Vašington ne oskudeva u birokratima, ali ove nedelje biće ih više nego obično. Glavni grad SAD ugostiće prvu rundu bilateralnih trgovinskih pregovora između Amerike i Evropske unije, čiji je krajnji cilj smanjivanje poslovnih barijera između dva ekonomska bloka.
Prosto rečeno, dve strane će pokušati da eliminišu uvozne carine na trgovinu proizvodima između ova dva ekonomska diva, istovremeno se cenjkajući o smanjenju administrativnih procedura, kako bi se međunarodni biznis lakše širio. Već nam sam obim američkih poslovnih veza sa Evropom govori da će i neznatna poboljšanja imati veliki uticaj na ekonomije s obe strane Atlantika.
Dok se Evropa suočava sa još jednom godinom stagnacije i dok su ekonomisti opsednuti sve većom ulogom ekonomija u razvoju, poput Kine, Indije i Brazila, trgovinske veze između SAD i EU su po obimu razmene i dalje najveće na svetu.
Trgovinski bilans između ove dve supersile u prvih 9 meseci 2012. je više od 300 milijardi funti (485 milijardi dolara). Razgovori u Vašingtonu – formalno nazvani Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) – stvorili bi trgovinski blok koji bi obuhvatao gotovo polovinu svetskog ekonomskog proizvoda. Godišnje bi ovaj sporazum mogao da donese novih 100 milijardi funti Evropskoj uniji, 80 milijardi SAD i 85 milijardi ostatku sveta.
Na pregovore se dugo čekalo. Prvi put su stavljeni na dnevni red 2011, kada su Brisel i Vašington od svojih trgovinskih timova zatražili da predlože budući izgled ugovora. Međutim, startni pištolj se oglasio tek pre tri nedelje kada su EU i SAD iskoristile samit G8 u Severnoj Irskoj kako bi objavili da će Vašington biti domaćin prve runde pregovora. Premijer David Kamerun pohvalio je ove razgovore kao „najveći trgovinski dogovor u istoriji“.
Deni Lopez, britanski konzul u Njujorku, čiji je osnovni zadatak pomaganje britanskim kompanijama u širenju na američko tržište i obratno, kaže: „Ne mogu da prenaglasim značaj ovog ugovora. Nameravamo da postignemo ambiciozan, sveobuhvatan dogovor koji će pomoći britanskoj ekonomiji da raste brže i otvara nova radna mesta.“
Ovi pregovori su trenutno osnovni argument onih koji se zalažu za opstanak Britanije u Evropskoj uniji.
Prošle nedelje, Ser Majk Rejk, novi predsednik CBI (Konfederacije britanske industrije), smatra da je ostanak Britanije EU u njenom „prevlađujućem“ ekonomskom intreresu. „Kao globalna trgovačka nacija želimo da ostatak sveta igra prema jasnim i utuživim skupom pravila“, napisao je Rejk u Sunday Telegraphu, „Britanija može da ostane po strani i posmatra kako drugi donose odluke ili da, kao treća po veličini članica EU, pogura najveći svetski ekonomski blok u liberalnom pravcu. Bila bi to velika i zlosretna ironija, da Ujedinjeno kraljevstvo napušta EU u trenutku stvaranja džinovskog evro-američkog trgovinskog prostora.“
Britanija još uvek nije napustila EU, naravno, ali će morati da ostane u igri prilično dugo ukoliko namerava da oblikuje TTIP pregovore, sa ili bez referenduma o EU. Amerika želi da iskoristi zamah sa G8 sastanka, mada čak i optimisti procenjuju da će pregovori trajati najmanje 18 meseci. Drugi smatraju da su 3 godine realnija opcija.
Nad TTIP pregovorima nadvija se senka neuspeha Doha runde pregovora o Svetskoj trgovinskoj organizaciji, koji su trajali čitavu deceniju i okončani bez rezultata. Međutim, na horizontu se već naziru politički oblaci koji ugrožavaju i ove nove pregovore: porast nepoverenja između EU i SAD u svetlu navoda da su Amerika i Britanija špijunirale svoje saveznike tokom prethodnih sastanaka. Francuska je otišla toliko daleko da je zatražila prekid vašingtonskih razgovora. „Na možemo da prihvatimo ovakvo ponašanje među partnerima i saveznicima. Ovo mora odmah da prestane“, zatražio je predsednik Oland, „Nema pregovora i transakcija dok ne dobijemo ove garancije za Francusku, ali i za EU i sve partnere SAD.“
Pregovori se nastavljaju po planu, ali uz velike napetosti. Posle zajedničkog sastanka, oko 120 predstavnika iz timova obeju strana podeliće se u 10 grupa. Delegati, stručnjaci u različitim oblastima razmatraće sve, od sastojaka na deklaracijama krema protiv starenja, pa do toga da li su kvalifikacije advokata školovanog u Londonu iste kao onoga iz Njujorka. Posle pregovora biće podnet izveštaj glavnom pregovaraču EU, Ignjaciju Garsija-Berceru, i njegovom američkom kolegi Denu Malaniju, koje će nakon toga predložiti dalji tok razgovora.
Obe strane žele da otklone što više uvoznih carina i da eliminišu nepotrebnu birokratiju pre razgovora o administrativnim procedurama.
Da li bi trebalo da pođu od pretpostavke da su sve carine ukinute i da odlučuju o tome koje bi trebalo da se „ponovo uvedu“? Ili bi možda trebalo da odlučuju o carinama od industrije do industrije? Moraće takođe da procene koje administrativne procedure mogu brzo da se reše, a koje će biti predmet dugih i potencijalno bolnih razgovora.
U trenutku kada je većina Amerikanaca na odmoru zbog proslave Dana nezavisnosti, predstavnici EU i SAD na Kapitol hilu pripremali su svoje taktike. Jedno od najmanje spornih pitanja na dnevnom redu jesu uvozne carine. Carine između SAD i EU su relativno niske prema globalnim standardnima – prosečno 5,2% za robu iz EU i 3.5% za onu iz SAD – ali sam obim trgovine između dva bloka znači da bi bilo koje umanjenje predstavljalo priličnu uštedu.
„Mnoge britanske kompanije već posluju sa SAD, našim najvećim pojedinačnim izvoznim tržištem, a ukidanjem carina godišnje bi uštedeli oko milijardu funti“, objašnjava Lopez, „Jedan veliki proizvođač automobila rekao nam je da bi uštedeo oko 130 miliona funti od ukidanja carina na unutar-kompanijske transfere komponenata. Hemijski sektor je velika industrija u Britaniji i ukidanjem carina na hemikalije ostvarila bi se dodatna ušteda od 400 miliona funti svake godine“. Ove vrste industrija, koje uvoze velike količine robe preko evropsko-američke granice, imaće najveće koristi od predloga za smanjenje uvoznih carina.
SAD su posebno stroge kada je reč o tekstilu, odeći i obući uvezenoj iz EU, na koje su predviđene carine od 40,32 odnosno 56 odsto. Postoje i neki neuobičajeni porezi na robu za specifična tržišta, kao što su keramički proizvodi za hotele i restorane. Uvoznici moraju da plate oko 28% cene ove robe samo da bi je uneli u SAD. „Ove carine pogađaju razne kompanije, od Emma Bridgewater keramike do Savile Row Huntsman odeće“, nastavlja Lopez.
Evropa će morati da učini određene, nimalo prijatne ustupke. EU nameće izuzetno visoke takse na žitarice i hranu iz SAD, koje igraju ključnu ulogu u zaštiti evropskih farmera. EU takođe sa 350% oporezuje duvan, da bi pokrila troškove lečenja pušača i visokim cenama ih odvratila od ove navike. Očekuje se da će SAD zahtevati smanjenje ovih taksi, što sigurno neće naići na odobravanje u Evropi.
Birokrati sa obe strane pregovaračkog stola svesni su da ne treba samo da ubede svoje kolege u isplativost nekih predloga, već i glasače u svojim državama. Čini se da je to najteži deo TTIP zadatka. Razlike u administrativnim procedurama između EU i SAD koštaju kompanije bezbroj milijardi funti u prihodima svake godine, a procene govore da zbog toga Britanija godišnje gubi oko 8 milijardi funti.
Gotovo svaki sektor ima svoje primere birokratskih nejasnoća – niz obruča kroz koje se skače ne bi li se ušlo na američko ili evropsko tržište. U automobilskoj industriji proizvođači moraju da udare svojim vozilima dva puta o zid ne bi li prošli gotovo identičan test bezbednosti. Isto tako, moraju da potroše pola nedelje ugrađujući odgovarajući tip vazdušnih jastuka, a drugu polovinu ugrađujući alternativni model.
Farmaceutske kompanije, vrednosti 31 milijarde funti u Britaniji, moraju da sprovode dve različite, ali veoma slične serije testova medicinskih pomagala i lekova. Sa druge strane, kozmetička industrija obavezna je da štampa dve vrste etiketa: za robu koja se prodaje u EU i za onu koja se prodaje u SAD, jer američki službenici ne prihvataju termin „aqua“.
Niz sporazuma između Amerike i EU usmerenih na priznavanje i prihvatanje standarda druge strane smanjili bi troškove koji se trenutno prebacuju na potrošače. Time bi se olakšao posao i advokatima, računovođama i drugim profesionalcima zaposlenima u dva bloka. To je promena koja ne bi donela samo ekonomske koristi, već bi omogućila i izbor različitih karijera milionima pojedinaca.
„Međusobno priznavanje profesionalnih kvalifikacija u oblastima poput računovodstva, inženjerstva, arhitekture, elektronskih komunikacija, prevoza i pravnih usluga uklonilo bi dodatne prepreke“, smatra Lopez, „Kvalifikacije britanskog advokata nisu u potpunosti priznate u SAD, što ih onemogućava u vršenju svoje profesije. Evropa i Amerika bi trebalo da priznaju profesionalne kvalifikacije stečene u njima, što bi za posledicu imalo više profesionalaca sa obe strane Atlantika, a veća konkurentnost znači povoljnije cene za potrošače.“
Još jedno od „nezgodnih“ pitanja jeste avio industrija. Međunarodni letovi ne mogu da prodaju prazna mesta u avionima dok se nalaze na američkom tlu, zbog čega mnogi transatlantski letovi na svoja krajnja odredišta stižu gotovo prazni. Isti slučaj je i sa brodskom industrijom. Plovila koja saobraćaju između američkih luka moraju biti američka.
Ova pravila možda deluju anahrono, ali su u većini slučajeva oličenje problema sa kojima se suočavaju pregovarači u Vašingtonu. Staromodni zakoni opstali su usled pritiska moćnih industrijskih lobi grupa, koje su se često protivile i neznatnim promenama koje bi povećale konkurenciju sa međunarodnih tržišta.
Oko 120 delegata pokušaće da izbegnu „drugu Dohu“, ali ono što možda jednoj strani izgleda kao razuman predlog, drugoj se može učiniti kao krajnje neprihvatljiv.
Postići dogovor je lakše reći nego uraditi, tvrdi Hido Houben, šef trgovačke kancelarije EU. „Industrije o kojima će biti reč, u Americi su snažno sindikalno organizovane. Pregovori će biti veoma teški.“
Katherine Rushton, The Telegraph, 06.07.2013.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.07.2013.
Srodni linkovi:
TPP (Trans-pacifičko partnerstvo: SAD+11-Kina)
The Guardian – Zašto podržati TPP
Joseph Stiglitz / Adam Hersh – TPP i kontrola tržišta
Video – NO to TPP in 2 min
Social Europe – Za i protiv trgovinskih sporazuma
The New Yorker – Zašto Obama toliko želi TPP
Joseph Stiglitz – Šarada o slobodnoj trgovini
TTIP (Trans-atlantsko partnerstvo: SAD+EU)
Milutin Mitrović – TTIP: Ekonomski NATO
Jakob Augstein – Trgovinski malj
Serge Halimi – Svet po meri akcionara
Der Tagesspiegel – Transatlantski blef
