo govorili o problemu odliva mozgova, potrebno je da obrazovna struktura emigranata bude bolja od obrazovne strukture onih koji ostaju u zemlji. Taj tehnički definisan odliv mozgova Srbija nema, za razliku od većine drugih emigracionih zemalja. Naših ljudi najviše ima u Nemačkoj i Austriji, i u obe te zemlje i dalje dominira naša srednje i niže kvalifikovana radna snaga. Kao odraz u ogledalu, regioni u Srbiji najviše pogođeni spoljnom emigracijom – Istočna i Južna Srbija i Sandžak – nikada nisu imali veliko učešće visokoobrazovanih u odraslom stanovništvu.
Jedini period kada smo imali pravi odliv mozgova su 1990-te, kada je mnogo visokoobrazovanih odlazilo u anglosaksonske zemlje, pre svega Kanadu i Australiju, čiji su sistemi prijema imigranata takvi da favorizuju one sa višim, a diskriminišu one sa nižim obrazovanjem. Na svu sreću, te zemlje su vrlo daleko, i njihova atraktivnost za naše emigrante izbledela je još pre dve decenije. Od tada su se pojavile neke nove zemlje gde odlaze visokoobrazovani, npr. Ujedinjeni arapski emirati, Singapur i Kina, ali to nisu destinacije za trajno iseljavanje. Još jedna indikacija da je u našoj javnosti odliv mozgova precenjen kao problem jeste da broj naših studenata u inostranstvu ostaje skoro nepromenjen već skoro desetak godina. Recimo, u EU ima više studenata iz Bosne i Hercegovine i Albanije nego iz Srbije, bez obzira što mi imamo dvostruko više stanovnika.
Može se reći da je u protekloj deceniji došlo do skoro tektonskih promena u karakteru naših migracija. Te promene posledica su ne samo dešavanja u Srbiji (kao što je to uglavnom bio slučaj 1990-ih) nego i ekonomskih i demografskih tokova u glavnim zemljama destinacije. Za razliku od devedesetih, iz Srbije danas mnogo više odlaze radnici, a mnogo manje ljudi, da upotrebim Frišovu metaforu. Dok su se naši migracioni tokovi više nego udvostručili u periodu 2015–2019. godine, ukupan broj srpskih emigranata u EU kao glavnoj destinacijskoj zoni rastao je daleko sporije. Mnogo više ljudi imalo je iskustvo emigracije, ali je ono u proseku trajalo mnogo kraće.
Naši ljudi sada u većoj meri nego ranije emigriraju privremeno, odlaze da rade i da zarade, a ušteđeni novac troše u Srbiji. Srbija je zapravo veoma efikasna emigraciona zemlja, a rad je njen ubedljivo najveći izvozni proizvod. Prema odnosu procenta stanovnika koji su izvan zemlje i procenta doznaka u BDP-u, Srbija je najbolja na Zapadnom Balkanu, a i globalno je među najefikasnijim zemljama „izvoznicama rada“. Drugim rečima, u odnosu na druge zemlje potreban nam je najmanji procenat emigranata da bismo kroz doznake dodali 1% našem BDP-u.
U principu, efikasnost naše emigracije je pozitivna stvar, ali ona ima i svoju tamniju stranu. Doznake ulaze u zemlju, troše se, država oporezuje potrošnju i dolazi do novca koji nije stvoren u zemlji. Istovremeno, mnoge porodice oslanjaju se na doznake umesto na državu da im obezbedi razne elemente socijalne sigurnosti i kolektivne potrošnje. Tako da država više i lakše uzima od naroda, a manje vraća nazad kroz socijalna davanja, jer to može da prepusti porodicama koje se same brinu za sebe. Kada država ima višak prihoda, a manjak odgovornosti, to otvara vrata neefikasnosti, korupciji, partijskom zapošljavanju, što smanjuje potencijal za rast BDP-a, plata i zaposlenosti. A to u kranjoj liniji ponovo vodi većoj emigraciji. Na taj način doznake postaju ne samo blagoslov, nego i prokletstvo.
Zapravo, orijentacija prema inostranim tržištima rada srazmerno velikog broja uglavnom mladih ljudi najčešće sa srednjoškolskim stručnim obrazovanjem u proteklih pola decenije posledica je ne toliko nemogućnosti da se nađe bilo kakav posao, nego njihovog ograničenog pristupa dobro plaćenim i sigurnim poslovima. U novim članicama EU, plate u privatnom sektoru više su od plata u javnom sektoru, a porezi na niže plate manji nego kod nas, tako da fabrički radnik umesto na prosečnih 400-500 evra neto mesečno, može da računa na skoro dvostruko više u npr. Slovačkoj. U starim članicama, gde su plate dosta veće, ali sa njima i troškovi života, dečji dodatak je univerzalan i velikodušan (obično oko 100 evra po detetu, bez ograničenja u pogledu broja dece). U svim zemljama postoje i dodatne poreske olakšice za izdržavane članove porodice. To mnogo znači porodicama sa zaposlenim roditeljima sa skromnim primanjima, koje u Srbiji ne mogu da računaju ni na dečiji dodatak ni na poreske olakšice. U svetlu predstavljenih činjenica o migracijama, univerzalni dečiji dodatak svakako bi bio mnogo važnija, korisnija i pravičnija mera za smanjenje emigracije od poreskih olakšica za visoko-plaćene povratnike ili za najbolje plaćenih 1% mladih.
Ipak, ako Srbija nastavi da beleži solidne stope privrednog rasta, ako bude uspešnija u otvaranju dobrih radnih mesta i ako uspe da smanji jaz u zaradama u odnosu na EU, može se pokazati razumnim optimizam da se emigracija neće ubrzati i postati veliko usko grlo za budući privredni rast i demografsku stabilizaciju. U stvari, posmatrano iz perspektive privrednog rasta, emigracija je na neki način samo-ograničavajući fenomen. Ona ima svoj životni ciklus, koji se najbolje opisuje „migracionom grbom“ koja pokazuje empirijski odnos između rasta prosečnog dohotka i emigracije. Počevši od najnižeg nivoa dohotka, rastući dohoci i rastuće stope emigracije idu ruku pod ruku. Nakon određene prekretnice, dalji rast dohotka donosi opadanje stope emigracije. Američki stručnjak za migracije Majkl Klemens izračunao je da u proseku stopa emigracije u siromašnim zemljama raste sa rastom BDP-a po glavi stanovnika do nivoa od 5.000 američkih dolara po paritetu kupovne moći, počinje da usporava preko tog iznosa, da bi počela da se smanjuje kada BDP per kapita pređe 10.000 američkih dolara. Trenutni BDP Srbije po glavi stanovnika je oko 19.000 američkih dolara jednake kupovne snage. Međutim, Srbija je u neposrednoj blizini EU kao jedne od najbogatijih privrednih sila na svetu, koja je emigrantima dodatno privlačna i zbog velikodušne mreže socijalne sigurnosti i velike kolektivne potrošnje. Na osnovu iskustva većine novih članica EU može se pretpostaviti da se prekretnica može dostići tek na nivou od 20-25.000 američkih dolara prema paritetu kupovne moći, što ne predstavlja prevelik jaz. S druge strane, negativno iskustvo Hrvatske sugeriše da bi još jedan skok mogao doći u vreme ulaska Srbije u EU zbog institucionalnog šoka kada se potpuno otvore granice EU za naše radnike. Na ironično pozitivnoj strani, kao što znamo, evropska perspektiva Srbije neizvesna je i svakako dosta udaljena.
Bez obzira na to šta će se dešavati u evropskom okruženju i da li će Srbija ikada ući u EU, stabilne i solidne stope privrednog rasta i sve veći dohoci biće najvažniji za puno uravnotežavanje našeg migracionog bilansa. Taj dugoročni, ali pomalo jednostran „ekonomistički“ pristup, svakako bi trebalo dopuniti temeljnom reformom poreskog sistema i sistema socijalnih transfera, kao i radikalnom promenom strukture javnih rashoda, kako bi, kroz viši nivo socijalnih investicija, obični ljudi i njihove potrebe došli na prvo mesto.
Autor je profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 27.09.2022.
