Konj je istrčao – hajde sad da zatvorimo štalu

U ponedeljak, 17. marta, UNMIK i KFOR su izveli loše isplaniranu, i jako loše tempiranu akciju uklanjanja bivših službenika suda iz zgrade suda u Mitrovici koju su oni prethodno zauzeli. Ranjena su 63 policajca UNMIKA, 45 pripadnika KFOR-a i više od 80 Srba. Ta akcija je verovatno samo učvrstila paralelne institucije i proširila jaz između Prištine i međunarodne zajednice s jedne, i Srba na severu, s druge strane. Moguće da je tom prilikom i markirano mesto na kome će biti povučena linija koja deli sever od juga. Pre nego što se upustim u analizu i raspravu o mogućim ishodima, ukratko ću izneti šta se dogodilo, onoliko precizno koliko je to sada moguće rekonstruisati.

• Negde 3. ili 4. marta, grupa Srba, koji su svi do sredine 1999. godine bili službenici suda, započela je protest ispred suda u Mitrovici zahtevajući da ih UNMIK ponovo zaposli na poslovima koje su izgubili 1999. godine. Ni u jednom trenutku oni nisu osporavali kredibilitet ili prerogative UNMIK-a. Štaviše, tražili su da ponovo budu zaposleni u sudskom sistemu UNMIK-a, čime su de facto priznali vlast UNMIK-a.
• Ti ljudi su preko nedelju dana stajali ispred suda praktično ga blokirajući, što je uplašilo Albance i oni su prestali da dolaze na posao.
• U pola devet ujutro 14. marta, demonstranti su pomoću ambulantnih kola srušili kapiju na ulazu za dvorište u kome je kompleks sudskih zgrada i prošli pored kordona policije UNMIK i srpske policije KPS, koji su se sklonili i mirno ih propustili. SRSG Riker je izdao saopštenje za novine u kome je to nazvao upotrebom “sile” i “nasilja”.
• Demonstranti, koji su svi bivši službenici Suda, nisu uklonili UN zastavu, već su je ostavili tamo gde je i bila, na zgradi Suda, i samo su pored nje postavili i srpsku zastavu. Mnogo su truda uložili da medijima objasne kako nisu provalili ni u jednu kancelariju niti dirali bilo kakva dokumenta, i kako su zauzeli samo hodnike. Među njima je bilo mnogo žena. Stalno su ponavljali da žele da se sastanu sa UNMIK-om da bi razgovarali o svojim pritužbama i da bi ponovo bili primljeni na svoja radna mesta. Mnogi od njih su ranije bili sudije, tužioci i sudski činovnici.
• Demonstranti nisu pokušavali da uspostave paralelnu sudsku vlast, niti su dovodili u pitanje ovlaštenje UNMIK-a da upravlja sudskim sistemom.
• 17. marta u pola šest ujutro, UNMIK policija, uz podršku francuskog KFOR-a, ušla je u zgradu suda i uhapsila 53 Srbina koji su bili unutra. Izgleda da se niko nije opirao. U toj grupi je bilo mnogo žena.
• Kada je UNMIK pokušao da preveze zatvorenike u Prištinu radi dalje obrade, okupio se veliki broj ljudi, koje su jednim delom mobilisali “Čuvari mosta”, ali i razljućeno lokalno stanovništvo. Oni su blokirali puteve i uništili barem dva UNMIK-ova vozila i oslobodili oko 20 zatvorenika.
• Gomila je bacala kamenice, molotovljeve koktele i ručne bombe na UNMIK i KFOR, a ovi su odgovarali pendrecima, gumenim mecima, šok-granatama, suzavcem, a kasnije i iz automatskog oružja. Izgleda da su obe strane koristile automatsko oružje.
• UNMIK policija se onda povukla sa severa gde je ostao francuski KFOR koji je opkolio kancelariju Kosovske poverilačke agencije (Kosovo Trust Agency), Univerzitet i Sud.
• Francuski KFOR je takođe blokirao sve prolaze između severa i juga na reci Ibar.
• Zatvorenici koji u odvedeni u Prištinu kažnjeni su za nelegalno zauzimanje zgrade UNMIK i pušteni

Sa stanovišta propagande, snimci te akcije su međunarodnu zajednicu prikazali u lošem svetlu. Bilo je tu slika teško naoružane KFOR policije u pancirima, sa američkom zastavom na ramenu, kako iz zgrade suda izvode ženu sa lisicima na rukama do vozila koje ih čeka; nenaoružani civili koji se sukobljavaju sa teško naoružanim vojnicima KFOR-a; oklopna vozila KFOR-a koja su uništila dvoje ambulantnih kola koja su prevozila povređene u bolnicu; UNMIK policija koja uklanja srpsku zastavu koja visi pored UN zastave; i konačno, bolnička odeljenja puna povređenih.

Tempiranje te akcije je, koje god kriterijume da primenimo, bilo katastrofalno pošto je ona izvršena na četvrtu godišnjicu martovskih nereda i etničkog čišćenja Srba na Kosovu, tokom kojih su uništene 35 crkve, a 4 000 Srba proterano iz svojih domova. Srpski mediji su se preko vikenda pripremali za obeležavanje te godišnjice i to je u mnogim novinama bila tema za naslovne stranice, kao i glavna tema večernjeg dnevnika u danima pred sedamnaesti. Danima su pripremane demonstracije u Beogradu i Mitrovici, koje je trebalo da podsete na to etničko čišćenje. Čak i najmanje pametni zvaničnici UNMIK-a i KFOR-a morali su znati kakav simbolični značaj ima taj datum. Neki Srbi su upozorili predstavnike međunarodne zajednice da tog dana izbegavaju Mitrovicu zato što su se plašili da bi gnev probuđen na demonstracijama moga na njih da se izlije. Takođe, tog datuma je bilo i mesec dana od kosovske deklaracije o nezavisnosti. Ipak, akcija je izvedena.

Srpski ministar za Kosovo Slobodan Samardžić objavio je 17. marta da se u nedelju uveče sastao sa zamenikom SRSG Lerijem Rosinom i sa njim sporazumeo da UNMIK neće preduzimati nikakve korake sve dok Samardžić ne bude mogao da poseti demonstrante u sudu. Još nije poznato da li Samardžić govori istinu (njega inače prati glas da je ekstremista), i čekamo da čujemo šta Rosin ima na to da kaže.

Malo može biti sumnje da su demonstracije bivših sudskih službenika bile dobro isplanirane, dobro izvedene i detaljno pripremljene. Na svako “i” je stavljena tačka, i svako “t” je imalo crticu, demonstranti nisu napravili ni najmanju grešku ni kada su ulazili u zgradu, niti dok su bili u njoj. Nijednom nisu osporili autoritet UNMIK-a, niti njegovo pravo da upravlja sudom, sve vreme svoj protest predstavljajući kao legitimni spor vezan za radne odnose. Nisu oštetili zgradu, niti dokumente u njoj. Takođe su poštovali zastavu UN. Zahvaljujući svemu tome, Beograd je mogao čitav dogašaj da predstavi kao preteranu reakciju za spor koji se tiče radnih mesta.

Da je UNMIK bio mudriji, predložio bi da se bivši službenici angažuju u pregovorima koji bi usledili posle smirivanja situacije, a možda je mogao i da im ponudi pokretanje procesa u kome bi oni mogli da se ponovo prijave za svoje poslove ukoliko ispune određene uslove. Teško je reći zašto nije tako učinjeno. Umesto toga, UNMIK je zauzimanje suda protumačio kao osporavanje njegovih nadležnosti, iako su se organizatori protesta jako trudili da na svaki način pokažu kako to nikako nije slučaj.

Ova akcija je bila poklon za srpske nacionalističke političare i vrlo je verovatno da su oni ovako nešto priželjkivali. Oni se nadaju da će od Kosova napraviti ključnu i jedinu temu parlamentarnih izbora 11. maja, a akcija UNMIK-a i KFOR-a im ne bi više u tome pomogla čak i da je za nju scenario pisala Srpska radikalna stranka iz Beograda.

Reakcije srpskih političara su bile predvidive. Predsednik Boris Tadić je rekao da su UNMIK i KFOR upotrebili “prekomernu” silu i da bi to moglo da “izazove dalju eskalaciju sukoba” na Kosovu. Takođe je sve strane pozvao na suzdržanost. Premijer Vojislav Koštunica je nagovestio da će od Rusije tražiti da na ovo zajedno odgovore. Tomislav Nikolić je rekao da Srbija ne može da ostane “još dugo nema dok se napadima na njenoj teritoriji stvara etnički čista država prema volji i diktatu NATO”, nagoveštavajući da postoje i neki oštriji odgovori o kojima Beograd razmišlja. Moguće je da su KFOR i UNMIK ovom svojom akcijom poklonili izbornu pobedu SRS-u. Treba očekivati da će nacionalisti iz ovoga izvući još neke političke koristi. Osim toga, Tadić je priteran u ćošak i možda će biti primoran da zauzme oštriji stav prema Zapadu.

Neželjena posledica može biti i dalje jačanje podele Kosova. UNMIK je povukao svoju policiju i smanjio civilno prisustvo na severu. KFOR je preuzeo dužnosti vezane za bezbednost, ali neće obavljati i policijske poslove, a svi Srbi su napustili KPS, tako da na severu nema zvaničnih policijskih snaga. Francuzi su postavili kontrolne punktove pored Ibra, čime su zapravo odsekli sever od juga, dok je vlada u Prištini postavila carinske punktove južno od Ibra. Od popodneva sedamnaestog marta, severna granica se sastoji od malog američkog vojnog kontingenta koga prati

Činjenica je da je sada granica praktično pomerena na Ibar

Jedno od ključnih pitanja je zašto su UNMIK i KFOR postupali na takav način. Čini se da je KFOR sada pod velikim pritiskom da učini nešto, bilo šta što će pokazati da kontroliše situaciju i da neće biti podele. Moguće da naročito jak pritisak dolazi od strane članica EU koje žele da pomognu u rešavanju dileme Pitera Fejta, šefa ICO, koji nije u stanju da misiju EULEX proširi i na sever. Albanski političari pritiskaju međunarodnu zajednicu da učini nešto u vezi sa podelom, usput dodajući da neće lako moći da obuzdaju usijane glave iz svojih redova ukoliko međunarodna zajednica ne preduzme nešto. UNMIK je bio ljut što je 14. marta morao da pusti demonstrante da samo prošetaju pored njega. I UNMIK je pod pritiskom albanskih političara, a na jednoj karikaturi u prištinskim novinama prikazano je UNMIK vozilo na kojem se vijori srpska zastava.

Nema sumnje da je međunarodna zajednica želela da ovim postupkom jednokratno pokaže silu, kao što nema sumnje da ona nema jasne ciljeve i da ne postoji kratkoročni, srednjoročni, pa ni dugoročni plan za reintegraciju severnog dela. Ovaj događaj je pogoršao odnose između Srba i međunarodne zajednice. Pogoršaće i odnose unutar međunarodne zajednice jer i dalje traje igra prebacivanja krivice između UNMIK-a, KFOR-a i EULEX-a, igra koja je počela 17. februara.

Jedna neželjena posledica može biti i to da zemlje, koje su se dosad dvoumile, odluče da ne priznaju Kosovo, što je inače glavni politički cilj Beograda. Izvesno je da će se povećati pritisak Rusije u UN, budući da ona do kraja marta ima predsedavajuće mesto u Savetu bezbednosti. Vitalij Čurkin je već rekao da UNMIK i KFOR ne smeju da koriste silu protiv onih koji se suprotstavljaju nezavisnosti Kosova.

Međunarodna zajednica mora odlučiti šta želi da učini sa severom Kosova. Sigurno je da Ahtisarijev plan više nije dobra radna verzija scenarija za reintegraciju severa, mada se treba držati ciljeva koji su u njemu zacrtani. Potrebne su višegodišnje investicije u međunarodne civilne i bezbednosne snage, nešto slično UNTAES programu u istočnoj Slavoniji, iza kojih će stajati jasni akcioni plan, politički ciljevi, jasni prioriteti i značajna finansijska podrška. Sve manje od toga je osuđeno na propast i biće isto što politika koja se svodi na zatvaranje vrata štale kada je konj već istrčao napolje.

Posle svega ovoga neophodno je i da neko iz KFOR-a i UNMIK-a odgovara za ono što se dogodilo u Mitrovici 17. marta 2008. godine.

 
Dr Džejms Lajon Viši savetnik za Balkan Međunarodna krizna grupa

Dr. James Lyon Senior Balkans Adviser International Crisis Group

Prevod Aleksandra Kostić

Peščanik.net, 25.03.2008.