Poruke protiv nastranosti konzervativnog uma
Ovde je jasno da se poruka protiv nastranosti odeće zapravo odnosi na seksualnu različitost i drugost.
Na plakatu su prikazane stereotipne lezbejka i intelektualka, nezdrave u poređenju sa jedrom Srpkinjom. U odnosu na ovaj ispravan model, one su bolesne i treba da budu izopštene i promenjene. Stereotip se uvek obraća drugim stereotipima, on je zatvoren u sebe i u kontekst drugih stereotipa, a sve spoljno je neprijateljsko jer ga otvara. Otvoren stereotip više nije stereotip, on je neupotrebljiv i konzervativnom umu nezanimljiv za manipulaciju. Stereotipni plakat obraća se stereotipu Srbina i Srpkinje.
Za nas koji nismo u sistemu stereotipa, na ovom plakatu je sporno sve. Sporan je naslov, jer se ne odnosi na zastave, već na ženu kao objekat: „Iste su boje, zašto da ne budu tvoje“. Pitanje se samo prividno obraća ženi. „Zašto da ne budu tvoje“ je u stvari pitanje upućeno muškom subjektu, komunicira sa njim kao vlasnikom vlasništva, koji ima pravo na prisvajanje bez pitanja, dok se ženi obraća posredno, kao nekomunikativnom objektu, vlasništvu, posedu.
Na crtežu su dve žene koje ne valjaju i koje treba ispraviti, a u sredini je „pevačica Ceca“ koja jedina izgleda kao realna i zdrava osoba, Kosovka devojka u nežnom zagrljaju zastave. Druge dve su karikature: drugačije nevaljale devojke, razroke, jedna debela, druga zakržljala, možda spavaju sa ženama, a i odevene su infantilno, rade pirsing, farbaju pramenove; sigurno neopankerke, gotičarke, koje ne slušaju folk i čitaju knjige (zato su depresivne). To su poremećene nesrećnice, koje nikada neće biti izabrane od muškog subjekta; one postaju suvišan materijal, jer je neupotrebljiv.
Dalje, ovde je sporna manipulacija naukama, logikom i estetikom, koje se dovode u izvrnutu vezu sa moralom. Ova zloupotreba se odvija nekažnjeno i dovodi u zabludu ljude u Srbiji poslednjih 25 godina. Na konzervativnim okupljanjima, u malim i velikim salonima, omiljena tema je gej populacija. Nema gnusnije pojave kojoj teži malograđanin od ispravljanja drugosti.
Ono što nije sporno je poruka da se homofobima dopada žensko telo koje liči na muško telo. To je u redu. Ako bi se izvrnutom logikom i nametnutom muškom intervencijom rešili problematične žene, zanima me kojom intervencijom bi se onda razrešio problem sopstvene seksualnosti? Jer ona postaje baš to, problem. To je jedini pravi problem u ovoj temi, osim podmetnutog problema drugosti.
Na primer, pop ubica sa lopatom u Srbiji i njegov kolega, svećenik ubica u Hrvatskoj („što se sukobio s policijom kada je prigovarao i uništio imovinu u Domu kulture u Mrcinama zbog striptiza striptizeta“) – i pre nego što su postali ubice, već su bili homofobi. Kod takvih je uvek samo pitanje vremena kada će, u strahu, posegnuti jedan za drugim, kao telo za telom.
http://sanjanik.wordpress.com/
Peščanik.net, 26.02.2013.
