I tako smo, eto, čuli da će EBRD dati pomoć (kredit?), ali pod uslovom da Srbija nastavi sa reformama i napravi povoljni investicioni ambijent. Vučić je rekao da neki funkcioneri iz unutrašnjosti nisu ni pomagali a traže pare, dok su neke opštine, iako više pogođene, tražile malo i da je to za pohvalu. Drugim rečima, u najavi je još veće neoliberalno povlačenje države pod argumentom katastrofe koja traži hitni odgovor (kao posle uragana Katrina), a sa krajnje moralističkim predznakom spontane filantropije i žrtve van države.
Naime, kada ljudi na socijalnim mrežama masovno šeruju raspored potreba po prihvatilišnim centrima i impliciraju da je to odgovornost svih nas, oni to rade iz autentičnog saosećanja za poplavljene. Ali istovremeno, oni učestvuju u kolektivnom brisanju pitanja kakvu politiku raspodele kao društvo želimo: KO treba da da i na koji način? Šta znači kada solidarnost postane spontana inicijativa, a ne predmet državnog budžeta i socijalne politike? Šta je sa ugroženima mimo poplava? I da li će najavljene radne akcije imati isti predznak, ako se ne gradi zajednička imovina (kao za vreme socijalizma), već državna i privatna?
Takođe, zaboravlja se da Vlada ima dugu istoriju propagandnog poistovećivanja sa najsiromašnijima u reformama. Još je Tadić razlikovao “folirante” od onih kojima je “stvarno” potrebna pomoć države. I Vučić je u izbornom programu najavio da ne treba da pitamo šta država može da učini za nas, već šta mi možemo da učinimo za nju. U vezi sa tom pričom o parazitima, Stefan Aleksić je na primer pisao da ona funkcioniše tako što neprekidno izmešta “parazita”: za glasača je on uvek “neko drugi”, dok i sam ne bude tako okarakterisan i izbačen iz to malo sugurnosti koju ima.
Poplava je došla kao kec na deset ovoj ideologiji. Posle nje će biti izuzetno teško tražiti bilo kakvu socijalnu pravdu van diskursa katastrofe. Imaćemo 1) idiom države pod krizom; 2) “najugroženije” = izložene poplavi; i van te dve sfere 3) širok raspon “parazita” (“običnih” socijalnih ugroženih, zaostalih opština, penzionera, nezaposlenih itd), koje će sve lakše biti odbaciti kao lenje, razmažene i nezahvalne, čim traže nešto a nisu među plavljenicima. Oni će biti odbačeni i pod težinom spoljnog duga.
Svako preispitivanje državne politike preraspodele postaće teže, jer će odgovor na to imati moralističku notu: ako kritikujete spontanu solidarnost biće kao da kritikujete plavljenike, “one kojima je to najpotrebnije”, kako kaže voditeljka Pinka. I onda vas treba linčovati, kao što bi pola zemlje htelo da linčuje one prodavce koji su podigli cene (kao da pola te zemlje nije napravljeno, ili uništeno, kroz ratni profit).
Da se razumemo, mislim da su fascinantni hrabrost i žrtvovanje hiljada volontera, kao i humanost svih koji su izdvojili pomoć za ugrožene ljude. Ali mi je jako sumnjivo da u toj solidarnosti niko ne pokreće generalna pitanja raspodele, dok su svima usta puna kritike neorganizovanosti države i toga da je spontana inicijativa organizovanija. Država upravo želi takve kritike: ona bi i sama da se povuče i ostavi pitanje finansiranja socijalne pravde u privatnim rukama. Da je Vučića, državu bi činili on kao personifikacija institucija i masa entuzijasta-patriota, ujedinjenih u plemenitom zadatku žrtve za domovinu koja grca.
I ovo nije jedinstven slučaj: Italija je na primer brigu o starima i ugroženima privatizovala tako što je učinila da se ogroman deo radno “pasivne” populacije osetio krivim poput parazita i angažovao se na humanitarnom radu svojim penzijama ili iz svoje nezaposlenosti – ne bi li se i dalje osećali društveno korisnima. Umesto novcem, država njihov rad plaća tim osećanjem korisnosti. Sličnu krivicu već sada i mi osećamo dok posmatramo intervjue sa plavljenicima i mislimo koliko je naš život povlašćen, jer i dalje nešto imamo.
Mislim da je ključno uvideti političke implikacije te vrste kolektivnog osećanja i impulsa solidarnosti u formi u kojoj se one razvijaju, shvatiti da su upravo one kompatibilne sa vladajućom politikom, i konačno, postaviti šire pitanje: kakvu vrstu zajednice resursa želimo, pre nego što skliznemo u potpuni antipolitički moralizam.
Autor je doktorant socijalne antropologije u Mančesteru, bavio se otpuštenim radnicima u kragujevačkoj Zastavi: u kakvoj vezi su njihove moralne vizije sa novim tržišnim ideologijima u Srbiji.
Facebook, 21.05.2014.
Peščanik.net, 23.05.2014.
