Kritikujući kontraverzni Nikolaidisov tekst, Teofil Pančić u svojoj kolumni uzima za primer atentat iz 1914. koristeći ga kao dokaz hipokrizije crnogorskog pisca, koji iako užasnut sarajevskim atentatom poziva na banjalučki. Za to vreme Pančić sebe u oba slučaja jasno distancira, jer se on “naprosto grozi nasilja”.
Kako ova dva događaja jedan sa drugim nemaju ništa zajedničko (uključujući i to da se jedan od njih uopšte nije dogodio), zanima me da li je Pančićev stav o nasilju kao izrazu političke borbe generalno negativan ili možda ipak postoje neki pozitivni istorijski izuzeci? Ili je ipak čvrsto uveren da je svako “prolivanje krvi” neopravdano, akt terorizma i kriminalna radnja koja nikome ništa dobro nije donela, pa tako ne može biti ni kvalifikovano kao “istorijski iskorak” o kojem Nikolaidis govori?
Ono čime Pančić dodatno utvrđuje svoj nepokolebljiv stav je i to da je nasilje svejedno neprihvatljivo, čak i ako je u pitanju “paradržavni monstrum nastao masovnim etničkim čišćenjem”.
Ali, da li je recimo Francuska revolucija napravila “istorijski iskorak” jer se latila kamenica, sekira i vila i ne samo giljotinirala Luja XVI već i njegovu posve nedužnu ženu? Šta da radimo sa hiljadama pobuna potlačenih i poniženih, šta sa svetskim i nacionalnim revolucijama… kako da se prema njima odredimo i kako da ih ocenimo? Mislim da je upravo moment “klasne suštine” (onaj sa kojim se Pančić u svom tekstu uvredljivo sprda), od presudnog značaja za karakterizaciju nekog događaja kao “istorijskog iskoraka” ili pak običnog varvarstva.
Koliko god žalili nesretnog Luja XVI, njegovu suprugu i još više na desetine hiljada “izdajnika revolucije” koje je Robespjerov revolucionarni komitet skratio za glavu, ne može se reći da burni događaji sa kraja XVIII veka nisu “istorijski iskorak”. Naprotiv, to lako može biti i najveći iskorak koji je ljudsko društvo napravilo u svom razvoju. Dakle, nasilje ima svoju istorijsku opravdanost ako su u pitanju pogažena elementarna ljudska prava i slobode. Ovo je ujedno i odgovor na pitanje zašto atentat iz 1914 to nije.
Sad dolazimo do pitanja, da li je to slučaj u Republici Srpskoj i da li je “Bole” metafora potlačenih i obespravljenih? Ja bih rekao da u izvesnom smislu on to jeste, ali da toga još nije svestan. Odnosno ne shvata da su, kako Nikolaidis kaže, „nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni“. Nikolaidis dalje dodaje: „Jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak?“
Jednom kada „Bole“ shvati da je on pre svega radnik, građanin, muž, otac, komšija, a da je njegova nacionalna dimenzija potpuno nevažna, paraziti i štetočine koji počivaju isključivo na ovom sistemu vrednosti (vladajuća političko-ekonomske elita u RS) će sami od sebe nestati. Neće niko ni primetiti da ih više nema. A malo zatim će isto tako nestati (odumreti) i sama RS, jer je nelogična, štetna i nema nikakvog razumnog razloga za njeno postojanje. I to će biti civilizacijski iskorak.
I zato Nikolaidisov poziv na „dizanje u zrak“ ne treba shvatiti kao partizansku akciju miniranja neprijateljskog bunkera na primer, već kao poziv na revolucionarnu promenu svesti. Preokreta za 180 stepeni.
Bez tog preokreta, svaki pokušaj nasilne promene sistema je osuđen na propast, jer će umesto jednog Dodika (kao metafore političkih vrednosti) doći drugi, isto kao što bi svojevremeno umesto jednog Miloševića došao neki drugi, i suštinski se ništa ne bi promenilo, sve dok nam NATO alijansa nije ovu svest uterala na silu (nekad mora i tako).
Eto, tako ja shvatam Nikolaidisov tekst, što može biti nije viđenje koje sa mnom puno ljudi deli, pa možda ni sam autor, ko zna? Ali je upravo to temelj Ugričićevog postupka i njegova najbolja odbrana, a to su slobode ljudske misli, izražavanja i donošenja zaključaka.
Još nekoliko napomena u vezi sa Pančićevim tekstom.
U Nikolaidisovom tekstu nema termina “globalni neoliberalni kapitalizam”, ispod čije čizme naš junak Bole stenje i sopće, a koji Pančić upotrebljava da se naruga ideji o klasnoj suštini promena. Nikolaidis sasvim ispravno koristi anahrone marksističke termine, kao što su klasni antagonizam ili radnik, koji zapravo daleko više odgovaraju “situaciji na terenu”. Anahroni termini za anahrone ekonomsko-političke tvorevine. Sasvim korektno i nema se tu šta dodati.
Ne vidim da niti u Republici Srpskoj niti u Republici Srbiji bilo šta ima ikakve veze sa kapitalizmom neoliberalnog tipa. To je pre, čini se, neka petljavina između feudalizma i državnog socijalizma.
&
Metafora o „savršenoj oluji“ nimalo nije primerena ovom slučaju. Ona služi da se odgovornost za slučaj (Nikolaidis-Ugričić-Dačić-Vlada RS) relativizira i ravnomerno raspodeli. Odnosno, hoće se reći da je ceo slučaj sticaj nesretnih okolnosti. Međutim je prvi, inače dobar pisac neoprezno napisao spornu rečenicu, drugi, inače sjajan direktor biblioteke, stao u njegovu odbranu, treći koji je inače mnogo dobar čovek onda tražio njegovu smenu (a stvarno duša od čoveka taj Dačić), a onda Vlada RS koja je inače odlučna ali pravična, nije ovog bibliotekara smenila na hitnoj telefonskoj sednici.
Dakle svi su krivi (osim Pančića) i niko nije kriv. Šta da se radi. Drugi put će biti bolje, ne naravno za Ugričića, ali za nekog drugog svakako, a možda i neće. Zapravo, sve zavisi od toga kakve će neki ministar biti volje i naravno ko je žrtva, koja partija iza njega stoji i kakvi su koalicioni dogovori.
Ipak, kada dobro razmislite o svemu, morali biste zaključiti da sudbina raznih ugričića zavisi isključivo od samih građana, a ne od tamo nekog Dačića. Dačić je samo projekcija jadnog (ne jednog) stanja građanske svesti i poremećenog sistema vrednosti. Ili da parafraziram Lasla Vegela, nije nam Dačić pao sa Marsa.
Jedini problem koji ja imam sa Nikolaidisovim tekstom je tvrdnja da je Verhovenov film „briljantan“, a da on zapravo nije ni ispodprosečan. Sve ostalo mogu da potpišem bez pardona.
Peščanik.net, 03.02.2012.
