Naša priča o poslednjih 20 godina, o periodu od „promene režima“ i dolaska demokratije u Mađarsku još uvek je sveža. Ali to je stara priča. Bog je oslobodio Izrailje iz egipatskog ropstva kako nikada više ne bi imali tuđeg gospodara. Više nisu bili robovi, ali su morali da poštuju zakon. U prvo vreme među njima je vladala velika radost. Ali stvari se nisu odvijale tako glatko kako su oni zamišljali i ljudi poželeše da se vrate u razuzdanu zemlju misirsku i počeše da se klanjaju zlatnom teletu. To se, u kratkim crtama, desilo u Mađarskoj u poslednjih 20 godina.

Oni koji su neposredno iskusili ropstvo i tlačenje i kojima je sloboda bila najveći dar, raduju se do dana današnjeg. I ja pripadam tom krugu. Promena režima je za mene bila čudo koje sam priželjkivala, ali nisam verovala da ću ga dočekati – za mene je to i dalje čudo. Ništa što se posle toga dešavalo nije moglo da izmeni taj utisak. Kao što je Janoš Vajda zapisao u svojoj pesmi iz 1876. pod nazivom Dvadeset godina kasnije: šta god da je žena koju je opevao radila u proteklih 20 godina, to je i dalje žena koju će zauvek voleti. Samo mogu da se nadam – da se zadržimo na Janošu Vajdi – da ćemo i mi to moći da kažemo u svojoj pesmi, Trideset godina kasnije.

Takva nada nije bez osnova. Temelj za demokratske institucije imali smo od samog početka, i te institucije se uvek mogu prilogođavati i popravljati. Za ovih 20 godina Mađarska je postala članica Evropske Unije, a u međuvremenu je skoro uspela da drugi zaborave (kao što smo i mi, nažalost, zaboravili) da je u oba svetska rata bila na pogrešnoj strani. Mađarska je, konačno, izabrala pobedničku stranu. Nedostaje nam samo demokratski duh, polet, hrabrost i patriotizam, i to ne političkoj klasi, već samim građanima, starima i mladima. Spisak razloga zašto je to tako bi bio dugačak i razni ljudi bi naveli drugačije razloge i krivili druge političare. Zato ću samo navesti neke okolnosti i detalje.

Da ste građane Mađarske pre promene režima pitali da vam navedu jednu srećnu demokratsku zemlju, većina bi vam odgovorila da je to susedna Austrija. Nije baš slika i prilika demokratije, ali je prosperitetna. Da je Mađarska uspela da se oslobodi 1956, možda bismo i mi živeli slično. Uslovi života bi se popravili i da smo se sami otrgli od sovjetskog bloka 1989, čak i da je Sovjetski Savez opstao. Ali stvari su se odvijale drugačije i zapadnim državama nije bio posebno važan prosperitet Mađarske. Zemlja je ostala relativno siromašna, nasledivši državne dugove koji su se nakupili u poslednjih desetak i više godina vladavine Janoša Kadara; istovremeno, pao je životni standard većeg dela stanovništva. Normalno je da su oni koji su u tom procesu gubili počeli da čeznu za razuzdanom zemljom misirskom. I koliko god bila zlokobna, pobeda socijalista na opštim izborima 1994. bila je logična. Ona je takođe otkrila slabosti demokratskog sistema i dovela do urušavanja građanskih sloboda. Da li se ta ubedljiva pobeda mogla pripisati samo Socijalističkoj partiji Mađarske, ili je to ujedno bio i glas za nasleđe Janoša Kadara?

Naši političari su dokazali da nemaju demokratskog iskustva. Nisu imali prilike ni vremena da ga steknu, pa su nastavili da rade ono što znaju. Kada su u opoziciji (uz časne izuzetke), oni se ne ponašaju kao opozicija demokratski izabranoj vlasti, već kao opozicija jednopartijskoj diktaturi. Kao da su oni jedini borci protiv beščašća. Međutim, kada dođu na vlast (ovde je teško setiti se izuzetaka), oni igraju nekakvu paternalističku, populističku igru.

Demokratski političar treba da poseduje izvesno diplomatsko umeće. Mora da održava fleksibilne kontakte sa svim igračima koji se zalažu za demokratski konsenzus. U Istočnoj Evropi je malo političara koji su to naučili. Od stanovništva koje je stasalo u demokratskom sistemu očekuje se da poštuje ljude na visokim položajima, bez obzira na to o kome se radi. Takav odnos prema vlasti nije se razvio u poslednjih 15 godina.

Ekstremno antidemokratske i rasističke političke snage su sve popularnije. Desnica često prihvata njihovu podršku, a još češće i sama upražnjava nepoštovanje demokratskih normi. Levica se češće oslanja na legalističke formalnosti nego na mobilizaciju javnog mnjenja. Partijsko-političko sticanje poena u parlamentu (što je, naravno, od presudne važnosti) dosta se razlikuje od sticanja političkih poena na ulici.

Dobro je poznata dosetka koja kaže da politički uspeh zavisi od komunikacije. Mediji oblikuju javno mnjenje papagajski ponavljajući slogane preuzete iz vokabulara starih demokratija, uvereni da ih to čini demokratskima. Međutim, demokratski mentalitet stiče se isključivo demokratskom akcijom, a uspeh u komunikaciji zavisi i od sposobnosti primalaca poruke da je razumeju.

Ideali su takođe postali sumnjivi. Levica ih po običaju ima čitavu pregršt. Pod drugačijim okolnostima, neki od ovih ideala bi možda  i bili produktivni. Jedan od takvih je, na primer, socijaldemokratska ideja o društvu blagostanja, ali avaj, preduslov za funkcionisanje takvog društva je već postojeći prosperitet. Za današnju Mađarsku to je samo san. Desnica se služi starim ideologijama kojima ne daje novo značenje. Možda najgora od njih je ideja patriotizma: ako je neko dobar građanin, to ga čini dobrim patriotom. Ali najveći problem je to što ni starija ni mlađa generacija ne polažu mnogo na lične slobode.

Sa mlađom generacijom postoje ozbiljni problemi, ne samo u Mađarskoj već u skoro svim državama članicama EU. Izgleda da moderne demokratske države Evrope – za razliku od SAD-a – nisu naučile svoju omladinu vrednostima slobode i učešća u demokratiji. Što je još gore, starija generacija u Mađarskoj ima kratko pamćenje. Izgleda da su zaboravili službu bezbednosti, cinkaroše, rutinsko licemerje, pokvarenjaštvo i laži. Umesto toga, oni sa nostalgijom uzdišu za kolektivnim poljoprivrednim dobrima i stalnim zaposlenjem. Neki posežu za ideologijom predratnih hortijevskih vremena, periodom koji samo mali broj njih zaista pamti. Otvaraju se mape Velike Mađarske i proklinju susedne države. Sada stasava generacija koja je živela samo u ovom sistemu; nije ni čudo da oni vide samo mračne strane kapitalizma. Deo odgovornosti za to snose pokreti i političke stranke koje su se izborile za promenu režima. Pravo na ličnu slobodu, slobodu okupljanja, slobodno ispovedanje vere i slobodu govora uzimaju se zdravo za gotovo do te mere da niko ne primećuje da su one sada u opasnosti. Mi, mađarski intelektualci, moramo da priznamo svoj udeo u svemu što se dešavalo tokom nemirnih godina tranzicije i za ovo što se dešava sada.

Nismo umeli da prenesemo utiske i znanja o novome svetu u koji smo zakoračili. Bili smo toliko obuzeti kratkoročnim političkim ciljevima da nismo uzeli u obzir širi aspekt novoga sveta. Da li ljudi stvarno razumeju pravila sveta u kojem sada živimo i prilike koje on nudi? Kada kažemo kapitalizam, ljudi misle na privatizaciju, gubitak posla i strani kapital. Šta ljudi znaju o tržištu? Znaju li, na primer, šta je to slobodno tržište i državna intervencija? Šta znaju o demokratiji? Uglavnom misle da se ona sastoji od nepotrebnog parlamenta, partija koje se svađaju, korumpiranih političara, lažljivih, dobro plaćenih lenčuga gladnih moći. To nije fer čak ni prema mađarskim partijama i političarima, bez obzira na njihov slab učinak. Kada pitate ljude šta se povodom toga može učiniti, oni obično kažu – ništa. Možemo samo da kukamo i da krivimo druge.

Građani Mađarske ne koriste pružene šanse. Ni onu stvorenu promenom režima, ni onu koja je rezultat ulaska zemlje u EU. U odnosu na mlade iz cele Evrope, mladi Mađari su najmanje spremni da rade u inostranstvu; oni koji se na to odlučuju su viskoko kvalifikovani – upravo oni koji su najpotrebniji Mađarskoj. Mnogi ne žele ni da se presele u drugi mađarski grad radi posla, jer im više odgovara da preživljavaju od pomoći za nezaposlene.

U zemljama koje su živele pod socijalističkim paternalizmom ne postoji mobilnost radne snage. Vreme je da shvatimo da su poslednje godine Kadarove vladavine ostavile trajni ožiljak na mađarskom mentalitetu. Da li su se radničke barake iz socijalističkog perioda, posle 1989. pretvorile u barake za sirotinju? Kako da se konačno oslobodimo nasleđa Kadarovih godina?

Samo ako zbacimo taj teret s leđa, moći ćemo da napišemo optimističniji izveštaj pod nazivom Trideset godina kasnije. Političari nemaju taj luksuz da za sebe izaberu bolji narod, ali da li mađarski narod uvek bira one najbolje? Nije važno ko je prvi počeo: ne smemo biti toliko detinjasti i svađati se dok ne poumiremo od starosti. Samo će oni koji igraju neku ulogu u politici – i birači i birani – moći da oslobode Mađarsku ovog tereta. Moramo okrenuti novi list – za sve nas, svi zajedno.

Agneš Heler je rođena 1929. godine u Budimpešti u jevrejskoj porodici koja za vreme drugog svetskog rata postaje žrtva nacističkog terora. 1955. doktorira na katedri za filozofiju i postaje asistent Đerđa Lukača i njegova najpoznatija sledbenica. Posle dugogodišnjih političkih represalija u Mađarskoj, 1977. godine emigrira u Australiju gde na univerzitetu u Melburnu postaje profesor sociologije. Kao naslednica Hane Arent, 1984. godine se zapošljava na katedri za filozofiju na Novoj školi za socijalna istraživanja u Njujorku. Posle penzionisanja, živi u Budimpešti i u Njujorku.

Eurozine, 07.04.2009.

Original in English
First published in The Hungarian Quarterly 193 (2009)
Contributed by The Hungarian Quarterly
© Ágnes Heller/The Hungarian Quarterly
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.04.2009.

Leave a Reply