U predizbornoj trci za predsednika Konzervativne stranke, Kemi Badenok rekla je da su je žene iz etničkih manjina, koje je obilazila u kampanji od vrata do vrata, odmah upućivale na svoje muževe rečima: „Ja ne mogu da razgovaram s vama“. Ta kultura, po njenim rečima, nije jednako vredna kao naša. Badenok je, štaviše, natuknula da je ta kultura suprotna britanskim vrednostima. Bilo bi zanimljivo znati koliko daleko bi ona bila spremna da ide u tome. Recimo, kad bi žene proglasile štrajk sve dok njihovi partneri ne pristanu da preuzmu polovinu kućnih poslova, da li bi njihov zahtev bio primer britanskih vrednosti (pravednosti, na primer) ili bi bio proglašen za umobolnu ideju pokreta za oslobođenje žena, koja je sušta suprotnost britanskom načinu života? Ali šta su tačno britanske vrednosti, to nije tako jasno kao što neki ljudi misle. Jedna od njih je verovatno patriotizam, ali biti ponosan britanski patriota zapravo je jedan oblik identitetske politike, baš kao i biti militantna lezbejka. Oni kojima je identitetska politika odbojna imaju na umu identitete drugih ljudi, a ne sopstveni.
U britanske vrednosti spadaju pravednost i poštovanje vladavine prava, ali ne i odsecanje ljudske glave; taj užas je uobičajen među nekim radikalnim islamistima. Ne zaboravimo, ipak, da je Britancima vešanje ljudi doskora bilo prihvatljivo i da žrtvama verovatno nije naročito važna razlika između te dve vrste pogubljenja. U svakom slučaju, značenje vrednosti kao što su pravednost i vladavina prava predmet je žestokih neslaganja. O tome se mora raspravljati u konkretnom kontekstu, a upravo tu počinju trvenja. Pravednost je, na primer, sinonim za pravdu; ali postoje različite teorije pravde i nijedna od njih nije samo britanska. Ključna britanska vrednost je demokratija, ali se ljudi ne slažu ni oko njenog značenja. Za neke pripadnike političke levice, parlamentarni sistem je sumnjiv ne zato što je demokratski, već zato što nije dovoljno demokratski. Pored toga, privrženost pravdi ili demokratiji nije nešto što je karakteristično samo za Britance, kao što to nije ni verovanje u slobodu govora ili zgražavanje nad bacanjem ljudi kroz prozor. U stvari, nema nijednog moralnog principa koji poštuju samo Britanci, a ne i mnoge druge nacije. U tom smislu, ne postoje britanske vrednosti, kao što ne postoje britanske šerpe koje bi bile karakteristične samo za ovu zemlju.
Možda je nekad postojala britanska nacija koja je bila ujedinjena oko nekih vrednosti, ali je dospela u krizu zbog dolaska imigranata koji imaju različito shvatanje o tome šta je važno u životu? Ta ideja o nekadašnjem konsenzusu koji je sad razbijen na komadiće običan je mit. Britanija se uvek sastojala od sukobljenih kultura. U 17. veku takvi sukobi su je pocepali. U svakom slučaju, šta je bilo zajedničko industrijalcima i radničkom pokretu u 19. veku? Možda verovanje u pravednost? Ali za neke industrijalce vešanje ili deportacija radničkih aktivista bili su pravedni postupci. Vrednosti redakcije Guardiana imaju vrlo malo zajedničkog s vrednostima „tvrdog momka“ Vinija Džounsa ili Plimutske braće. Da li to što su i Ben Elton i Najdžel Faraž Britanci briše razlike između njih dvojice?
Problem je, međutim, dublji od individualnih razlika. Neslaganja su ugrađena u prirodu liberalnog društva, te je ono što ujedinjuje ljude koji žive u takvom društvu – verovanje u slobodu, autonomiju, samoopredeljenje, i tako dalje – istovremeno i ono što ih razdvaja. Ako je svako slobodan da radi ono što hoće, rezultat mora biti izvesna količina nesloge. Seme podela klija u samom jezgru svakodnevnog života. Nadmetanje u oblasti materijalnih proizvoda reprodukuje se na nivou ideja. Kad proširujemo slobode, postoji rizik da ćemo smanjiti konsenzus, a time i okvir koji podupire slobode. U svakom slučaju, konsenzus koji nam omogućuju liberalna društva prilično je tanak. Slažemo se u tome da se nećemo slagati – i da ćemo to raditi mirno – ali ne nužno ni u čemu drugom. Zbog toga se u londonskom metrou sufisti i profesionalni vračevi svakodnevno taru sa adventistima sedmog dana i neofašistima, što je situacija koja bi mnogim tradicionalnim društvima bila nepojmljiva. To doprinosi prijatnoj količini raznovrsnosti, ali može doprineti i smrtonosnim antagonizmima. U neliberalnim nacijama, naprotiv, kupujete stabilnost po ceni jednoobraznosti. Većina društava oseća potrebu za izvesnim stepenom solidarnosti koja podmazuje točkove svakodnevnog života. U liberalnim društvima, međutim, održavanje solidarnosti može biti veoma teško. Kako objediniti civilizaciju u kojoj postoje milioni samoupravnih centara zvanih individualni građani? To se može postići ubeđivanjem svakog od njih ponaosob da internalizuje zakon, to jest da koristi svoju slobodu u okviru zajedničkog dobra. (Ali šta se događa ako je zakon zloćudan?) Teško je, međutim, održati jedinstvo samo na apstraktnom nivou, posebno u vreme političkih kriza. Onda je potrebno nešto elementarnije i teatralnije da bi se ljudi ujedinili; time se može objasniti uspon autokrata koji čekaju svoj čas, kao što je Donald Tramp. Ako građani nađu svoj identitet otelovljen u figuri od krvi i mesa koja ih sve predstavlja, apstraktno jedinstvo liberalnog društva povlači se pred zajedništvom autoritarizma.
Kad se to dogodi, obično poraste ideološka temperatura. U kapitalističkom društvu 19. veka ljudi su bili podeljeni spektakularnim društvenim i ekonomskim nejednakostima, ali su kao Britanci mogli da se okupe oko nekoliko zajedničkih ideja: vladanje morima, prijatna zelena zemlja Engleska, radno jevanđelje, imperijalna misija, protestantska sloboda naspram katoličke tiranije, božanski uspostavljena priroda društvenih klasa, i tako dalje. Poenta te opojne retorike uglavnom je bila prikrivanje društvenih podela. Ili, kao što je rekao Frederik Džejmson, ideologija je imaginarno razrešenje stvarnih protivrečnosti. Danas, u kasnijoj fazi tog istog društvenog sistema, ljudi su uglavnom suviše pronicljivi i promućurni da bi poverovali u fraziranje, čije je opadanje išlo ruku podruku s opadanjem religije. Govorništvo je odbojno i zastarelo. Niko ne veruje u to da je Bog nekom namenio da poseduje Ric, a nekom drugom da u njemu čisti klozete. Materijalni lični interes došao je na mesto ideologije. Veliki narativi su ustuknuli pred računicom. Ništa od toga, međutim, nije dovoljno duboko ukorenjeno da bi se lako snalazilo u kapitalističkom sistemu koji se suočava s ozbiljnim problemima, i to je jedan od razloga što se ideologija opet ušunjava. Kad ekonomija zapadne u nevolje, opet je potrebna solidarnost među građanima, a jedan od načina da se ona stvori jeste pronalaženje žrtvenog jarca ili bauka koji će složno biti optužen za sve probleme. Ime tog bauka se s vremenom menja. Juče je on bio Jevrejin; danas je poznat po imenu imigrant.
Imigrant preti da će podriti kulturno jedinstvo nacionalne države. Nacionalna država je skorašnji istorijski izum. Smišljena je približno krajem 18. veka, a jedinstvo je od samog početka bilo njena mantra. Dvostruko jedinstvo, zapravo, jer se kohezija jednog naroda („nacije“) ogleda u specifičnom obliku suvereniteta („države“). To je uvek bila fikcija pošto ima malo naroda, ili ih uopšte nema, koji nisu donekle hibridni. Takođe, nije jasno zašto bi činjenica da postoji konkretan narod podrazumevala njegovo pravo da ima sopstvenu državu. Zašto bi političko automatski proizlazilo iz etničkog? U stvari, ta doktrina je izazivala razdor u celoj modernoj istoriji, kao, uostalom, i većina drugih poriva za jedinstvom. Jedinstvo može izgledati kao vredan cilj, i u nekim vremenima ono to stvarno jeste; ali jedinstvo može značiti i suzbijanje suštinskih sukoba, nastojanje da se pomire nespojivi interesi i da se marginalizuju oni koji se ne uklapaju. Ono može na silu da poravna suštinske razlike i da postane fetiš.
To nas dovodi do pitanja šta nije u redu s nejedinstvom. Zašto ne bi bilo dobro imati teritoriju nastanjenu mnoštvom različitih kultura i etniciteta koji nemaju nijedan zajednički politički ili kulturni konsenzus? Veliki deo sveta bio je upravo takav u vekovima pre uspona nacionalne države. Štaviše, takva situacija nam se može činiti haotičnom samo sa stanovišta nacionalne države. Ona možda uopšte ne izgleda tako ljudima koji u njoj žive. Ako nam danas ne smeta da živimo u blizini onih koji veruju u Zevsa ili u to da vanzemaljci povremeno kidnapuju zemljane, zašto ne bismo mogli da delimo teritoriju s ljudima koji nikad nisu čuli za Trafalgar ili Vaterlo, koji misle da je kriket okoštavanje vratnog dela kičme i koji nemaju vremena za monarhiju? Mnogi beli Britanci rođeni u Britaniji nisu čuli za Otela ili gospodina Pikvika, ali to ne znači da im treba prinudno davati časove engleske književnosti da bi postali prave patriote.
Znanje o kriketu ili Otelu nije britanska vrednost, ni u smislu da samo Britanci poseduju takvo znanje ni u smislu da je ono neizbežan sastojak britanskog identiteta. Traganje za identitetom zapravo počinje da liči na traganje za imaginarnom zajednicom zvanom Šangri-La. Ili ono što definiše identitet nije isključivo britansko, ili pak važi samo za određene delove stanovništva. Pretpostavlja se da je uzdržanost tipično britanska osobina, ali teško da ćete je videti u pabovima subotom uveče.
Uprkos svemu tome, ima onih koji žele da žive u zemlji koja ima samo jedan nacionalni identitet. Istorija, međutim, nije na njihovoj strani. Reklo bi se da je vladavina nacionalne države strogo privremena. Na svom vrhuncu, ona je izvanredno služila trgovačkoj srednjoj klasi. Ali taj svet je ustuknuo pred globalnim svetom i nacionalna država je horizont koji nam danas ne ograničava vidik. Stvar je samo u tome što je kulturnim promenama potrebno malo više vremena da uhvate korak s političkim i ekonomskim promenama. Politički i ekonomski gledano, mi smo građani sveta, ali još ne raspolažemo simboličkim formama kojima bismo tu činjenicu mogli da formulišemo tako da i nama samima bude jasna.
UnHerd, 06.01.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 08.02.2025.
