Sigurno ste čuli da je danas nova vlast zatvorenicima podarila opšti popust na počinjene zločine? Predlog Zakona o amnestiji donet je u prvih 100 dana nove vlade. Dakle, brzo i gotovo efikasno. Nova vlast ispravila je propust iz Tadićeve ere, jer su pravni eksperti iz te vlade smatrali da je najbolje što veći broj ljudi držati u zatvoru, ali i u pritvoru. Na taj način su demokrati (ali i SPS kao ključni partner u koaliciji) pokušali da pokažu javnosti da se bore protiv tzv. organizovanog kriminala. Međutim, to je bila strašna laž, i to samo jedna u nizu, jer većina tog nesrećnog sveta koji boravi u udobnim zatvorima Srbije robija zbog sitnih krivičnih dela. Zapravo, preko 50% svih zatvorenika u našem zatvorskom sistemu služi kazne do godinu dana zatvora. Dakle, zatvori su puni, ali većina ozbiljnih kriminalca uživa na slobodi. Srbija je tako u poslednjih deset godina postala rekorder evropskog kontinenta po broju pritvorenih i osuđenih osoba. Paradoksalno, dok su u poslednjih pet godina zatvori bili prepuni, stopa kriminala je objektivno i dalje bila visoka (mada, prema policiji, u statističkom padu). Objašnjenje za ovaj fenomen na prvom mestu treba tražiti u ponašanju policije i njenih drugara iz tužilaštva i sudstva. Momci u plavom razvili su (dosta davno) jedan zanimljiv sport. On se zove tortura i široko se primenjuje kao istražna metoda. Tortura se u policijskim stanicama primenjuje masovno, i to uglavnom prema sitnim kriminalcima, posebno prema romskoj manjini. Sumnjivo je to što su mnogi od tih ljudi priznali svoja nedela već tokom istrage, a posebno je indikativno to da su priznali veći broj sličnih krivičnih dela (u proseku po pet pljački). Da pojasnimo: kada nekog pripadnika romske zajednice ili određene lumpenproletarijat-klase privedu zbog pljačke (koju je taj neki osumnjičeni zaista i počinio), vama se dok čitate jutarnje novine to može činiti kao dobra stvar i pokazatelj da Srbija sitnim, ali upornim koracima postaje mesto bezbednija za život. Ali problem nastaje kada tokom istrage ta osoba „dobrovoljno”, uz primenu debelog telefonskog imenika kao mere ubeđivanja (jer ne ostavlja tragove po telu), prizna veći broj istih ili sličnih krivičnih dela. Policija na taj način jednim udarcem ubija više muva. Naime, osoba koja prizna u proseku pet krivičnih dela pljačke, predstavlja veliki statistički doprinos borbi protiv kriminala. Dakle, taj naš pojedinac zaista nije počinio sve te pljačke – ali ih je priznao. Doslovno tako naš sistem proizvodi polunevine, tj. polukrive osobe koje idu u zatvor. A onda na kraju godine MUP sazove konferenciju za medije na kojoj se pohvali da je stopa kriminala pala za nekoliko procenata, da se hapsi, da se sudi – i mirna Bačka, tj. srećna policija, ali srećan i narod. Kada biste sabrali pad kriminala na godišnjem nivou u poslednjih 15 godina, ispalo bi da u Srbiji kriminala nema, da je davno iskorenjen.
U vreme Borisa Tadića ovakva praksa postupanja policije, tužilaštva i sudova dostigla je vrhunac. A onda su jednog majskog dana na vlast došli naprednjaci. Naime, oni su napravili džentlmenski (predizborni) sporazum sa zatvorskom populacijom: glasajte za nas, a mi vas zaboraviti nećemo. I zaista, naši zatvorenici su dali svoje glasove naprednjačkoj koaliciji. Nešto više od dve trećine osuđenih po zatvorima glasalo je za naprednjake. I to nije sve. Znatan broj naprednjačkih funkcionera nalazi se u posebnim, rođačko-advokatsko-prijateljskim vezama sa najozbiljnijim kriminalcima u našim zatvorima. Tako da su naprednjaci i njihovi sateliti pod hitno morali da isplate svoje dugove prema jednom broju zatvorenika. Otuda je naš mladi ministar pravde, koji je na ovu planetu došao 1983. godine, za dve nedelje stvorio predlog zakona o amnestiji. Tako su se stekli uslovi da se smanji gužva u zatvorima, što je lepo i potrebno. Ali u isto vreme su se stekli uslovi i da jedan broj zaista ozbiljnih kriminalaca izađe iz zatvora, ako ne ove, onda sledeće godine – takvih ima između dve i tri hiljade. I to vam je Srbija. Oni prethodni trpali su u zatvor i koga treba i koga ne treba. Ovi novi iz njega puštaju i koga treba i koga ne treba. I život ide dalje, naprednjake kao (ne) prisluškuje ministar Dačić, nego tamo neka tajkunska mafija. A premijera Dačića verovatno prisluškuje bankarska mafija (jer želi da sazna gde je nestalo koferče), dok sve nas i sve njih slušaju Rusi. Za to vreme, sve naše drage mafije (duvanska, zemunska, partokratska, komunalna, građevinska, drumska, energetska i, naravno, dorćolska) vrte pare kao da smo u 1993. godini.
Krleža je rekao da su ljudi više glupi i nesrećni nego što su krivi. A svi mi koji nismo obavezno ni glupi ni nesrećni – zaista smo džabe krečili.
*Pseudonim
Peščanik.net, 08.11.2012.
