Draga Vikipedijo,
Ja sam Filip Rot. Nedavno sam prvi put pročitao odrednicu na Vikipediji koja govori o mom romanu „Ljudska mrlja“. Odrednica sadrži jednu ozbiljnu grešku i želeo bih da se ona ukloni. Ova stvar nije dospela na Vikipediju iz sveta činjenica nego iz brbljarija književnih tračara – u njoj nema ni trunke istine.
Međutim, kada sam se, preko zvaničnog posrednika, nedavno obratio Vikipediji da izbriše ovu neistinu, uz još dve druge, mom posredniku je „administrator engleske Vikipedije“ odgovorio – u pismu od 25. avgusta – da ja, Rot, nisam pouzdan izvor: „Razumem vaš argument da je autor najveći autoritet za svoja dela“, piše Vikipedijin administrator, „ali nama trebaju sekundarni izvori.“
Tako se stvorila prilika za ovo otvoreno pismo. Pošto nisam uspeo da izdejstvujem korekciju putem zvaničnih kanala, ne znam šta bih drugo mogao da uradim.
Moj roman „Ljudska mrlja“ opisan je u odrednici kao „navodno inspirisan životom pisca Anatola Brojarda“. (Konkretna rečenica je od tada izmenjena Vikipedijinim kolektivnim uređivanjem, ali ova neistina još uvek stoji.)
Ta tvrdnja ni najmanje nije potkrepljena činjenicama. „Ljudska mrlja“ je inspirisana jednim nesrećnim događajem iz života mog pokojnog prijatelja Melvina Tamina, koji je tridesetak godina bio profesor sociologije na Prinstonu. Jednog dana, u jesen 1985, dok je Mel, budući temeljit u krupnim i sitnim stvarima, temeljito upisivao prisutne studente, primetio je da dvoje studenata nisu došli ni na jedno predavanje, niti pokušali da s njim stupe u kontakt i opravdaju svoje izostanke, iako je tada već bilo prošlo pola semestra.
Pošto je prozvao sve, Mel je pitao ostale za ovo dvoje studenata koje nikad nije video. „Da li neko poznaje ove ljude? Postoje li oni uopšte ili su to utvare (spooks)?“- nažalost, iste one reči koje je Kolman Silk, protagonista „Ljudske mrlje“ izgovorio pred studentima u Atena Koledžu u Masačusetsu.
Skoro odmah zatim, Mela su pozvali iz uprave univerziteta da objasni zašto je upotrebio reč „spooks“, budući da su dvoje studenata, kako se pogodilo, oboje bili Afroamerikanci, a „spooks“ je nekad u Americi bio pežorativni naziv za crnce, jezički otrov blaži od „čamuge“ ali ipak namerno uvredljiv. U narednih nekoliko meseci usledio je progon, gde se profesor Tamin – kao profesor Silk u „Ljudskoj mrlji“ – pokazao nedužnim, ali tek nakon što je obezbedio određen broj podužih svedočenja koja su ga oslobodila optužbe za govor mržnje.
Bezbroj ironija, komičnih i ozbiljnih, nakupilo se tu, budući da se za Mela čulo među sociolozima, gradskim organizatorima, aktivistima za ljudska prava i liberalnim političarima 1959. godine, kada je objavljena njegova prekretnička sociološka studija „Desegregacija: otpor i spremnost“, a zatim 1967. „Društvena stratifikacija: oblici i funkcije nejednakosti“, koja je ubrzo postala standardni sociološki tekst. Pored toga, pre nego što je došao na Prinston, bio je predsednik gradonačelnikove Komisije za međurasne odnose u Detroitu. Kad je 1995. umro, iznad njegove čitulje u New York Timesu pisalo je „Melvin M. Tamin, 75, stručnjak za međurasne odnose.“
Ali nijedno od ovih dostignuća nije mnogo značilo kada su trenutno vladajuće sile pokušale da smaknu profesora Tamina sa njegovog visokog akademskog položaja bez ikakvog razloga, kao što je proferor Silk smaknut u „Ljudskoj mrlji“.
I to me je inspirisalo da napišem „Ljudsku mrlju“: ne nešto što se možda dogodilo ili se nije dogodilo u životu kosmopolitske književne osobe, Anatola Brojarda, nego nešto što se zaista dogodilo u životu profesora Melvina Tamina, sto kilometara južno od Menhetna, u univerzitetskom gradu Prinstonu, u Nju Džersiju, gde sam upoznao Mela, njegovu ženu Silviju, i njegova dva sina, kada sam početkom šezdesetih bio gostujući predavač na Prinstonu.
Poput zapažene akademske karijere glavnog protagoniste „Ljudske mrlje“, Melova karijera, koja je trajala preko 40 godina, preko noći je umrljana zato što je navodno ponizio dvoje crnih studenata koje nikad nije video, nazvavši ih „spooks“. Koliko ja znam, nijedan sličan događaj nije ukaljao Brojardovu dugogodišnju, uspešnu karijeru u najvišim ešalonima svetskog književnog novinarstva.
Ovaj događaj je inicijalni incident „Ljudske mrlje“. On je jezgro knjige. Bez njega ne bi bilo tog romana. Bez njega ne bi bilo Kolmana Silka. Sve što saznajemo o Kolmanu Silku tokom trista šezdeset i jedne strane počinje od ovog nezasluženog progona, jer on glasno izgovara reč „spooks“ u učionici. U toj jednoj reči, koju je izgovorio potpuno nedužno, krije se koren Silkovog gneva, njegove patnje i njegove propasti. Njegov gnusni, neopravdani progon proizilazi samo iz toga, kao i njegovi bezuspešni pokušaji da se obnovi i regeneriše.
Da ironija bude veća, upravo je ovo, a ne njegova ogromna životna tajna – on je beloputi potomak ugledne crnačke porodice iz Ist Orindža u Nju Džersiju, jedno od troje dece konobara u vagon-restoranu i medicinske sestre, koji se uspešno predstavljao kao belac od trenutka kada se u devetnaestoj godini prijavio u američku mornaricu – uzrok njegove ponižavajuće smrti.
Što se tiče Anatola Brojarda, da li je on ikada bio u mornarici? U vojsci? U zatvoru? Na fakultetu? U Komunističkoj partiji? Da li je imao dece? Da li je ikada bio nedužna žrtva institucionalnog zlostavljanja? Nisam imao pojma. Jedva smo se poznavali. Tokom više od tri decenije, nabasao sam na njega, u prolazu i slučajno, možda tri ili četiri puta, pre nego što je 1990. izgubio bitku sa rakom prostate.
Kolman Silk je, s druge strane, ubijen pakosno, u planiranom, nameštenom automobilskom udesu dok se vozio sa svojom neobičnom ljubavnicom, Faunijom Farli, lokalnom seljankom i skromnom čistačicom na istom koledžu gde je on bio ugledni dekan. Otkrića koja isplivavaju iz konkretnih okolnosti Silkovog ubistva šokiraju njegove naslednike i vode do zloslutnog završetka romana na zaleđenom jezeru, gde dolazi do svojevrsnog obračuna između Nejtana Zukermana, Faunije i Kolmanovog dželata, Faunijinog bivšeg muža, mučenog, nasilnog vijetnamskog veterana Lesa Farlija. Ni Silkovi naslednici, ni njegov ubica niti njegova ljubavnica, čistačica, nisu imali druge izvore osim moje mašte. U biografiji Anatola Brojarda nije bilo sličnih osoba, koliko je meni bilo poznato.
Nisam znao ništa o ljubavnicama Anatola Brojarda niti, ako ih je uopšte imao, ko su one bile. I da li je neka žena, poput Faunije Farli, koju su muškarci povređivali i zlostavljali od četvrte godine, ikada doprinela da se ispuni njegov zao usud, što je Faunija učinila Kolmanu Silku i sebi. Nisam znao apsolutno ništa o Brojardovom privatnom životu – o njegovoj porodici, roditeljima, braći i sestrama, rođacima, obrazovanju, drugovima, braku, ljubavnim vezama – pa ipak, najdelikatniji privatni aspekti života Kolmana Silka čine praktično čitavu pripovest ispričanu u „Ljudskoj mrlji“.
Nikad nisam poznavao, niti, koliko mi je poznato, bio u društvu ikoga iz Brojardove porodice. Nisam znao ni da li ima dece. Odluka da dobije decu sa belkinjom i tako možda pigmentacijom svoga deteta bude razotkriven kao crnac uzrok je velike Silkove strepnje. Da li je i Brojard tako strepeo nisam nikako mogao da znam, a ne znam ni danas.
Nikad nisam ručao sa Brojardom, nikad nismo otišli na piće ili na utakmicu, ili na večeru ili u restoran, nikad ga nisam video na nekoj od zabava na koje sam ponekad odlazio šezdesetih, dok sam živeo na Menhetnu. Nikad nismo zajedno gledali film ili igrali karte, niti sam bio na nekom književnom događaju sa njim kao učesnikom ili posetiocem. Koliko mi je poznato, nismo živeli ni blizu jedan drugoga pedesetih i šezdesetih, za onih desetak godina kada sam ja živeo i pisao u Njujorku, a on bio književni i kulturni kritičar u New York Timesu. Nikad nisam naleteo na njega na ulici, iako se jednom prilikom jesmo sreli – koliko pamtim, devedesetih – u muškom butiku Paul Stuart na aveniji Medison, gde sam kupovao cipele. Budući da je Brojard do tada bio intelektualno najzapaženiji književni recenzent Timesa, rekao sam mu kako bih želeo da sedne kraj mene i dozvoli mi da mu kupim cipele, nadajući se da ću tako, odmah sam priznao, da produbim njegovo razumevanje za moju narednu knjigu. Bio je to veseo, zabavan susret, trajao je najviše deset minuta, i bio je to jedini susret te vrste koji smo ikada imali.
Nikad nismo vodili ozbiljan razgovor, zadirkivanje u prolazu bilo je naša specijalnost, a rezultat je bio taj da nikad od Brojarda nisam saznao ko su mu prijatelji a ko neprijatelji, nisam znao ni kada je i gde rođen, nisam znao ništa o njegovom ekonomskom statusu u detinjstvu ili zrelom dobu, nisam znao ništa o njegovim političkim ili sportskim afinitetima, ni da li se uopšte zanimao za sport. Nisam čak znao ni gde je živeo u vreme kada sam ponudio da mu kupim neke skupe cipele. Nisam znao ništa o njegovom mentalnom ili fizičkom zdravlju, a saznao sam da umire od raka nekoliko meseci nakon što mu je bolest otkrivena, kada je o tome pisao u New York Times Magazinu.
Nikad nisam ušao u njegovu kuću, ni on moju – za razliku od Kolmana Silka, revolucionarnog dekana Atena Koledža u zapadnom Masačusetsu, zaokupljenog uobičajenim fakultetskim pitanjima poput nastavnog plana i izbora redovnih profesora – poznavao sam ga samo kao uglavnom blagonaklonog recenzenta mojih knjiga. Međutim, pošto me je zadivila hrabrost članka o njegovom predstojećem umiranju, pronašao sam Brojardov broj telefona i nazvao ga. To je bio prvi i poslednji put da smo se čuli telefonom. Bio je šarmantno veseo, iznenađujuće razdragan, i smejao se od srca kada sam ga podsetio na nas u našim najboljim danima, kako smo se dobacivali loptom na spasilačkoj plaži u Amagansetu 1958, kada smo se upoznali. Ja sam tada imao dvadeset pet godina, on trideset osam. Bio je divan letnji dan, i sećam se da sam mu prišao na plaži da se predstavim i da mu kažem koliko mi se dopala njegova sjajna pripovetka „Šta je cistoskop rekao“. Ova priča se pojavila 1954, kad sam ja bio na završnoj godini studija, u četvrtom broju najkvalitetnijeg književnog časopisa tog doba, Discovery.
Uskoro nas je bilo četvorica – nedavno objavljeni pisci približno istih godina – ćaskali smo i dobacivali se loptom po plaži. Tih dvadeset minuta dobacivanja loptom predstavljalo je moj najintimniji trenutak sa Brojardom, pa je tako ukupan broj minuta koje ćemo u životu zajedno provesti podignut na trideset.
Pre nego što sam otišao s plaže tog dana, neko mi je rekao da se za Brojarda priča da je „oktaron“.[1] Nisam baš obratio pažnju niti sam, te 1958, mnogo verovao u tu priču. Po mom iskustvu, oktaron je reč koja se retko mogla čuti izvan američkog juga. Sasvim je moguće da sam kasnije morao da u rečniku potražim njeno tačno značenje.
Brojard je zapravo bio potomak dvoje crnih roditelja. To, međutim, nisam znao ni tada, ni kada sam počeo da pišem „Ljudsku mrlju“. Jeste, neko mi je nekad rekao da je taj čovek sin kvarterona[2] i crnkinje, ali ta nedokaziva glasina bila je sve što sam znao o Brojardu – to i ono što je napisao u svojim knjigama i člancima o književnosti i književnom duhu njegovog doba. Iz dve odlične pripovetke koje je Brojard objavio u časopisu Discovery – druga, „Nedeljna večera u Bruklinu“, izašla je 1953. – nije bilo razloga da sumnjam da su glavni protagonista i njegova bruklinska porodica, kao i autor, sto posto belci.
S druge strane, tokom godina, dosta se ljudi pitalo nije li možda, zbog nekih naizgled crnačkih crta – usana, kose, tena – Mel Tamin, koji je oduvek bio Jevrejin u WASP-ovskom Prinstonu onoga doba, zapravo Afroamerikanac koji se predstavlja kao belac. To je bila još jedna činjenica iz biografije Mela Tamina koja je delimično inspirisala „Ljudsku mrlju“.
Moj protagonista, profesor Kolman Silk, i pravi pisac Anatol Brojard, prvi put su se predstavili kao belci u godinama pre nego što je pokret za građanska prava počeo da menja prirodu crnačkog položaja u Americi. Oni koji su odlučili da se prošvercuju kao belci (ova reč se, uzgred, ne pojavljuje u „Ljudskoj mrlji“) mislili su da nikad neće morati da trpe uskraćivanja, poniženja, uvrede, povrede i nepravde, što bi ih sve verovatno snašlo da su ostavili svoj identitet neizmenjen. U prvoj polovini dvadesetog veka, Anatol Brojard nije bio jedini – bilo je hiljade, verovatno desetine hiljada beloputih muškaraca i žena koji su rešili da se oslobode stega institucionalne segregacije i opakih „Džim Krou“ zakona sahranjivanjem, jednom za svagda, svog prvobitnog crnačkog života.
Nisam imao pojma kako se osećao Anatol Brojard kada je pobegao od svog crnaštva jer nisam znao ništa o Brojardovom crnaštvu, niti, kad smo već kod toga, o njegovom belaštvu. Ali znao sam sve o Kolmanu Silku, jer sam ga potpuno izmislio, kao što sam u petogodišnjem periodu pre objavljivanja „Ljudske mrlje“ 2000. godine, izmisilio lutkara Mikija Sabata iz „Sabatovog pozorišta“ (1995), proizvođača rukavica Svida Levova iz „Američke pastorale“ (1997) i braću Ringold iz romana „Udala sam se za komunistu“ (1998), prvog, srednjoškolskog nastavnika engleskog i drugog, radijsku zvezdu u vreme najveće popularnosti radija. Nikada, ni pre ni posle pisanja ovih knjiga, nisam bio ni lutkar, ni proizvođač rukavica, ni srednjoškolski nastavnik, ni radijska zvezda.
Na kraju, da biste imali inspiraciju da napišete čitavu knjigu o životu nekog čoveka, mora vas prilično zanimati život tog čoveka, a da budem sasvim iskren, iako mi se priča „Šta je cistoskop rekao“ izuzetno dopala kada se pojavila 1954, što sam i autoru rekao, tokom godina nisam bio naročito zainteresovan za Anatola Brojarda. Ni Brojard, niti bilo ko povezan sa Brojardom, nisu imali nikakve veze ni sa čim što sam izmislio u „Ljudskoj mrlji“.
Pisanje romana je za pisca igra pretvaranja. Kao i praktično svaki drugi romanopisac koga poznajem, u jednom trenutku sam imao ono što je Henri Džejms zvao „klicom“ – u ovom slučaju, Taminovu priču o gluposti na Prinstonu – nastavio sam da se pretvaram i da izmišljam Fauniju Farli; Lesa Farlija; Kolmana Silka; Kolmanovu porodičnu situaciju; devojke iz njegove mladosti; njegovu kratkotrajnu karijeru u profesionalnom boksu; koledž gde napreduje do dekana; njegove kolege i neprijateljski i prijateljski nastrojene; njegovu naučnu disciplinu; njegovu izmučenu ženu; njegovu decu neprijatnu i simpatičnu; njegovu sestru, učiteljicu Ernestin, koja je njegov nabolji sudija na kraju knjige; njegovog besnog, nezadovoljnog brata; i još pet hiljada ovih biografskih delića koji zajedno čine izmišljenog protagonistu u središtu romana.
Srdačno,
Filip Rot
Philip Roth, The New Yorker Blog, 07.09.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.09.2012.