Želim da ispovedim jednu ludoriju koju sam napravio kao mladić. Davne 1993. napustio sam studije u Kaliforniji i vratio se u Moskvu. Evropske države su potpisale Ugovor u Mastrihtu, a ja sam sanjao o tome da se Rusija priključi Evropskoj uniji.
Izgledalo je da nisam usamljen. Bivši predsednik Boris Jeljcin tada je rekao: „Evropa bez Rusije uopšte nije Evropa. Samo sa Rusijom ona može biti potpuna, da joj niko na svetu ne bude ravan.“
Jeljcin je umro, kao i mnogi ljudi i ideje u međuvremenu. Posle aneksije Krima, postalo je jasno da će ne samo Turska i Albanija, već i Ukrajina postati članice Evropske unije pre nego Rusija.
Nestao je moj san o tome da budem evropski građanin u svojoj državi. Za nekoliko dana se selim u Berlin.
Pomisao na emigraciju me progoni čitavog života. Ovde treba još nešto da ispovedim: uprkos znanju stranih jezika i mom jevrejskom poreklu, ja sam rodoljub i u godinama posle 1991. radovala me je snaga Rusije da ustane i kad je oborena na kolena.
Želeo sam ne samo da pratim razvoj budućih događaja u Rusiji, već da učestvujem u njima tako što ću pomoći stvaranje istinski slobodne štampe – onakve kakva bi, kao u SAD, objavljivala otkrića ljudi kao što je Edvard Snouden, uzbunjivač iz državne bezbednosne uprave.
Za mene je taj posao sada gotov. Ne kažem da nisam ništa postigao. Zapravo, neki mediji čije sam osnivanje pomogao i danas su nezavisni i odbijaju da pristanu na kompromis.
Ali sve u svemu, moji snovi su poraženi. Mejnstrim mediji u Rusiji protežu se od zaprepašćujućih hiperbola provladinog voditelja Dmitrija Kiseljova do intelektualnih „mi pričamo a niko ne sluša“ televizijskih programa. I to je otprilike to. Oni koji se nalaze negde u sredini ne samo da su nezanimljivi, već nemaju nikakve veze sa osnovnom funkcijom medija – rečju, da štite slabe od jakih.
A jaki su izgubili svaku meru.
U vestima koje stižu preko Fejsbuka čitam da je stranoj rok zvezdi zabranjen nastup u Rusiji zbog „moguće promocije netradicionalne seksualnosti pred decom“; zbog najnovijeg pada Proton rakete vlada optužuje Svemirski centar Hruničev za sabotažu; ostrašćeno se zahteva da se grad Volgograd ponovo nazove Staljingrad; svako ko osim ruskog ima još neko državljanstvo mora to da prijavi vlastima; od korisnika interneta traži se formalna registracija blogova… i tako redom.
Zamišljao sam da vlasti guraju takve priče u moje vidno polje da bi me ometali na važnijem poslu. Ali verovatnije je da su njihovi bahati postupci mogući samo zato što im se niko ne suprotstavlja.
Kako stvari stoje, politički kandidati koji bi možda mogli da zasluže našu podršku pretrpeli su isti poraz kao i ja – ili se još nisu rodili. A ni Jeljcina više nema.
Ljudi koji su pre dve godine formirali političku opoziciju u međuvremenu su do te mere zatrpani blatom i pljuvačkom da im se od smrada više niko ne približava.
Verovatno sam jednim delom i ja tome kriv. Suočeni sa sličnim prilikama, neki od mojih poznanika u Kijevu naučili su da prave Molotovljeve koktele. I postigli su neke rezultate. Istina, to nisu rezultati koje su očekivali.
Bilo bi smešno kada bih sebe nazvao političkom izbeglicom. Nikada nisam maltretiran, proganjan, hapšen ni zatvaran.
Sem toga, politički emigranti obično provode vreme u inostranstvu slažući svoj pravdoljubivi gnev kao slojeve potkožnog sala od kog posle žive kad se vrate u otadžbinu. Ali ja, kao i mnogi novinari, nisam naročito dobar u zauzimanju strana: svaki učesnik u bilo kom sukobu uvek ima makar malo istine na svojoj strani; obično i nešto više, ako je najslabiji.
U sukobu dve tako bliske zemlje kao što su Rusija i Ukrajina još je teže zauzeti stranu. Ta činjenica je otežala život u Moskvi, u Kijevu pa čak i na internetu, gde su ljudi stalno na ivici žučne svađe.
Nisam ni ekonomski migrant, jer bi to značilo da je moj cilj neki bolji poslovni aranžman u inostranstvu. U Nemačkoj ću morati da plaćam 40% poreza na prihod, umesto 13% koliko sam plaćao u Rusiji. S druge strane, zašto da ne platim više ako te pare idu za dobre puteve i besplatno školovanje? Možda će jednog dana moja deca od toga imati koristi.
Ali ne želim da ostanem u Rusiji i dam ijednu kopejku za Krim. Kradena roba je kradena roba.
Počeo je peti talas ruske emigracije. To nisu prognanici ni političke izbeglice kao u prva tri talasa, pa ni ekonomski emigranti poput onih koji su odlazili 90-ih. Kako da nazovemo ovaj novi talas? Možda „razočarani emigranti“.
Izgleda da moje motive za emigraciju deli većina Rusa tekućeg iseljeničkog talasa.
Kao i mnogi koji sada odlaze, nisam pacov koji beži sa broda na prvi znak nevolje. Osećam se kao mornar čiji je kapetan promenio kurs ka luci na zlom glasu, i svoju odluku izvikuje preko razglasa; tiho i bez panike, mornar je spustio čamac za spasavanje i počeo da vesla ka luci ka kojoj smo krenuli na početku plovidbe.
I, da, zadržaću rusko državljanstvo. Možda se vratim kao starac, prošetam do glasačkog mesta u svom kraju, obrišem prašinu sa voljenog crvenog pasoša i dam svoj glas za ruskog poslanika u Evropskom parlamentu.
Istina je, ljudi i ideje umiru, ali snovi nikada.
Autor je ruski novinar, osnivač i urednik vodećeg ekonomskog dnevnog lista Vedomosti, prvi izdavač ruskog izdanja lista Forbes i osnivač portala Slon.ru
Leonid Bershidsky, The Moscow Times, 18.06.2014.
Peščanik.net, 22.06.2014.
Prevela Milica Jovanović