Popularna definicija demokratske kulture određuje ovaj pojam kao želju i sposobnost pojedinaca u populaciji da aktivno, pojedinačno i zajedno, učestvuju u upravljanju javnim poslovima koji na njih utiču. To znači da demokratiju praktikujemo ne samo na izborima i u predstavničkim institucijama, već i kroz način na koji se ponašamo na poslu, u svojoj stambenoj zgradi, u savetu roditelja itd. Možda se upravo u ovim mikro zajednicama najbolje očituje prisustvo ili odsustvo demokratske vitalnosti.
Većina nas se pomirila s tim da se odluke donose „negde gore“, da raznorazna tela, saveti i komisije služe da zadovolje formu i da je svaki lični angažman donkihotovski uzaludan. Na svu sreću, još ima onih koji će krenuti na vetrenjače, jer jedino gore od nedostatka demokratije jeste uverenje da je ona nemoguća.
U jednoj takvoj servantesovskoj situaciji nalazi se naša odbornička grupa Moramo i unutar nje odbornici iz Ne davimo Beograd, koji već skoro godinu dana pokušavaju da ožive duh demokratskog učešća i odlučivanja u domu gradske skupštine. Taj duh je, čini se, odavno egzorciran ili kako je to otprilike rekao naš dr gradonačelnik na poslednjoj održanoj sednici: Mi smo sad većina i radićemo kako mi hoćemo. Razmena mišljenja, konsultacije i argumentovane primedbe ovde nisu dobrodošle.
O tome šta nas je dočekalo na početku našeg odborničkog rada Dobrica Veselinović je već pisao na ovom portalu. Sa čime smo nastavili da se suočavamo predočiće sledeći redovi, u kojima ću pokušati da prikažem kako (ne) funkcionišu saveti i komisije, stalna radna tela Skupštine grada Beograda, koja se obrazuju, barem tako Poslovnik kaže, „za razmatranje i rešavanje pojedinih pitanja iz nadležnosti Skupštine“.
Ova tela bi trebalo da razmatraju predloge i odluke iz nadležnih oblasti, formulišu preporuke, prate realizaciju aktivnosti, a u slučaju komisija i donose važne odluke. Ali u praksi se ona retko sazivaju, imaju samo protokolarnu ulogu, a može vam se desiti, ukoliko na sednicama postavljate previše pitanja, i da vas Branko Kockica gađa zgužvanim dnevnim redom.
Ni skoro godinu dana od konstituisanja gradske skupštine nisu sazvani svi saveti i komisije. Nakon naših upornih insistiranja, u poslednje vreme počelo se sa konstituisanjem nekih od njih. Zato sam s nestrpljenjem dočekala poziv za konstitutivnu sednicu Saveta za obrazovanje, sport i omladinu. Bavim se problemom obrazovanja i očekivala sam da će barem neki od prisutnih deliti motivaciju sličnu mojoj. Sastali smo se u glavnoj sali gradske skupštine sa dnevnim redom koji je imao tri tačke: izbor Predsednika saveta, izbor zamenika i tačka razno.
Pitanje rukovođenja ovim telima reguliše se po partijskom ključu: odborničke grupe se dogovore unapred, shodno broju dobijenih mandata, koja od njih delegira predsednika, a koja zamenika za svaki savet i komisiju. Tako smo unapred znali da će Savetom za obrazovanje, sport i omladinu predsedavati neko iz redova SNS-a, a da će potpredsednik biti odbornik ili odbornica iz Nove DSS.
U redu, takva su pravila. Međutim, pre samog glasanja ipak sam zamolila kandidate da nam se predstave, kao i da se svi ukratko predstavimo kako bismo videli koje su nam kompetencije i u skladu s njima koje bismo radne grupe eventualno mogli da oformimo. Ovo je odmah naišlo na negodovanje nominovanog Predsednika: zašto sad da gubimo vreme i ostajemo nepotrebno dugo, zašto je to uopšte važno kad su funkcije već dogovorene. Bilo nas je samo 15 prisutnih i insistirala sam da nam poluminutno predstavljanje baš i neće oduzeti previše vremena.
Krenuli su svi u krug: „bio sam dugogodišnji sportista“, „trenirao sam košarku“, „imam crni pojas 3. dan“, „menadžment u sportu“… Vrlo impresivna grupa ljudi za promociju zdravog života, ali nedopustivo mali broj ljudi koji imaju ikakve veze s obrazovanjem. Ispostavlja se i da Predsednik i zamenik Predsednika dolaze iz sfere sporta. Još jedna koleginica primećuje da bi bilo bolje da barem neko od njih na ovoj funkciji ima neke veze i s obrazovanjem, jer ovo ipak nije Savet samo za sport. Ne može. Takva je podela karata i takva je distribucija zanimanja među odbornicima.
Okej, idemo dalje. Predsednik i zamenik izabrani su većinom glasova. Moje skromno poznavanje pravila vođenja ovakvih sednica kaže da se nakon ovog čina završava konstitutivna sednica i započinje regularna, da sednicu više ne vodi najstariji prisutni član već novoizabrani Predsednik, ali to izgleda niko ne konstatuje i razgovor prerasta u neformalno ćaskanje. Konačno nam se obraća Predsednik Saveta, želi da zna ima li pitanja za tačku razno.
Imam ih nekoliko. Nezadovoljstvo zbog toga što sednica neće trajati par minuta je vidljivo na licima većine prisutnih. Pitam kako možemo da pristupimo zapisnicima sa sednica Saveta iz prethodnog saziva skupštine, kao i ostalim arhiviranim materijalima. Prvo tupi pogledi, pa onda osoba iz Sekretarijata za obrazovanje, sport i omladinu koja prisustvuje sednici odgovara: nikako. Nema zapisnika, nema nikakvog arhiviranog materijala. Zapravo, Savet se nije ni sastajao neko vreme. „Koliko vremena?“ Nakon nekoliko pretraživanja po mobilnim telefonima, kolege odbornici dolaze do odgovora: bila je jedna sednica 2012. godine, ali nije se nakon toga sastajala.
„Zašto je niko nije sazivao?“ Valjda u želji da prekine ova moja, svima se tako čini, suvišna pitanja, odbornica iz SPS-a koja je vodila konstitutivni deo sednice dobronamernim tonom prigovara: „Ali čemu to? Zašto bismo se vraćali u prošlost? Mi smo orijentisani ka budućnosti, zašto je važno šta se radilo ranije?“ Uz rizik da zvučim štreberski, izgovaram fraze o institucionalnom pamćenju, o potrebi da znamo kurs kojim se išlo, šta su bili prioriteti, kako je nadležni Sekretarijat reagovao itd. Ubrzo shvatam da ih se ova argumentacija ne tiče, a i čemu: zapisnika i materijala svakako nema.
U redu, može li sledeće pitanje? Postoji li Poslovnik o radu saveta i komisija? Od kolega iz moje odborničke grupe, koji su ovo pitanje već postavljali u savetima i komisijama u kojima učestvuju, već sam čula obeshrabrujući odrečan odgovor. Ali ipak želim da zapodenem diskusiju: ne bi li mi, odbornici zainteresovani i delegirani u rad stalnih radnih tela, trebalo da zahtevamo izradu takvog Poslovnika? Opet nailazim na neodobravajuće poglede. „Pa znamo mi kako da razgovaramo… o svemu možemo da se dogovorimo…“
To je ta odlika „opuštene neformalnosti“ kojom odiše rad cele gradske skupštine, taj veo koji treba da prekrije činjenicu da je vlast u potpunosti uzurpirala institucije. Kad god bismo na sednicama gradske skupštine iznosili zdravorazumske predloge, koji bi kao dopuna dnevnog reda bivali glat odbijani od vladajuće većine – sledili bi neformalni pozivi za sastanak i dogovor. „Pa uvek možete da mi se javite, popićemo kafu i dogovorićemo se oko svega“, rečenica je koju često izgovara Predsednik gradske skupštine. Pokazuje se gotovo patološki otpor prema procedurama, prema mogućnosti da opozicija dobije šansu da dopuni dnevni red i javno obrazloži tu svoju dopunu.
No, idemo dalje. Odustajem od svog insistiranja na formalnostima i postavljam pitanje koje se tiče konkretnog problema, u vezi je s obrazovnim sistemom, a u nadležnosti je grada. Iznosim problem učitelja i učiteljica koji rade kao nastavnici u produženom boravku u trećim i četvrtim razredima osnovnih škola. Za razliku od svojih kolega koji rade u mlađim razredima, ovi učitelji su zaposleni preko ugovora o privremenim i povremenim poslovima (zaključenim s gradom), nisu plaćeni za vreme raspusta ni za vreme bolovanja, imaju duplo manja primanja od svojih kolega, te su ne samo potplaćeni, već i diskriminisani na svom radnom mestu. A svi imaju master diplome Učiteljskog fakulteta.
Pitam možemo li da obrazujemo radnu grupu koja bi se bavila ovim problemom. Niko nije siguran. Kažu, razgovaraćemo sa Sekretarijatom. Najavljujem da ću ovo predložiti kao dopunu dnevnog reda za sledeću skupštinu, molim za podršku celog Saveta, jer vidim da niko nije doveo u pitanje smislenost poziva da se ovaj problem reši. Nije „političko“ pitanje, nije „napad na vlast“. Dobijam nemušto odobravanje. S nestrpljenjem ću sačekati narednu sednicu i reakciju ovog Saveta na molbu da zajednički dopunimo dnevni red. Svi s olakšanjem ustaju, sednica Saveta za obrazovanje, sport i omladinu trajala je čitavih 20 minuta.
Ovo je samo jedno radno telo jedne od mnogih naših institucija koje su obesmišljene svođenjem na neformalno okupljanje i „rešavanje stvari uz kafu“. Obesmišljene su i blokiranjem dijaloga, inicijative i proaktivnog pristupa, ukoliko oni ne dolaze „s prave strane“. Moramo učiti ne samo kako da se orijentišemo u njima danas, već i kako da održimo uverenje da je njihovo drugačije funkcionisanje moguće sutra.
Autorka je viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, odbornica u gradskoj skupštini i koordinatorka Grupe za obrazovanje Ne davimo Beograd.
Peščanik.net, 22.03.2023.
