Kako privatizacija javnog zemljišta utiče na kvalitet života u različitim delovima grada? Na primer, ove godine je jedinom ponuđaču na javnom nadmetanju po početnoj ceni prodata parcela na Novom Beogradu površine veće od 27 hiljada kvadrata za izgradnju tržnog centra. Zašto, ako je ova javna parcela mogla služiti za školu, park, dom zdravlja, ili biti data na korišćenje u svrhu izgradnje priuštivog stanovanja? Da li prostor koji bi trebalo da služi za javne potrebe može da se prepusti komercijalnim namenama i nahođenju privatnih investitora, i ko bi trebalo da odlučuje o njegovoj prodaji?
Umesto unapređenja, razvoja i prilagođavanja trenutnim potrebama stanovništva, tokom perioda tranzicije, javno gradsko zemljište se u velikoj meri privatizovalo, a ostvarenom dobiti se punio budžet gradova. Na prodatom zemljištu se gradilo, nekad u skladu sa, a nekad uprkos urbanističkim zahtevima. Javno zemljište poput nekadašnjeg PKB-a i većine zemljišta pod Beogradom na vodi, umesto čuvanja za buduće namene koje bi služile svima, privatizovano je kako bi služilo samo uskom krugu privatnih interesa. Rezultat ovakve politike je drastično umanjenje javnog zemljišnog fonda čije su razmere nepoznate, jer javno dostupna baza podataka o javnom zemljišnom fondu ne postoji. Međutim, privatizacija i podrška investitorima ostaju glavna strategija upravljanja zemljištem i urbanističkog planiranja. Funkcije koje nisu profitabilne su poslednje na listi prioriteta razvoja ovog grada, koji nastavlja da prodaje javno zemljište.
Kako ovo utiče na grad?
Efekti zemljišnih politika na život u gradu su veoma opipljivi. Javno gradsko zemljište između ostalog služi da bi se na njemu gradili objekti javnih službi kao što su bolnice, škole, vrtići, kulturni centri, domovi za brigu o starima ili socijalno i priuštivo stanovanje, a i uređivale površine kao što su parkovi, igrališta i infrastruktura. Ukoliko ga ima sve manje, manja je i šansa da se svima ravnopravno obezbedi brz pristup osnovnim javnim uslugama u gradu.
Na taj način se produbljuje nejednaka dostupnost usluga koje zadovoljavaju osnovne potrebe stanovnika. Ukoliko javne službe nisu ravnomerno rasprostranjene, kvalitet života u različitim delovima grada varira. Oni koji ne mogu da priušte život u kvalitetnijim četvrtima, nemaju drugi izbor nego da stanuju tamo gde će biti uskraćeni za dom zdravlja, vrtić, školu, park i slično. Na taj način društveno raslojavanje dobija prostornu dimenziju i obnavlja društveni status grupa koje žive u različitim delovima grada. Osiromašenje javnog zemljišnog fonda dovodi do situacije da država/grad nema na raspolaganju dovoljno prostora za odgovor na ove probleme.
U ekstremnim situacijama dolazi do segregacije različitih društvenih grupa, gde se formiraju jasne razlike između ostrva za bogate i getoizacije siromašnijih komšiluka. Tada dolazi i do stigmatizacije stanovništva određenih delova grada na osnovu njihove klasne i/ili rasne pripadnosti, i može se desiti da te četvrti budu dodatno uskraćene za dalja poboljšanja životnih uslova upravo zbog toga što je poznato da njihovo stanovništvo nema političku i ekonomsku moć. Na ovaj način neravnomeran razvoj grada utiče na produbljavanje društvenog raslojavanja.
Postoji li alternativa?
Javno zemljište može da bude sredstvo umanjivanja ovih nepravdi, tako što će pružiti prostorne uslove da se na njemu obezbede potrebne gradske funkcije. Zbog toga je važno da se trenutni način tretmana gradskog zemljišta promeni tako da se ne posmatra samo njegova ekonomska vrednost, već i neophodnost zadovoljavanja potreba stanovništva koje se tiču osnovnih prava i usluga, kao i socijalne i ekološke održivosti.
Zemljišne politike i urbanističko planiranje moraju da prestanu da grad doživljavaju kao mašinu za rast ekonomskih aktivnosti. Nikakav BDP, broj transakcija, ni eminentnost stranih investitora neće pomoći da svako ko živi u ovom gradu ima pristojne uslove za život, zbog toga što su neprofitabilni sadržaji neizostavan deo kvaliteta života za svakoga. Javno zemljište treba da služi za javne potrebe, bez obzira na njegovu profitabilnost. U skladu sa tim, privatizacija zemljišta nije ni održiva ni pravedna strategija upravljanja. Umesto toga potrebno je da se preostala količina javnog zemljišnog fonda čuva. Na taj način bi se dugoročno mogli planirati ciljevi u skladu sa poboljšanjem kvaliteta života u gradu za svaku osobu koja u njemu živi ili ga koristi, a ne samo za grupu koja ima mogućnost da plati za svoje dobre uslove. To je od ključne važnosti da bi gradovi bili pravednija mesta za život.
Peščanik.net, 27.09.2022.
