Otvorene rane Španije

María Martín López

María Martín López, foto: Almudena Carracedo

U proteklih 37 godina Marija Martin Lopez poslala je više od stotinu rukom pisanih pisama španskim vlastima. Pisala je kralju Huanu Karlosu I i njegovom nasledniku, premijerima, sudijama Vrhovnog suda Španije i svim uticajnim ljudima kojih bi se setila. Sva ova pisma, pisana kurzivom i puna pravopisnih grešaka, zahtevala su samo jedno: pravo na ekshumaciju posmrtnih ostataka njene majke, koji leže u masovnoj grobnici još od 1936. godine. Marijin otac, Marijano Martin de la Kruz, borio se do svoje smrti za pravo da svojoj pokojnoj ženi omogući dostojanstvenu sahranu. „Odnećeš je na groblje kad na vrbi rodi grožđe“, odgovarali su mu frankistički pobunjenici. Marija sva svoja pisma potpisuje kao „žena koja još uvek čeka da na vrbi rodi grožđe“.

Martin de la Kruz, po zanimanju kosač, upoznao je Faustinu Lopez u gradu Pedro Bernardo, u provinciji Avila, na srednjem zapadu Španije. Pedro Bernardo leži između doline i planinskog lanca i poznat je po piktoresknom pogledu koji se iz njega pruža na reku Tijetar. U septembru 1936, svega dva meseca nakon vojnog puča koji je obeležio početak Španskog građanskog rata, frankističke trupe okupirale su grad. Marijini roditelji nisu bili preterano zainteresovani za politiku, ali su se 1921. venčali na diskretnoj građanskoj ceremoniji u Francuskoj, a zatim uvredili katolički senzibilitet svojih sugrađana odbijajući da se ponovo venčaju u crkvi u Španiji. Dvadesetog septembra, dok se Martin de la Kruz krio u gradiću severno od Pedro Bernarda, frankistički vigilanti su pritvorili njegovu suprugu i dve druge žene u lokalnu devojačku školu, obrijali im glave, a zatim ih nage proveli kroz grad.

Marija Martin Lopez je u to vreme imala šest godina. Seća se pokušaja svoje starije sestre da odbrani majku samo da bi bila grubo odgurnuta kundakom jednog pripadnika civilne garde. Dan kasnije, pored reke su nađena tela dve žene i četiri muškarca. Poverene na brigu tetki, Marija i njena sestra su čekale na povratak svog oca i za to vreme bile prisiljene da okajavaju grehe svoje pokojne majke. Tokom narednih nekoliko godina, frankisti su ih kažnjavali terajući ih da jedu ljute papričice i piju po litar ricinusovog ulja – opasnog laksativa. Svako malo, Marija je morala da beži pred pretećim gestovima ili naoružanim stražarima.

U ovom periodu, Marija je odbijala da otkrije detalje vezane za majčine ubice, čija su deca išla sa njom u školu. Smatrala je da jedino ćutanjem može spasiti svoju porodicu. Kada se rat završio pobedom frankista, u proleće 1939, ubistvo njene majke postalo je deo zakopanog poglavlja istorije. Fransisko Ferandiz, kulturalni antropolog koji sarađuje sa Španskim nacionalnim istraživačkim savetom, opisao je tretman žrtava frankizma kao „pogrebni aparthejd“, koji se ogleda u više od 2.000 masovnih grobnica rasutih svuda po Španiji.

Marijina priča – kao i priča mnogih drugih žrtava Frankovog režima – zabeležena je u dokumentarcu „Ćutanje drugih“, koji je producirao Pedro Almodovar, i koji je bio nominovan za Oskara. Reditelji Almudena Karakedo i Robert Bahar došli su na ideju da snime ovaj film gledajući kako se razvija skandal o hiljadama dece otete tokom Frankove diktature. Ova tema je jako pogodila rediteljski par, jer su i sami u to vreme postali roditelji. „Želeli smo da iznova započnemo razgovor, zato što je prihvaćeno stanovište bilo da se radi o nebitnim temama i da se treba okrenuti budućnosti“, kaže Karakedo, „Ali ogroman broj ljudi pati jer oni ne mogu da zaborave, i niko ih ne može naterati da zaborave“.

Nada u povratak istorijskog sećanja u velikoj meri je odgovor na činjenicu da je Frankov režim prisvojio prošlost. Decenijama nakon građanskog rata, deca su učena da je puč iz 1936. bio opravdan; kasnije je prevladala ideja da su obe strane bile podjednako krive za ratne zločine (procenjuje se da je u ovom sukobu poginulo oko 500.000 ljudi). Čak i danas, suočavanje sa prošlošću izgleda kao nepoželjna tema, koja podstiče ogorčenost i tugu. Španska vlada se u ovim debatama uglavnom držala po strani, iako je Pedro Sančez, vođa Španske socijalističke radničke partije, prošle godine obećao da će oživeti sećanje na žrtve. Dok se to ne bude desilo, svedočenja poput onih koja gledamo u „Ćutanju drugih“ postavljaju zahtev za odlučnijim delanjem. Ovaj film postavlja „pitanje ljudskih prava“, rekao mi je Bahar. „Zašto u demokratiji koja traje već 40 godina, Marija Martin ne može da ekshumira posmrtne ostatke svoje majke?“

***

Posle Frankove smrti 1975. Španci su se oprostili od 40 godina autoritarizma. U periodu tranzicije koji je usledio prevladalo je mišljenje da samo počinjanje od nule može sprečiti ponovni konflikt. Rezultat ovakvog stava bio je i Zakon o amnestiji, donet 1977. na osnovu dogovora između umerenijih frakcija režima i malog broja opozicionih partija, kojim je onemogućeno da bilo ko bude izveden pred lice pravde zbog zločina počinjenih tokom građanskog rata ili diktature. U decenijama koje su usledile, zakoni o amnestiji postali su uobičajeni u zemljama koje su zbacile vojne režime. Mnogi od ovih zakona su kasnije promenjeni, ali španske vlasti i dalje brane svoju verziju ovog zakona kao stub španske demokratije.

Marija Martin Lopez napisala je svoje prvo pismo državnim zvaničnicima otprilike u vreme kada je zakon o amnestiji stupio na snagu. U to vreme ona je živela sa mužem i tri ćerke u gradu udaljenom samo par kilometara od Pedro Bernarda, sa druge strane reke Tijetar. Činilo joj se da je to pravi trenutak da zatraži ekshumaciju majčinih posmrtnih ostataka: od ubistva Faustine Lopez prošlo je 40 godina, a nakon Frankove smrti, rođaci republikanskih žrtava ekshumirali su njihove posmrtne ostatke iz masovnih grobnica širom zemlje. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da španske vlasti izbegavaju odgovornost za ekshumacije. Marija Lopez je nastavila da piše dva do tri pisma nedeljno u nadi da će dobiti odgovor.

Marija je 2004. prisustvovala ekshumaciji masovne grobnice u obližnjem gradu Kasavijeha i tada upoznala Emilija Silvu, jednog od osnivača Udruženja za povratak istorijskog pamćenja. Silva, neumoran 53-ogodišnjak, pripada generaciji poznatoj po svojoj borbi protiv takozvanog „pakta za zaborav“; njegovog dedu ubio je frankistički odred smrti. Nekoliko godina nakon što su se upoznali, Silva je ohrabrio Mariju da se pridruži peticiji koju je, zajedno sa još 13 drugih organizacija, podnelo njegovo udruženje, i kojom se od Nacionalnog suda zahteva da razmotri ubistva 114.000 ljudi, počinjena u periodu između 1936. i 1951.

Godine 2008. pokrenuta je krivična istraga – prva te vrste na nacionalnom nivou – od strane sudije Baltazara Garzona, koji je postao poznat po svojim pokušajima da krajem devedesetih pred lice pravde izvede čileanskog diktatora Augusta Pinočea. Garzon je prekorio sopstvenu državu, izjavivši da je „nekažnjivost postala norma u suočavanju sa događajima koji se mogu kvalifikovati kao zločini protiv čovečnosti“.

Kao i desetine drugih potpisnika peticije, Marija Lopez je u zimu 2012. svedočila pred Vrhovnim sudom Španije. Tada je imala već 82 godine, i pred sudom se pojavila obučena u crnu haljinu, sa nemirnom kosom vezanom u labavu punđu. Bila je preplavljena osećanjima – glas joj pucao, teško je dolazila do daha i zaklanjala je oči rukama. Nakon nekoliko minuta svedočenja, predsedavajući sudija ju je prekinuo u pola reči i ona je lagano otišla gurajući svoju šetalicu. Bila je odlučna u nameri da svedoči pred sudom jer je Garzon napisao neuobičajeno saosećajan odgovor na jedno od njenih pisama: „Ne možemo se okrenuti budućnosti, osim na temelju spoznate i zaceljene prošlosti. U svakom slučaju, ne možemo to učiniti bez dostojanstva. Dostojanstva koje vi oličavate, a koje mnogima od nas nedostaje“.

Tokom suđenja, Marija Lopez je počela da se dopisuje i sa argentinskom advokaticom Anom Mesuti. Mesuti je zastupala nekoliko klijenata koji su pred sudom u Buenos Airesu podneli krivičnu tužbu zbog zločina iz Frankovog doba. Za Mariju je argentinska tužba bila poslednja nada. Dve žene srele su se u Marijinoj kući da razgovaraju o njenim pokušajima da ekshumira majčine posmrtne ostatke. Najbliže je došla ispunjenju svog cilja 1999, tokom renoviranja puta koji prolazi pored masovne grobnice, kada se pridružila zahtevu za ekshumaciju koji je podneo sin druge žrtve. Međutim, brat ovog čoveka poslao je pismo lokalnoj sutkinji, moleći je da odbaci ovu peticiju: on je bio oženjen ćerkom jednog od ubica svog oca i nije želeo da oživljava prošlost. Sutkinja je oklevala sa dozvolom i renoviranje je u međuvremenu završeno. Marija je tada počela da polaže bukete cveće u bankinu pored puta.

Marija Martin Lopez je planirala da se sretne sa Mesuti još jednom, u leto 2014, ali je preminula u julu te godine. Mesuti, koja je dočekala ovu vest sa osećajem velike bespomoćnosti, vidi argentinsku tužbu kao „veliki, transatlanski brod koji lagano napreduje preko okeana“. Ovu tužbu je do sada potpisalo 320 tužitelja i 8 različitih grupa žrtava, uključujući i mnoge koji su trpeli represiju tokom diktature. Čapo Galante, okretni 70-ogodišnjak, bio je uhapšen tokom svojih dvadesetih, zbog protivljenja Frankovom režimu. U zatvoru je proveo 6 godina, tokom kojih je bio rutinski mučen od strane policajca poznatog pod nadimkom Bili Kid, koji danas spokojno živi u Madridu. „Rečeno nam je da ne treba da otvaramo stare rane“, kaže mi Galante, „Ali nikome nije palo na pamet da nas pita da li su one ikada zarasle“.

Argentinski sudija je, pozivajući se na isti princip univerzalne jurisdikcije koji je Garzon koristio protiv Pinočea, izdao nekoliko naloga za hapšenje, koje su španske vlasti odbile da izvrše. Ali Mesuti ne gubi nadu. Ona veruje da tužba podiže svest o frankističkim zločinima i da nudi žrtvama alternativni put do pravde. Kada je Marija Martin Lopez umrla, njena ćerka Marija Anheles Martin temeljno je pretresla njenu heklanu belu torbu, punu priznanica o prijemu pisama i rukom iscrtanih mapa do grobnice. Transkribovala je uzorak pisama i odnela ih u argentinski konzulat. „Ima žrtava na obe strane, i tuge na obe strane“, rekla mi je. „Ali oni koji su u ratu bili na pobedničkoj strani bili su u stanju da dostojanstveno pokopaju svoje bližnje, dok drugima nije bilo dozvoljeno čak ni da ih ekshumiraju. Ne tražim ništa što druga strana nije već dobila“.

***

Na trećem spratu smeđe kuće, nedaleko od Bernabeu stadijuma u Madridu, nalazi se štab Nacionalne fondacije Fransisko Franko. Gledano spolja, ništa ne nagoveštava da je u pitanju frankističko uporište. Unutra, međutim, diktator je sveprisutan – u pozlaćenim ramovima i izvajanim bistama; na crno-belim fotografijama i kitnjastim tapiserijama; na vojnim obeležjima i u graviranim stihovima. Huan Čičaro, stameni muškarac sa razbarušenom sedom bradom, preuzeo je fondaciju prošlog marta („usred bitke“, kako je on to formulisao). Otkako je došao na premijersko mesto u junu prošle godine Pedro Sančez je insistirao na tome da u španskoj demokratiji nema mesta za frankizam. Obećao je da će izmeniti Zakon o istorijskom sećanju iz 2007, koji su mnoge organizacije žrtava videle kao nedovoljan; da će izmestiti Frankove posmrtne ostatke iz državnog mauzoleja; i da će razmotriti zabranu Fondacije Franko.

Već godinama kritičari osuđuju fondaciju zbog glorifikacije Franka i povezanosti sa konzervativnim vladama. Čičaro, bivši general i asistent kralja Huana Karlosa I, insistira na tome da je jedina misija fondacije odbrana Frankove figure, kao i „istorijske istine“ o Španiji. U središtu njegovog argumenta leži tvrdnja da i pobednici i pobeđeni imaju svoje žrtve. „Moja baka je bila mlada udovica, moja majka je bila siroče, a moj otac je izgubio tri brata i sestru. Ali mi smo to zaboravili – čak bih rekao i da smo oprostili!“, rekao mi je Čičaro. Zatim je, nakon kratke pauze, dodao: „U stvari ne znam da li smo oprostili. Ali smo svakako zaboravili“.

U septembru, španski parlament je potvrdio planove za ekshumaciju Frankovih ostataka, koji se nalaze u Dolini palih, spomeniku podignutom na nekih sat vremena vožnje od Madrida. Ali vlada nije uspela da se dogovori sa Frankovom porodicom o novom mestu za ukop. Frankovi rođaci su se žalili na Sančezovu odluku pred Nacionalnim sudom i tvrde da jedino mesto na kojem Franko može biti sahranjen, osim Doline palih, jeste njihova porodična kripta u katedrali Almudena u Madridu.

Administracija takođe pokušava da nađe načina da redefiniše mauzolej. „Dolina palih ne može se smatrati nacionalnim nasleđem, jer je veliki deo stanovništva ne prepoznaje kao svoju“, rekao mi je ministar kulture Hoze Gurao. Spomenik je punih 19 godina gradilo na hiljade republikanskih zarobljenika, po Frankovom naređenju. Projekat je bio zamišljen kao spomenik žrtvama rata – u njemu se nalaze ostaci bar 33.000 ljudi – ali oni su strpani u komore koje su nedostupne posetiocima, dok su grobnice Fransiska Franka i Hoze Antonija Prima de Rivere, osnivača falangi, prikladno obeležene. To ne uznemirava Čičara. „Ima li boljeg simbola pomirenja?“, rekao mi je on. „Ostaci ljudi sa obe strane leže u tom mauzoleju, zagrljeni, ispod krsta. Oni su isprepleteni zajedno“.

Popularnost ovog spomenika svedoči o još pomešanim osećanjima javnosti prema Frankovom režimu. Nedavno se ispred gvozdene kapije nakupila duga kolona vozila, čekajući da plati ulaznicu. Od ulaza, krivudavi šumski put vodi kroz nekadašnji koncentracioni logor sve do spomenika, gde se ogromni kameni krst, visok 150 metara nadvija nad šetalištem. Ovo mesto – jedna od najvećih masovnih grobnica u Evropi – odiše uznemirujućom normalnošću. Stotine ljudi se okupilo za misu, i selo u kafeteriju na kafu i pinčo. Prodavci srećaka špartali su po parku, dok su se deca igrala u hladu borova. Dolinom upravljaju benediktinski monasi, koji su se zavetovali da očuvaju ovaj „svečani kult“ i koji su nedavno izjavili da neće dozvoliti vladi da uđe u spomenički park, sve dok ne postigne dogovor sa Frankovim rođacima.

Unutra, u baziliki sa pozlaćenom kupolom, nalazi se velika figura Hrista, na drvenom krstu koji je lično Franko odabrao. Diktatorovi ostaci leže na istočnoj strani oltara. Desetine ljudi okupilo se oko njegovog spomenika; neki su klečali i polagali bukete cveća, dok su drugi šapatom razmenjivali misli. Grupa tinejdžera se smejuljila; jedan od njih je podigao srednji prst u pravcu grobnice i slikao ovaj gest svojim smartfonom. Nekoliko minuta kasnije, muškarac u svojim 60-im zamolio je prolaznika da ga slika ispred spomenika. Njegovi roditelji su se tokom diktature preselili sa sela u državno finansiranu kuću u Madridu. „O njegovoj ekshumaciji treba odlučivati na referendumu“, prošaputao je čovek i dodao: „Ali bi trebalo dozvoliti glasanje samo onim građanima starijim od 50 godina, ne i 18-ogodišnjacima“.

Nadomak Frankovog groba nalaze se dve kapelice, sa parom neukrašenih mesinganih krstova na kojima piše. „Pali za Boga i Španiju, 1936-1938. Neka počivaju u miru“. To je jedino mesto gde se pominju žrtve. U zvaničnom vodiču, koji je izdala Kancelarija za nacionalno nasleđe, može se naći vrlo malo podataka o istorijskom kontekstu spomenika, ali puno toga o njegovoj estetici, na koju je presudno uticao „Fransisko Franko, koji je upravljao Španijom od građanskog rata (1936-1939) do svoje smrti“. Ispred prodavnice suvenira, predstavnica Kancelarije za nacionalno nasleđe objašnjava da se broj posetilaca značajno povećao od juna, kada je Sančez objavio nameru da ekshumira Frankove posmrtne ostatke. Ni ona nije bila sigurna kada će se to tačno desiti. „Jednog dana ćemo doći na posao i on više neće bti tu“.

***

Ove godine, ćerka Marije Martin Lopez, Marija Anheles Martin, putuje Evropom sa Almudenom Karakedo, rediteljkom dokumentarca, kako bi predstavila „Ćutanje drugih“. Majčina smrt je podstakla njen aktivizam. U 54. godini, ona ima ozbiljan, usredsređen izraz lica i nosi haljine cvetnih dezena. Sedeći na suncem okupanoj terasi u Madridu, priseća se da ju je na delanje naveo izvinjavajući ton majčinih pisama: „Sva pisma se zadržavaju rečima ‘Jako mi je žao što vas uznemiravam’; ‘Molim vas izvinite ako sam vas na bilo koji način uvredila’; ‘Ne tražim osvetu’“.

Teško joj pada to što je njena majka sebe videla kao nekog ko uznemirava druge. Kod kuće, Marija Martin Lopez je bila ćutljiva, u skladu sa navikom koju je stekla u detinjstvu provedenom u Pedro Bernardu. Kada je počela da sarađuje sa grupama žrtava, počela je polako da se otvara. „Imala je potrebu da priča o ovome svaki put kada bismo je vozili na ceremoniju ekshumacije, ili da položi cveće na mesto gde je sahranjena njena majka“. Marija Martin Lopez je prenela na svoju ćerku teret koji je preuzela od svog oca. Ovo je teret koji se u Španiji prenosi generacijama dok vlada odbija da im ponudi rešenje.

Marija Anheles Martin ne želi više da piše pisma. „Ako kraljevska porodica, naša vlada i naš premijer nisu odgovorni i ne žele da preuzmu odgovornost, kome onda da se obratimo?“ Otkako se pridružila argentinskoj tužbi napisala je samo jedno pismo, adresirano na svoju majku, na godišnjicu njene smrti. Drhtavim glasom, Marija Anheles Martin prisetila se reči koje je pročitala na groblju pred svojom porodicom: „Pošto si napisala toliko pisama danas ću ja tebi uputiti jedno pismo. Volela bih da mogu da ti kažem da sam uspela da ekshumiram ostatke tvoje majke i da ti sada počivaš pored nje, ali to još uvek nije tako. Ali mi smo još uvek ovde. Videćemo šta ću imati da ti kažem sledeće godine“.

Stephania Taladrid, The New Yorker, 10.01.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 14.02.2019.