Španija – široka pleća srednje klase
Kada se analiziraju španski ekonomski problemi sve više se govori o njihovim uzrocima. Udeo crne ekonomije u BDP-u procenjuje se na jednu četvrtinu. Ako ovome pridodamo i utaju poreza dolazimo do zaključka da država na ovaj način godišnje gubi 80 milijardi evra poreskih prihoda. Jedan vodoinstalater se nedavno žalio: „Reč je ili o poštenom radu ili radu na crno. Cena za poštenje može biti da na kraju nemate šta da jedete“.
Poreski inspektori znaju da najveće prihode država ne gubi zbog malih radnji, već zbog finansijskih agencija koje velike imovine prijavljuju u poreskim rajevima poput Belizea. Carlos Cruzado, iz saveza poreskih službenika, objašnjava kako sistem funkcioniše: „Ne postoji saradnja između različitih službi, tako da se uopšte ne mogu otkriti imena osoba koje uplaćuju novac. Prosto rečeno, problem su nedovoljne kontrole. Naše poreske službe temeljno kontrolišu obične radnike, o kojima se ionako već sve zna. Međutim, pravu utaju poreza niko ne istražuje.“
Velikim imovinama u trag se može ući samo ako poreski službenici preuzmu ulogu detektiva, a za to nedostaje osoblje. U Španiji svaki službenik godišnje obradi gotovo 2.000 poreskih prijava. To je dvostruko više od proseka u drugim zemljama OCDE-a. Tako da se na kraju država isključivo oslanja na radnike sa malim i srednjim prihodima. Porez na dohodak i PDV čine dve trećine španskih budžetskih prihoda. Doduše, stopa najvišeg poreza na dohodak zaista iznosi 56 odsto, ali bogataši imaju bezbroj mogućnosti za njegovo izbegavanje. Oni osnivaju kompanije koje upravljaju njihovom imovinom i dohocima.
Posebna vrsta kompanija su takozvani SICAV-i: „To su investiciona društva. Ona nude velike poreske olakšice i trebalo bi da pruže investicione podsticaje za velike štedne uloge. Pri tome država oporezuje samo mali procenat njihovih prihoda. Investicije mogu biti luksuzna vila, jahta, privatni avion. Na taj način kompanija nikada i nema dobit, te stoga ni ne plaća porez“, nastavlja Carloc Cruzado.
Fudbalske zvezde poput Ronalda ili vlasnici koncerna Zara uz pomoć ovih kompanija smanjuju svoj poreski teret na minimum. Ovi legalni poreski trikovi državu godišnje koštaju 40 milijardi evra. Kada je reč o kompanijama, ni tu stvari ne stoje bolje kada je reč o poreskoj pravdi. Iako je porez na dobit korporacija 30 odsto, veliki koncerni plaćaju najviše polovinu. Čak je i Antonio Durán Sidreu, portparol španskog udruženja poreskih savetnika, zbunjen: „Kako je moguće da velika kompanija ili banka plaća manji porez od nekog malog ili srednjeg preduzeća. Ovaj problem Španija ne može sama da reši. Međunarodni sporazumi bi trebalo da stvar urede tako da kompanije plaćaju poreze tamo gde ostvaruju dobit, a ne u poreskim rajevima. Ovo će biti najveći međunarodni izazov u predstojećem periodu.“
Dok bogati i veliki koncerni jedva da uopšte doprinose španskoj državnoj kasi, najveći deo tereta finansiranja države snose mali preduzetnici i obični radnici. To je naročito ozbiljno imajući u vidu da se škole i bolnice finansiraju porezima. Stoga poreski savetnik Durán Sindreu zahteva: „Neophodna je sveobuhvatna reforma prema jednostavnom principu: ko ima najviše, treba najviše i da plati“.
Da bi to ostvarili, poreskoj upravi je potrebno više osoblja, a džungla poreskih trikova mora konačno da se raskrči. Mogućnosti za povećanje državnih prihoda su ogromne. Međutim, vlada pre svega smanjuje socijalna davanja i povećanjem poreza još više opterećuje srednje dohotke. To ne samo da je besmisleno iz ugla ekonomske politike, već ugrožava i socijalni mir.
Hans-Günter Kellner, wdr 5, 22.07.2013.
Danska – država blagostanja u opasnosti
Danski model je do sada funkcionisao prema sledećem obrascu: kroz najveće poreze na plate na svetu država je građanima garantovala kvazi-potpunu zaštitu. Poreski teret na zarade se kretao oko 50 odsto, a porez na promet oko 25 odsto. Istovremeno su kompanije favorizovane uz poresku stopu od 25 odsto, što je znatno manje nego u Nemačkoj, Švedskoj ili Francuskoj. Pošto su plate visoke, nezaposlenost zahvaljujući velikom državnom sektoru mala, a obrazovni sistem otvoren i efikasan, sindikati su se odrekli zaštite od otkaza. Ceo sistem se opisuje rečju „Flexicurity“ (Fleksibilna sigurnost), što znači da pojedinac mora da bude fleksibilan, a u zamenu za to država ga u slučaju da izgubi posao osigurava i dalje obrazuje, ne bi li ponovo dobio neki dobar posao koji donosi velike poreske prihode.
Gösta Toft, danski stručnjak za tržište rada i sekretar stranke nemačke manjine u Danskoj, objašnjava kako ovo funkcioniše: „Slično sistemu otpuštaj i zapošljavaj (fire and hire), što je takođe u redu sve dok felxicurity model funkcioniše. Međutim, kada to nije slučaj, onda je naravno nedovoljna zaštita od otkaza prilično veliki problem“.
Ovde leži opasnost po danski sistem. Sve je počelo sa novim milenijumom kada je desno-liberalna koalicija pod sloganom „Za niže poreze“ uspela da pobedi na trima uzastopnim izborima. I zaista, smanjili su poreze, pre svega vlasnicima kuća i onima sa najvišim dohocima. Sve je bilo u redu dok je ekonomija cvetala. Ali sa ekonomskom kizom stigla je i nazaposlenost. Danski sistem ne može više da se samofinansira. Danci 2011. godine većinski poklanjaju poverenje socijaldemokratima, nadajući se da će oni naći rešenje problema. Međutim, promena kursa je izostala. Porezi se i dalje smanjuju, ali uporedo sa njima i socijalna davanja, uz neizbežno povećanje pritiska na njihove primaoce.
Za predsednika danskog parlamenta, Morgensa Lykketofta, teško je svarljiva činjenica da baš njegovi socijaldemokrati, koji su i uveli flexicurity model, i dalje istrajavaju na njemu. On upozorava: „U Nemačkoj su smanjili nivo socijalne sigurnosti pod pretpostavkom da će time smanjiti i nezaposlenost jer će sada mnogo više ljudi morati da zaradi za život. Ali reč je o zaradama koje bi mi u Danskoj opisali kao nepravedno niske. Na taj način nastao je sloj stanovništva koji jedva živi od onoga što zaradi. To je ono što smo u Danskoj oduvek želeli da izbegnemo i treba sve da učinimo da tako i ostane“.
„Ne bi li spasili ono što je ostalo od danskog modela, moramo da pokrenemo ekonomiju“, smatra Lykketoft. Međutim, ovim željama isprečila se izvesna žena iz Berlina, Angela Merkel. „Ekonomska politika koju Nemačka vodi u Evropi praktično onemogućava rast.“
Prema anketama, danske socijademokrate stoje gore nego ikada. Čak se ni Likkyetoft, koga mnogi smatraju poslednjim socijaldemokratom u Danskoj, ne usuđuje da javno kritikuje premijerku Thorning-Schmidt zbog toga što ona umesto da ukine sve poreske olakšice i dalje ide uz dlaku drugom koalicionom partneru – danskim socijalliberalima.
Nedavno objavljena studija fondacije Bertelsmann pokazuje da Dancima još uvek ide prilično dobro. Socijalna kohezija nigde na svetu nije tako snažna kao u Danskoj. Studija je merila osećaj za pravdu, poverenje u javne institucije i stepen društvenog angažovanja. Nemačka je prema istom istraživanju zauzela 14. mesto.
Cornelius von Tiedemann, wdr 5, 23.07.2013.
Velika Britanija – na ivici recesije
„Smanjili smo deficit za trećinu, ali imamo još puno toga da uradimo“, uvodne su reči poslednjeg obraćanja javnosti ministra finansija Velike Britanije, Georgea Osborna, sa ciljem da Britance pripreme na teške godine koje ih očekuju. Od 2008. Britanija balansira na ivici recesije. Spasavanje banaka ostavilo je velike praznine u budžetu, stoga se liberalno-konzervativna vlada iz godine u godinu odlučuje za budžetske rezove: odbrana, policija, obrazovanje, a pre svega socijalna davanja – ništa ne ostaje pošteđeno.
Britanski budžet se prevashodno finansira od poreza na zarade, onda sledi PDV i akcize na benzin, cigarete i alkohol. Na poslednjem mestu su prihodi od poreza na dobit korporacija koji čine nešto manje od 10 odsto budžeta. Zašto je to tako? I zašto velike kompanije u Britaniji ne plaćaju više?
Nedavno je najveća vodovodna kompanija na britanskim ostrvima, Thames Water, na sebe navukao bes građana: prošle godine je ova kompanija povećala cenu vode za 7 odsto, napravila profit od pola milijarde funti i nije platila ni peni poreza. „Sve je potpuno legalno“, kaže njihov portparol, „jer možemo da zahtevamo povraćaj poreza sve dok investiramo“. Ovo je još jedan veliki koncern koji koristi rupe u zakonima britanskog poreskog prava. Međutim, ovde se niz kompanija sa sličnim ponašanjem ne završava. Prošle zime britanska javnost je saznala da je lanac kafića Starbucks prijavio čak i gubitke od 32 miliona funti, te stoga ni ova kompanija nije platila porez. Starbucksova centrala za Evropu nalazi se u Amsterdamu gde prebacuje svu svoju dobit. „Da li su britanski kafići dobrotvorne ustanove“, upitala je zajedljivo poslanica Margret Hodge, „Vi ovde poslujete već 13 godina, investirate sve više, a opet ostvarujete gubitke – to zvuči neverovatno…“.
Hodge je predsedavajuća parlamentarnog odbora koji se bavi poslovanjem čitavog niza velikih korporacija. Hodge je zbog svoje neustrašive prirode stekla status neke vrste narodnog heroja: „Ne shvatam zašto kompanije koje ne plaćaju porez ne stavljamo na stub srama, onako kako to ovih dana činimo sa onima koji primaju socijalnu pomoć.“
Ovim se Hodge dotakla vrlo bolne teme: vlada već godinama namilosrdno proganja takozvane lažne socijalne slučajeve. Budžetski gubici usled ovih prevara iznose promil onoga što država gubi zbog poreske utaje velikih koncerna. Negativna medijska kampanja dovela je do pada posete Starbucksu. Koncern je popustio i uplatio 20 miliona funti državnoj kasi. Sa druge strane šef Googlea, Eric Schmidt, se ne plaši potrošača. Njegova kompanija sve prihode u Velikoj Britaniji prijavljuje u Irskoj, zemlji poznatoj po niskim porezima. „Pokušavamo da radimo stvari ispravno, a ne pogrešno. Ja sam za to da se na sastanku G8 ili G20 ili negde slično povede velika debata… Moramo to da rešimo… Ali ne verujemo da Google određuje poreske stope. Mi sledimo međunarodna pravila.“
Poreze u Velikoj Britaniju plaćaju samo glupani, a to su obični građani, mali i srednji preduzetnici. Veliki koncerni, ruski oligarsi i super bogataši iz celog sveta okružili su se advokatima. „Želim da bogataši plate svoj deo ne bi li smanjili deficit. Ali ne želimo da oteramo one koji stvaraju blagostanje“, zaključuje George Osborne. Ovo će sigurno obradovati 4.224 multimilijardera u Londonu.
Barbara Wesel, wdr 5, 24.07.2013.
Francuska – poreski pakao ili raj za bogataše
„Francuski budžet je pohlepan, njegov poreski sistem je kamen spoticanja za paralisanu ekonomiju“, može se često čuti u nemačkim medijima. Francuska je poreski pakao? „Kliše“, smatra Pascal Ngatsing iz nemačko-francuske advokatske kancelarije za poresko pravo sa sedištem u Parizu. „Zaista, kompanije u Francuskoj plaćaju nešto više socijalne doprinose, ali je porez na dohodak znatno niži od onoga u Nemačkoj“, uverava nas ovaj stručnjak.
Nova francuska vlada je povećala najviši porez na dohodak sa 41 na 45 procenata, ali se on vrlo retko ubire. Postoje mnogi mehanizmi kojima se smanjuje poresko opterećenje: „Ranije smo na primer imali građane sa godišnjim prihodima većim od 200.000 evra, koji uopšte nisu plaćali porez“, nastavlja Ngatsing. I to zahvaljujući takozvanim „niches fiscales“ – francuskim poreskim nišama, to jest poreskim olakšicama na mala vrata. Drske zloupotrebe poreskog sistema na kraju su rezultirale državnom intervencijom u ovoj oblast, ali se u suštini ništa nije promenilo. Kao i u Nemačkoj, od ovoga najveće koristi imaju bogati i oni sa visokim primanjima.
Veoma lukrativne su i poreske niše za velike francuske kompanije. Njihov trenutni adut – otpisivanje poreza za ulaganja u istraživanja i razvoj. Trećinu ovih rashoda koncerni odbijaju od dospelih poreza. „Pozamašne privilegije o kojima francuska mala i srednja preduzeća mogu samo da sanjaju“, objašnjava Ngatsing, „Iz toga sledi logičan zaključak da je poresko opterećenje kompanija u Francuskoj vrlo malo.“
Ove poreske niše Francusku godišnje koštaju preko 70 milijardi evra. Dvostruko više nego što je to slučaj u Nemačkoj. Predsednik Hollande, koji je najavljivao reformu fiskalnog modela i kraj poreskih olakšica, vidno je suzdržan po ovom pitanju, što naročito iritira članove njegove partije sa levog krila. Emmanuel Maurel, član glavnog odbora socijalista, smatra: „Poreska reforma je deo našeg programa sa kojim smo pobedili na izborima. Predsednik je obećao promene.“
Izgleda da je sada pravi trenutak da se ove reforme sprovedu. Francuski poreski model mora da postane progresivniji, zahtevaju socijalisti poput Maurela. Oni žele reformu koja bi rasteretila one sa niskim i srednjim dohocima, a povećala poreze bogatašima i kompanijama. „Pravedniji porezi za funkcionalniju socijalnu državu“, nastavlja Maurel, „Ono što Francuze zabrinjava nije visina poreza, već ono što zauzvrat dobijaju. Ako su rezultat toga kvalitetne državne usluge, onda sa tim niko nema problema.“
Francuska socijalistička vlada strahuje da bi sa levičarskom poreskom reformom na sebe navukla gnev investitora i poslodavaca. Predsednik je nedavno najavio da će njegova vlada učiniti sve ne bi li izbegla novo povećanje poreza. A ako to ne uspe ostaje povećanje poreza na dodatu vrednost, što je predlog desnog krila socijalista. Ovo je možda socijalno nepravedno, ali će brzo doneti prihode u ionako praznu kasu.
Margit Hillman, wdr 5, 25.07.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 08.08.2013.
