A zašto ne Vermont?
Šon Koneri misli da je škotska nacija prava nacija. Kako bi bilo da španska Baskija postane PRAVA zemlja? I šta ima loše u Narodnoj Republici Vermont?
Neizbežna kosovska nezavisnost postavlja sva ta pitanja, i još neka. Za početak – zašto je u redu da jedni dobiju državu, dok se mrštimo na takvu mogućnost kada je o nekom drugom reč? Na kraju krajeva, nije li pravo na samoodređenje suština same demokratije?
Samo u Evropi postoji bar dva tuceta aktivnih secesionističkih pokreta, i niz drugih koji agituju za nezavisnost širom planete. Svi oni, upozoravaju stručnjaci, biće ohrabreni proglašenjem nezavisnosti republike Kosovo.
“Živimo u svetu koji je zasnovan na državama”, kaže Florian Biber, profesor politike i međunarodnih odnosa na engleskom Univerzitetu Kent.
“Ujedinjene Nacije počivaju na državama. Evropska Unija počiva na državama”, kaže on. “To će biti i ubuduće. Nove države će nastajati, države će nestajati, poput istočne Nemačke”.
Ali, nisu svi pokreti za nezavisnost stvoreni jednaki.
Neki su čudni, poput Druge vermontske Republike – duhovitog pokušaja Tomasa Nejlora da odvoji parče Nove Engleske i od njega napravi sopstvenu državu.
Sa svojim naočarama, ćelom na vrhu glave i dugom belom kosom, penzionisani profesor Djuk Univerziteta liči na Bendžamina Frenklina, a citira Tomasa Džefersona. On veruje da ako Kosovo može da postane država, onda to može i Vermont, koji je bio nezavistan pre nego što je, kao 14-ta država, pristupio Uniji 1791. godine.
Ipak, Nejlor priznaje: “To je teška stvar. Nije dečja igra. Secesija je radikalan čin pobune koji vode bes i strah”.
Hiljade su umrle u dugotrajnoj palestinskoj borbi za državu, kao i u borbi pobunjenika koji žele da Kašmir bude nezavistan od Indije i Pakistana.
Baskijci uživaju široku autonomiju od Španije, ali oni zagriženiji nastavljaju da se bore za potpunu nezavisnost. Na mediteranskom ostrvu Korzika, Napoleonovom rodnom mestu, nacionalisti još uvek podmeću bombe da bi izvršili pritisak u pravcu sticanja nezavisnosti od Francuske.
Postoje, takođe, i mnogi strogo nenasilni pokreti koji su spremni da prihvate pre autonomiju nego secesiju. A ponekad nove države nastaju uzajamnom saglasnošću, kao što se dogodilo sa Češkom i Slovačkom kada se Čehoslovačka raspala 1993. godine.
Kosovo je formalno bilo deo Srbije, ali pod vlašću UN posle 1999, kada je NATO intervenisao da zaustavi brutalni obračun Slobodana Miloševića sa albanskim separatistima.
Mada ključni američki saveznici – uključujući Britaniju, Francusku i Nemačku – podržavaju američki kurs, Srbija i Rusija se žestoko protive.
Ruski predsednik Vladimir Putin tvrdi da ukoliko Kosovo dobije nezavisnost bez odobrenja UN, to će postaviti opasan presedan za secesioniste u Čečeniji, Gruziji, Azerbejdžanu i dalje.
Nevolja je u tome što nema međunarodno prihvaćenog standarda za nezavisnost, kaže Mark Platner, ko-urednik vašingtonskog Journal of Democracy, koji analizira svetska zbivanja.
“Vi možete da date narodu da odlučuje, kaže on, ali prvo morate da odlučite: ko je narod?
Ovo je velika rupa u demokratskoj teoriji”, kaže Platner. “Ne postoji ubedljiv teorijski ili moralni odgovor. Jednostavno se ide od slučaja do slučaja.”
Skeptici kažu da sada raspolaganje vlastitom državom ne deluje toliko privlačno s obzirom da sve veća količina novca, dobara i informacija lako prelazi preko nacionalnih granica.
Drugi se pitaju li bi EU i UN, koje su ionako komplikovane tvorevine, mogle da podnesu teret dodatnih problema i usložnjavanja. EU sa 27 nacija već ima 23 zvanična jezika, i mnogi se pitaju kako će to funkcionisati ako se tome još pridodaju albanski i velški.
“U vreme kada se granice u EU uklanjaju, oslobađaju se tržište i privreda, nema smisla ovde podizati nove granice”, kaže Angus Mek Gregor, broker osiguranja u Škotskoj, čija nacionalistička manjinska vlada vrši pritisak za odvajanje od Britanije.
Škotska nacionalna partija je obećala da će održati referendum o nezavisnosti do 2010. godine. Iako izgledi nisu sjajni, nije na odmet pokušati.
Posle 700 godina borbe koja datira od Vilijema Valasa i Roberta Brusa, najnovije škotsko “hrabro srce” je Šon Koneri.
“Celokupno moje životno iskustvo mi govori da bi nezavisna Škotska mogla biti uspešna”, rekao je Džejms Bond u jednom TV spotu emitovanom prošle godine.
Belgija bi mogla da bude sledeća zemlja koja će se suočiti sa raspadom: oštar raskol između Flamanaca koji govore holandski na severu i frankofonih Valonaca na jugu pojačao je spekulacije da bi se kraljevina mogla podeliti na dva dela.
Drugi pokreti postoje decenijama.
Postoji pokret za sticanje nezavisnosti od Nigerije u provinciji Bijafri, vrlo bogatoj naftom, a marginalna portorikanska Partija nezavisnosti još uvek pokušava da povrati kontrolu nad ostrvom koje su SAD zauzele 1898, na kraju američko-španskog rata.
Ujedinjeno Kraljevstvo je takođe dosta razjedinjeno, i to ne samo u pogledu Škotske.
Neki u Severnoj Irskoj jo uvek zagovaraju ujedinjenje sa Irskom. Veška stranka želi nezavisnu velšku državu. A u jugozapadnoj Engleskoj, bučna secesionistička grupa pokušava da u Kornvolu uspostavi novu državu.
Američki separatistički pokreti zagovaraju nezavisnost Aljaske, Teksasa, i južnih država.
A ima i opskurnijih grupa.
Bivša sovjetska republika Moldavija, površine velike kao pola Zapadne Virdžinije, već ima republiku koja hoće da se otcepi, Transdnjestrovlje. Ali, postoji takođe i Gagauzija, autonomna ničija zemlja. Iako ne namerava da stekne nezavisnost, ipak ističe zastavu sa iskeženim čeljustima crvenog vuka.
Druge “nacije bez države” se kreću u rasponu od Vepa, naroda finskog porekla koji živi u severozapadnoj Rusiji, do Lužičkih Srba, slavonskog naroda koji živi na delovima Češke Republike, Nemačke i Poljske.
“Jedna stvar je sigurna” kaže Nejlor iz Vermonta, “Mi nismo započeli ovo. Mi samo nastavljamo proces.”
“Independent Kosovo? Why Not Vermont?”, William J. Kole
The Seattle Times, 05.02.2008.
Peščanik.net, 04.02.2008.
